Dojče vele: Da li bi Gavrilo Princip i danas pucao?
Geneza Velikog rata najviše govori o nesavršenstvu ljudske prirode. Čudovišni rat se rodio iz apsurdnog niza događaja, iz pobede iracionalnosti nad razumom, piše za DW ruski pisac Viktor Jerofejev.
Da li bi mladi Srbin Gavrilo Princip prezao da u Sarajevu ubije naslednika austrougarskog prestola da je znao da će ishod njegovog dela biti svetski rat u kojem je poginulo više od deset miliona vojnika i petnaest miliona civila?
Teško.
Naposletku, 19-godišnji nacionalista koji kao da je izašao iz literarne laboratorije Dostojevskog, ostvario je svoj cilj. Na kraju Prvog svetskog rata Srbija je imala državnost, a austrougarska imperija prestala je da postoji zajedno sa tri druge - ruskom, nemačkom i osmanskom. Sa tako velikim ciljem bi student teško odustao od svog čina, premda nije stigao da vidi trijumf Srbije - umro je u zatvoru u proleće 1918.
Jesen te godine donela je pobedu članica Antante. Potpisivanje primirja sa nemačkim saveznicima počelo je u septembru i završilo se u novembru nemačkom kapitulacijom. Pri tome je, iz istorijske retrospektive, besmisleno reći da je pobeda donela trajni mir. Divlji oganj rata postao je prigušena vatra nemačke želje za osvetom.
Razlog je, kao što je poznato, Versajski ugovor iz 1919. Nemačka je bačena na kolena. Ionako razrušena zemlja, dodatno je udarana aneksijama, reparacijama i raznovrsnim rezanjem vojne moći.
Previše je užasa bilo u tom ratu, potpuno različitom od prethodnih. Tenkovi umesto juriša konjica, mitraljezi, vojna avijacija, podmornice, mine, bojni otrovi - sve to je od rata načinilo nečovečnu mašinu za mlevenje mesa apokaliptičnih dimenzija.
Glavni rezultat Prvog svetskog rata bilo je rođenje i agresivni razvitak dva paralelna totalitarna režima, blizanaca po represivnoj okrutnosti. Režime nacističke Nemačke i staljinističke utopije neki su čekali kao san, a bili su đavolski košmar sa epilogom u krvavom bezumlju.
Formalno je piroman rata bio srpski terorista, ali su stvarni vinovnici svetske klanice zapravo bila tri rođaka - evropske monarhije Rusija, Nemačka i Velika Britanija. Oni nisu ni tragali za mirnim rešenjem konflikta, barem ne u međusobnim pismima i telegramima garniranim laskanjem.
Iskustvo Prvog svetskog rata uči nas da je rat - pa i tako velik, svetski - uvek bliži nama nego što se čini. On može početi tek tako, tragičnim slučajnostima, ali postaje stvarnost tek kada rukovodioci država zazveckaju oružjem.
Verujem da bi se danas čak i očajni student Gavrilo Princip zamislio nad ciljem, sredstvom i, iznad svega, nad ishodom, zaključuje Viktor Jerofejev.
