Jelena, kraljica milosrđa
Nakon 65 godina zemnog počivanja u Monpeljeu u Francuskoj, posmrtni ostaci nekadašnje italijanske kraljice Jelene Savojske, nesumnjivo najznamenitije crnogorske odive, nedavno su tajno preneti u Italiju, zemlju čiju je kraljevsku krunu nosila više od pola veka, i uz blagoslov sadašnjeg italijanskog predsednika Serđa Matarelija, sahranjeni u svetilištu Vikoforte kod Mondove na severu Italije, u regiji Pijemont. Pored nje je, po istom scenariju, pre neki dan, nakon 70 godina, večno počinuo i njen suprug, kralj Viktor Emanuel Treći.
Tako je posle više od 120 godina okončana jedna nesvakidašnja bračna priča krunisanih glava zasnovana na čisto političkom interesu i kalkulacijama, no priča koja se vremenom pretvorila u pravu idilu i koja će za rezultat imati petoro dece.
Ovaj italijanski suvren će, da podsetimo, na kraju Drugog svetskog rata, u maju 1945, abdicirati i odreći se prestola u korist sina Umberta, ali su i on i sin mu i kompletna kraljevska porodica samo mesec dana kasnije morali da napuste Italiju, koja je proglašena republikom, a njima trajno zabranjen povratak u zemlju.
Skrasili su se u Egiptu, u Aleksandriji, gde će stari kralj i umreti dve godine kasnije, a kraljica-udovica će se vratiti u Evropu i nastaniti u Francuskoj, u Mompeljeu, gde je i umrla 28. novembra 1952.
Sveža grančica i stara kvrga
Kraljica Jelena bila je jedna od devet ćerki crnogorskog kralja Nikole Prvog Petrovića i kraljice Milene. Rođena je na Cetinju 1873, a imala je samo deset godina kad je sa starijim sestrama došla u Petrograd na školovanje u carskom institutu Smoljni. Već tada je pokazivala izuzetan talenat i smisao za klasičnu muziku, književnost i slikarstvo, a veoma brzo je naučila i nekoliko evropskih jezika. Uz sve to, već tada je plenila izuzetnom lepotom.
Jedna njena školska drugarica iz tog vremena opisala ju je kao veoma visoku i skladnu, da "ima bujnu kosu tamniju od noći i retko lepe oči, oči ranjene srne". Nije bila još ni punoletna kad je počela mamiti uzdahe mladoženja sa pedigreom, koji su se okupljali na balovima i svečanostima na ruskom carskom dvoru.
Lepota mlade crnogorske princeze, koju je, inače, krstio ruski car Aleksandar Drugi Romanov, nije, izgleda, promakla ni oku mladog ruskog prestolonaslednika, velikog kneza Nikolaja Drugog Romanova, što je u gordoj Crnogorki probudilo san da će jednog dana svoju lepu glavu okititi ruskom carskom krunom. Bog sami zna kako bi se sve i odigralo, da li bi neslaganje carice Marije Fjodorovne i kneginja nemačkog porekla na ruskom dvoru, ohladilo čelo i srce mladog carevića i utrnulo njegove simpatije prema crnogorskoj princezi, da se u to doba u Petrogradu zbog nje nije desio jedan mučan incident.
Naime, na jednom balu 1890. zbog nje su se sukobili Karl Gustav Manerhajm (kasnije će postati finski premijer) i Arsen Karađorđević, brat kneza Petra Karađorđevića, odnosno dever najstarije Jelenine sestre Zorke. Posvađali su se oko ruke i plesa sa princezom Jelenom, sevnule su grke reči i sve je okončano dvobojom u kojem je Finac bio teško ranjen. Ni krivu ni dužnu, Jelenu su od tada počeli popreko gledati čak i u ruskoj carskoj kući i ona je uskoro morala napustiti Petrograd i vratiti se na Cetinje da tu čami i u nedohodu čeka da je pohode njoj ravni prosci sa evropskih dvorova.
Promenila veru, ali ne i ćud
Pošto je stari kralj Umberto kao svekar insistirao da se njegova buduća snaha pokatoliči da bi mogla ući u italijanski kraljevski dvor, to umalo nije dovelo do razvrgavanja veridbe. No, vešti diplomata i na crnogorskom dvoru veoma uticajni Gavro Vuković, uspeo je da smiri strasti i privoli knjaza Nikolu, a naročito kneginju Milenu, da, uprkos svemu, blagoslove taj brak. Jelena je do kraja života prvenstveno verovala u čoveka, običnog i namučenog, verovala da nije bitno kako se ko krsti već koliko dobra čini i koliko služi narodu.
Potrajalo je to pune četiri godine, a onda je preko najpoverljivijeg čoveka knjaza Nikole, vojvode Gavra Vukovića, u strogoj tajnosti procurela priča da se italijanski diplomatski predstavnik pri crnogorskom dvoru, grof Sanminiateli, diskretno interesovao da li je princeza Jelena možda zaručena i kako bi reagovala na eventualnu bračnu ponudu budućeg naslednika italijanske krune (Vuković će kasnije u svojim memoarima zapisati da je "italijanski dvor došao na tu srećnu misao da potraži jednu grančicu, u jednoj gorštačkoj, potpuno svežoj lozi i da je nakalemi na staru savojsku kvrgu").
Prosidba usred Moskve
Proći će potom ipak još dve godine. A kad se u maju 1996, na velikom balu u Moskvi povodom svečanog krunisanja mladog ruskog cara Nikolaja Drugog, u onoj istoj dvorani u Kremlju o kojoj je nekada sanjala i nadala se da će joj tu na glavu biti stavljena ruska carska kruna, u svoj svojoj lepoti pojavila i pokazala prelepa crnogorska princeza Jelena, mnogima je zastao dah. Očaran njenom lepotom i šarmom, prvi joj je, bez ikakvih formalnosti i etikecija , bez posrednika i provodadžija, prišao budući italijanski kralj, Viktor Emanuel Treći Savojski i bez uvijanja je zaprosio.
Ona, dakako, nije mogla biti očarana lepotom i fizičkim izgledom đuvegije. Stasita lepotica ispod Lovćena (bila je, kažu, visoka 180 centimetara), gledala je pred sobom kepeculjka 27 centimetara nižeg od sebe, ali je ipak prevagnuo blesak carske krune velike Italije i prevelika želja njenog oca da se orodi sa starom dinastičkom lozom Savoja i pritvrdi prijateljstvo sa moćnim prekomorskim susedom.
Teška srca, ona će ipak, malo potom na Cetinju primiti "prsten i jabuku" Viktora Emanuela, pristati čak i da se pokatoliči i tako je, konačno, 16. oktobra 1896, sa Cetinja put Rima krenula svadbena povorka, gde će, osam dana kasnije biti obavljena ceremonija venčanja u znamenitoj palati Kvirinale, odnosno u crkvi Santa Marija od Anđela.
Rim je gotovo zanemeo pred njenom lepotom. Novinari onoga vremena su se prosto utrkivali ko će napisati veću i lepšu pohvalu mladoj italijanskoj kraljici, njenoj lepoti i šarmu. Pored ostalog, ostalo je zapisano i da, otkad je Rim prestonica Italije, tolika masa sveta nije viđena pred kraljevskom palatom.
Zahvalna Mesina
- Ako strogost posleratnih italijanskih vlasti ima delom svoje opravdanje prema kralju Emanuelu, sasvim je sigurno, istorijske činjenice govore da to nije slučaj sa kraljicom Jelenom. Ona je bila i ostala celo vreme voljena i duboko respektovana od celog italijanskog naroda. Ovo nije "crnogorsko" tumačenje, već su to pouzdani podaci. To svjedoče i imena važnih ulica, institucija, posebno bolnica i humanitarnih ustanova u celoj Italiji... A mit o njoj, pre svega, vezan je za njenu ulogu nakon zemljotresa u Mesini, gde se preselila i radila kao bolničarka i gde joj je još šezdesetih godina prošlog veka podignut ogroman spomenik - kaže Miodrag Lekić, bivši jugoslovenski ambasador u Rimu, tvorac dvotomne "Istorije Italije".
Čini se, da niko u jednoj rečenici nije bolje odslikao novu italijansku kraljicu, buduću "Elenu ređinu", "majku Elenu", "kraljicu milosrđa" i kako je sve već iz milošte nisu zvali njeni nebrojeni obožavaoci i savremenici, od njenog italijanskog biografa, Renata Barneskija:
"Prelepa tamnokosa princeza, kćerka vladara i pastira, imala je - pored dobrote, velikodušnosti i jednostavnosti - i svojstva prave, rođene kraljice..."
U braku sa kraljem Viktorom Emanuelom Trećim Savojskim, Jelena je izrodila petoro dece - princeze Jolandu, Mafaldu, Đovanu i Mariju i princa Umberta. A kakav je to brak bio možda najviše govori jedan zapis iz poznate knjige dr Branka Bokuna "Špijun u Vatikanu". Reč je o najdramatičnijem i verovatno najtežem trenutku u poluvekovnom, beskrajnom ljubavlju i pažnjom ispunjenom zajedničkom životu poslednjeg italijanskog kraljevskog para.
Dan bez cveća
Zapis je datiran 1. septembra 1943. Tog jutra kad se probudila, tada već 71-godišnju kraljicu Jelenu nije na stočiću pored kreveta dočekalo sveže cveće. Tog jutra njen suprug je, prvi put za 47godina dotadašnjeg braka, propustio da nabere i donese joj iz bašte sveže cveće. Znala je da se dešava nešto krupno i požurila u njegov kabinet.
Zatekla ga je setnog i zabrinutog, kako se igra sa jednim starim rimskim novčićem iz svoje bogate numizmatičke zbirke, kojoj se uvek vraćao čim bi ga skolila neka nevolja. Kazao joj je da je u velikoj dilemi da li da pošalje generala Kastelana na Siciliju sa ovlašćenjem da potpiše bezuslovnu kapitulaciju Italije:
Ljubav sa perjanikom
U Crnoj Gori do danas živi legenda o nesrećnoj ljubavi princeze Jelene i nekog prelepog perjanika njenog oca, koja je zgasnula kad se pojavio krunisani mladoženja iz Italije. O tome je izvijena i guslarska pesma o ljubavi Jelene i Miloša, koji je, po njenoj želji, bio u svadbenoj povorci i ispratio je sa Cetinja do Bara.
"Tvoja dilema je najteža koja može snaći kralja - odgovorila mu je Jelena, kako piše Bokun - i u ovom trenutku treba da budeš sam... Ne brini, nisam ovde kao kraljica, čak ni kao žena, jer moji saveti u tom svojstvu nikada ne mogu biti u interesu italijanskog naroda. Ovde sam kao majka - rekla mu je mudra kraljica ukazujući mu da se sa tom dilemom mora suočiti kao otac, a onda dodala:
- U svakoj krizi otac će uvek na grudi priviti svoje najslabije dete, a ti, kao otac Italije, moraš prigrliti izgubljene, poražene i zastrašene, pre svih... Smatram da mi je dužnost da ti to kažem, jer je tvoja patnja i moja patnja...
Pola sata potom, kralj je pozvao generala Kastelana i naredio mu da ode na Siciliju i potpiše kapitulaciju. Zatim je otišao u vrt, pa je odneo buket cveća u kraljičine apartmane, gde su, zagrljeni, oboje počeli tiho da plaču" - piše Bukun i dodaje "da je to bio plač olakšanja roditelja koji su učinili dobro delo za svoju decu, ne očekujući njihovu zahvalnost".
U italijanskoj, i ne samo italijanskoj istoriji, kraljica Jelena je ostala upamćena po svom humanizmu i nesebičnom pomaganju običnim ljudima, posebno u ratnim nevoljama i stradanjima i prirodnim kataklizmama. Time će, pored ostalog, zavrediti poštovanje i samog pape, koji joj je dodelio priznanje Zlatnu ružu, a katolička crkva će je, bezmalo pola veka posle njene smrti, proglasiti slugom božjim, odnosno svecem.
Neće u Panteon
I dok je prenos posmrtnih ostataka kraljice Jelene u Italiji naišao na gotovo jednodušno odobravanje, to nije slučaj sa kraljem Emanuelom. Taj čin je naišao na oštro protivljenje antifašista i naročito Jevreja, koji mu nisu zaboravili da je 1922. godine podržao Musolinija i imenovao ga za mandatara vlade, odnosno blagoslovio dvadesetogodišnju fašističku diktaturu koja je usledila, uključujući i krvavu osvajačku avanturu Italije u Drugom svetskom ratu. U očima onih koji su osetili strahote tog režima, on se nije izbavio čak ni time što je odobrio kapitulaciju fašističke Italije i hapšenje Benita Musolinija, tako da je sasvim izvesno da on neće večno počivati u Rimu, u Panteonu, u kojem počivaju mošti njegovih predaka iz dinastije Savoja.
