Alahovi hrišćani na Balkanu (11): Oj, Turčine, za nevolju kume
Važni običaji balkanskih naroda bili su kumstvo i pobratimstvo, koji su stariji i od hrišćanstva i od islama. Ovakva duhovna srodstva sklapala su se uz naročiti obred, obično razmenom zajedničke krvi ili pijenjem vina. Srbi i Hrvati muslimanske vere prilikom obrezivanja, suneta, koje se koje se obavlja kod dečaka od šeste do osme godine, pozovu nekog prijatelja za kuma, koji dečaka prilikom suneta drži i daruje.
Kod muslimana u Hercegovini postoji običaj zvan šišano ili vodeno kumstvo. Tako muslimani bivaju hrišćanima "šišani i vodeni kum", i obrnuto. Odrežu kumčetu čuperke na tri mesta sa glave i bacaju ih u činiju napunjenu vodom, koja se nalazi kraj kumčeta i u koju gosti bacaju novac.
Iako Kuran ne zahteva kumstvo, u Bosni je šišano ili striženo kumstvo bio opšti običaj bez obzira na veroispovest, i njime se učvršćivalo prijateljstvo između dve kuće. "Zatim se kum časti jelom i pićem i daruje", objašnjavaju hroničari.
Kumstvo sa hajdukom
Za razliku od verskog kuma, koji je mogao da bude samo jedan, prijateljskih je bivalo nekoliko. Srbi su okumljivali muhamedanske vernike da bi od njih imali zaštitu, što se pominje i u narodnim stihovima: "Oj, Turčine, za nevolju kume." Zabeleženo je da se kod poturčenjaka u južnoj Srbiji i dugo posle Prvog svetskog rata održavalo šišano kumstvo. Istraživači narodnih običaja pišu: "Svuda poturčenjaci okumljuju hrišćane za striženje dece i te kumove smatraju za najbliže svoje srodnike i od njih ne kriju ni svoje ženskinje.
U Debarskoj oblasti (kod današnje makedonsko-albanske granice) šišani kum se zove i kum krsnik. Ima slučajeva gde su kršteni kumovi primili islam, pa i dalje ostali kumovi, samo šišani." U nekim selima u ovom kraju postoji i običaj venčanog kumstva. Dva dana pre svadbe gosti se sakupljaju kod zeta i kum sve goste časti alvom. Ovo "kumstvo" pravi mladoženjin kum.
U Crnogorskom primorju "kum detetu odreže kosu na čelu i slijepim očima, baš kao i pravoslavnim", a šišano kumstvo se "cijeni isto onako kao kršteno kumstvo kod pravoslavnih, i šišani se kum smatra kao najbolji prijatelj".
I u području Brodareva, na srpskoj strani, kod granice sa Crnom Gorom, skoro do današnjih dana se održao običaj da pripadnik jedne verske grupe šiša dete pripadniku druge verske grupe. Ni kod Albanaca se prilikom prihvatanja šišanog kumstva nije gledala verska pripadnost. Kum, albanski kumar, seče makazama kumčetu pramenčić kose s glave, i to u obliku krsta, ako je dete hrišćansko, a ako je muslimansko, na četiri mesta. Šišano kumstvo je opevano i u narodu. Najviše pesama je o hajduku Mijatu Tomiću iz druge polovine 17. veka, koji je imao više kumstva sa muslimanima.
Turci koji plaču
Poznato mesto hodočašća, naročito za žene svih vera, bila je crkva Svetog Ivana kod Jajca. Nju su držali franjevici, i tu su se, na dan ovog svetitelja, isterivali đavoli iz ljudi. Francuski putnik Masije de Klerval je boraveći u Bosni 1855. godine zabeležio: "Turci koji plaču, kako se priča, kad im se u Fojničkom samostanu pokaže ferman njihovog velikog sultana Mehmeda Drugog daju duboko poštovanje za ove fratre, slovenski muslimani ih čak često zovu svojoj kući i naručuju im mise kada su bolesni." Slično su postupali i albanski muslimani. U katoličku crkvu u Brinju često su dolazili bolesni muslimani koji bi se lečili tako što bi noć proveli na njenom pragu. Crkva Šen Prena u Kurbinovu uživala je glas čudotvornog mesta i kod hrišćana i kod muslimana. Posebno je davala nadu duševnim bolesnicima koji su tu ostajali preko dana ili noći, da bi se čudom iscelili. U katoličkoj crkvi Lurji, u Albaniji, dovodili su muslimani bolesnike u vreme mise ukoliko bi se dotadašnje lečenje pokazalo neuspešnim.
Pobratimstvo nastaje iz više razloga, a najviše iz dva glavna, iz ljubavi i iz nužde, i nema ni nacionalnih ni verskih prepreka. Štaviše, nacionalno raznorodne sredine su upravo bile pogodno tlo za razvijanje ovog običaja. Svetski putnik Evlija Čelebija iz 17. veka kaže da je običaj bratimljenja između hrišćana i muslimana u Bosanskoj Krajini čest "premda ovo nema ni u muslimanskoj ni u krišćanskoj (svetoj) knjizi".
Kod Brđana i Arbanasa bratimili su se ljudi raznih veroispovesti. Kuči su se više od drugih Brđana bratimili sa Turcima i Arbanasima. Tako je poznati crnogorski vojvoda i književnik Marko Miljanov bio pobratim Šaban-bega iz Tuzi i Alila Bečova iz Tuđemila. Uopšte, pobratimstvo između crnogorskih glavara i sveštenika i turskih dostojanstvenika nije izuzetna pojava.
Čudotvorci za sve
Grob Svetog Save u Mileševi poštovali su ne samo pravoslavni, nego i narodi "drugoga jezika i zakona", kao i muslimani. I narodne pesme kazuju da najvećem srpskom svecu idu na poklonjenje "baš i naši Turci Osmanlije" jer, kako se verovalo, "ovaj svetac čuda čini". U poštovanju kod inovernika bili su i grobovi Svetog Nauma i Svetog Klimenta, kao i grob srpskog kralja Stefana Dečanskog u manastiru Dečani, gde su naročito dolazile žene nerotkinje i dovođeni umobolni. Na grobu bi se molili, darivali ga i provlačili se ispod njega.
Pobratimstvo se držalo jednako dobro između pobratima istih kao i između pobratima različitih veroispovesti, s tim što je obred bratimljenja drugačiji kada se ne obavlja između jednovernika.
U doba vladike Petra Drugog Petrovića Njegoša društvo se više vodilo tradicijom plemena nego verom. I sam Njegoš se uprkos svom zvanju i kanonima pravoslavne crkve, pobratimio sa hercegovačkim vezirom Ali-pašom Rizvanbegovićem Stočevićem, pošto su se njih dvojica silno sprijateljili u Dubrovniku tokom pregovora i sporazuma o granicama. I katolički sveštenici u Albaniji bratimili su se krvlju sa muslimanskim bajraktarima.
Pored kumstva, pobratimstvo je imalo veliki značaj za umir krvne osvete. Zbog nemirnih granica Crne Gore i Turske pobratimstvo je obema stranama služilo i kao "propusnica" za međusobni saobraćaj i zaštitu imovine.
Hrišćani kod hodže
Štitili su se hrišćani i muslimani na Balkanu i na druge načine jer kada dođe velika nevolja, nije bilo razlike između stare i nove vere. Već od 15. veka, kako svedoče vizantijski izvori, pravoslavci, a često čak i sveštenici, kada su bili bolesni, zvali su emire i derviše da im čitaju molitve. Iz istog razloga posezali su i poturčenjaci i Turci za hrišćanskim sveštenicima. Uz molitve, hrišćani su za svoje bolesnike tražili hodžama i da im "grade amajlije i pišu zapise". Pravoslavni i muslimanski sveštenici tome su se protivili, ali, kao što stoji u izvorima o crnogorskom plemenu Kuči, "ni približno nijesu uspjeli suzbiti pisanje muslimanskih zapisa, kao što ni muslimanske hodže nijesu uspjele odvratiti bolesnike težijeg rodova bolesti od prilaženja hrišćanskim svetiteljima, osobito svetom Vasiliju Ostroškome", u manastiru Ostrog. Lek i isceljenje se tražilo i u manastirima i crkvama. Zabeleženo je da je 1889. da sarajevski prota Baković vrlo često čita Turcima molitve u crkvi i po domovima. To su činili i mnogi drugi u Bosni i Hercegovini: "Isto tako idu i u Čajniče čudotvornoj ikoni Bogorodice, a pre i pod Ostrog vodeći bjesomučne da se iscjele, posebno kad već ne pomažu ni lijekovi ni zapisi odžinski ni fratarski."
