Bivši američki diplomata ekskluzivno za "Vesti": Rat je došao munjevito
Pomalo štura biografija diplomate Viktora Jackovića, koga je vlada Sjedinjenih Američkih Država slala da se suprotstavi sovjetskoj invaziji Avganistana, "gasi požare" u raspadu SSSR, otvori ambasadu u ratom opkoljenom Sarajevu, posle terorističkog napada na SAD da kreira politiku i savetuje vojsku u vazduhoplovnoj bazi Bagram, otvara mnoga pitanja i navodi na jedan zaključak - to je čovek koji mnogo zna.
Detalje iz bosanskog pakla, o pregovorima sa Karadžićem, Mladićem i drugima, ostaviće za memoare, što je i savršen izgovor da za "Vesti" ne otkriva previše. Podvlači da malo ko veruje da SAD nisu želele raspad SFRJ, što je lično, stojeći kraj Džejmsa Bejkera, američkog državnog sekretara 1991. u Beogradu, preveo Milanu Kučanu i Franji Tuđmanu.
Ivo Andrić kao smernica
Nobelovac Ivo Andrić ga je, još kao dete, usmerio ka znakovima našeg mentaliteta, pomažući mu da razume, ali ne i da objasni uzroke krvavog rata svojim sunarodnicima. Uz reči "to je previše komplikovano", Amerikanci bi odmahivali rukom, a zatim bi odreagovali na način koji je, čini se, najmanje dobar u vihoru tragedije - okretali bi pogled na drugu stranu.
Bez zaklona
Situacija u Bosni je bila strašna.
- Bio je rat. U nekim trenucima bi delovalo da se situacija poboljšava, a onda bi se naglo pogoršalo. Svi su bili potencijalne žrtve, ja možda i najmanje, jer sam uvek mogao da odem iz zemlje. Nisam imao neko posebno obezbeđenje, jer u situaciji kada Sarajevo obasipa municija od 155 milimetara niko nije zaštićen. Stalno sam bio u opasnosti i srećan sam što danas ovde sedim sa vama.
- Rođen sam 24. aprila 1948. u Ajovi. Moji roditelji su takođe rođeni u SAD, ali su zadržali zdravo poštovanje prema kulturi i jeziku otadžbine. To sam od njih nasledio. Očevi preci su iz Hrvatske, graničnog dela sa Slovenijom, a majčini iz Litvanije, rusko-litvanske kombinacije. U Sovjetski Savez sam prvi put otišao kao srednjoškolac, a malo nakon toga i u Jugoslaviju. Velika lična motivacija me je pokrenula da posetim i proučim ta mesta i nekako se podudarilo sa upisivanjem na Univerzitet u Indijani, gde sam pohađao Institut za ruske i evropske studije. Zanimljiv je bio proces zapošljavanja u vladi SAD, jer se uvek radi detaljna procena. U mom slučaju to je trajalo veoma dugo jer su proveravali osobe u socijalističkoj Jugoslaviji i komunističkom SSSR. Ali, kada sam dobio posao, veoma brzo su iskoristili moje znanje ruskog i srpsko-hrvatskog. Verovatno je i to razlog mog odlaska u Bosnu. Imao sam 46 godina i bio sam najmlađi ambasador SAD u svetu.
Nasleđe i znanje koje je imao nisu mu pomogli da predvidi okolnosti u kojima se našao. I pored činjenice da je Džejms Bejker na istorijski sastanak u zgradu Saveznog izvršnog veća došao samo sa jednom porukom, da Amerika želi da se očuva teritorijalni integritet Jugoslavije, svestan je, kaže, da većina u Srbiji veruje da je diplomatija SAD bila duboko uključena u raspad federacije.
- Mnogi ne shvataju da vlada SAD nije ohrabrivala razdvajanje SSSR. Nije ohrabrivala ni raspad Jugoslavije. Naprotiv, mi smo zagovarali celovitost, da Jugoslavija opstane, da se demokratizuje, što je takođe bio veliki izazov. Naša podrška je bila stvarna i saopštena predsednicima republika SFRJ direktno u lice. Bio sam prevodilac na poslednjem sastanku američkog sekretara Džejmsa Bejkera sa svim predsednicima republika, juna 1991. godine u zgradi SIV-a u Beogradu. Među prisutnima su bili i Franjo Tuđman, Slobodan Milošević, Milan Kučan, Milo Đukanović, koji je, eto, jedini i dalje na vlasti. Bejker je sa svima imao zasebne razgovore i direktno i nedvosmisleno kazao i Kučanu i Tuđmanu: "Mi nikada nećemo priznati vaše nezavisne države. Ako proglasite nazavisnost, vlada SAD to nikada neće podržati." Četiri godine kasnije sedeo sam pored predsednika Kučana i predao mu moje akreditive za poziciju ambasadora SAD u Sloveniji.
Zagledao se u mene.
- Delujete mi poznato - rekao je.
- I trebalo bi - odgovorio sam. - Ja sam Vam saopštio da nikada nećemo priznati Vašu državu, a evo sada sam ovde kao ambasador SAD i priznajem je.
Vokerovo privatno mišljenje
Srbiju je veoma uznemirila izjava bivšeg američkog diplomate Vilijama Vokera o velikoj Albaniji. Vi kažete da granice ne treba menjati.
- Sreo sam ga jednom ili dva puta u životu. Kao i ja, on je van službe vlade SAD, privatno lice sa pravom da kaže šta želi. Ne znam tačno šta je izjavio, video sam samo reakcije, ali mi se čini da i ovde i u Rusiji o granicama možemo da vodimo intelektualne, akademske, istorijske diskusije, ali da ih u cilju stabilnosti moramo poštovati takve kakve su.
Otac slutio nesreću
- Kada je reč o raspadu Jugoslavije, mnogo ljudi smatra da je glavni faktor bio uspon nacionalizma. Ja mislim da je najveći problem bio nedostatak demokratije. Prošlogodišnje istraživanje Galupa pokazuje da većina građana smatra da je raspad Jugoslavije doneo više štete nego koristi, čak 81 odsto u Srbiji, 77 procenata u Bosni i Hercegovini. Pre četvrt veka, kaže Jacković, većina je verovala da se to nikada neće desiti. Da će "jaki elementi jugoslovenske federacije održati zemlju celovitom: komunistička stranka, vojska i Titovo nasleđe u smislu jugoslovenstva, pripadanja toj državi".
- Kada sam poslat u Bosnu 1993. govorio sam srpsko-hrvatski podjednako dobro kao engleski, znao sam nešto o bivšoj Jugoslaviji jer sam se 60-ih školovao na Univerzitetu u Zagrebu. Pripreme za mesto ambasadora podrazumevale su proučavanje od Makedonije do Slovenije. Ali, kada sam stigao, u toku su bili oružani sukobi i iznenadilo me je kako se brzo i nasilno federacija raspada. Proračuni su bili da će se kriza u Jugoslaviji rešiti na miran način, dok smo se plašili posledica raspada SSSR, gde bi nasilje moglo da primora desetine miliona ljudi da napuste zemlju. To bi skrhalo, možda i uništilo, reformističke pokrete u Istočnoj Evropi, a zapadne ekonomije bi bile ugrožene. Ispostavilo se obrnuto.
Dok su stručnjaci podbacili, početkom 1992. oni jugoslovenskog porekla su slutili takav epilog. Naši ljudi, mislim sa područja bivše Jugoslavije, dodaje, veoma su pragmatični.
Brojne nagrade
Za zasluge u službi Viktor Jacković je dobio nekoliko nacionalnih nagrada, između ostalih nagradu predsednika SAD za rad u diplomatskoj službi. Dobio je i "Mak Kampelman" nagradu za "unapređenje vladavine prava u Srednjoj i Istočnoj Evropi i bivšem Sovjetskom Savezu". Nagradilo ga je i Srpsko građansko društvo. Od Bosne i Hercegovine dobio je nacionalnu medalju Zlatni orao, a Univerzitet u Sarajevu mu je 2000. dodelio počasnu diplomu, a grad ga proglasio za počasnog građanina.
- Sve to stavljam u kategoriju da sam imao sreće. Imao sam sreće da budem u tom delu sveta koji se menja, da me pošalje moja vlada koja se korektno ponašala. Kada se sve uzme u obzir šta smo uradili, mislim da vladi SAD mogu da čestitaju na korektnom odnosu. Mislim da sam dao pozitivan doprinos onome što se dešavalo u ovom delu sveta.
- Živo se sećam kada sam pozvao oca i saopštio mu da ću biti ambasador. Odgovorio je veoma ponosno i pitao me gde idem. U Bosnu, rekao sam. S druge strane telefona se osetilo oklevanje. Da li su ti ponudili nešto drugo, pitao je otac. I onda on, jugoslovenskog porekla, sugeriše mi da prihvatim drugu ponudu.
- Nemoj da ideš u Bosnu, biće rata. Neće biti razlike što si Amerikanac, svi će biti mete, insistirao je. A to je bilo u vreme pre nego što je bilo ikakvog nagoveštaja rata. Prvi dan, kad sam stigao u Bosnu kao ambasador SAD, dobio sam instrukcije da moram da nosim pancir i šlem. Izgledao sam smešno, ko Marsovac. Kako da pričate sa ljudima dok nosite šlem? Nikada ga više nisam stavio na glavu. Ali sam svaki dan oblačio odelo i kravatu. Bela košulja bi ponekad bila prljava, odelo pocepano, ali želeo sam da demonstriram da je tu ambasador SAD - priča Jacković.
Tokom rata pregovarao je sa čelnim ljudima Srba, Hrvata i Bošnjaka. Sve strane podigle su visoke i tvrde zidove.
- Dok su se tri najvažnije strane međusobno napadale bilo je vrlo teško u razgovoru probiti barijere koje su sami projektovali. Puno ličnih interesa je bilo na stolu, ali su svi želeli da budu u kontaktu sa vladom SAD. Bilo je veoma teških sastanaka, a imao sam ih više s Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem nego bilo koji drugi zvaničnik u to vreme. Verovatno zato što sam govorio jezik. Sa njima sam pregovarao i u Njujorku i u Ženevi. Veoma je teško išlo da im objasnim stanovišta američke vlade. Ali ne samo njima, već i drugim dvema stranama. Takođe, svi su bili zainteresovani za moje poreklo, koja je moja veza sa regionom, na šta bih im odgovorio da sam iz Ajove, poručujući da ih takvo gledanje na stvari neće nikuda odvesti. Imam poštovanje za ljude i kulturu, ali sam Amerikanac i zastupam američku spoljnu politiku.
Obični građani su mu se često obraćali za pomoć. Neke je jednostavno zanimalo šta će SAD uraditi.
- Nisam imao ideju kakve će kalkulacije i formulu napraviti u Vašingtonu. Moj posao je bio da izvestim iz male ambasade u Sarajevu i da uradim sve da taj deo informacije bude tačan, objektivan i fer.
Podrška talibanima
Američkoj politici na početku novog milenijuma kao bumerang se vratila podrška talibanima, pravo na njihovo tlo. Za Jackovića je pomaganje tim grupama istorijska činjenica, ali njihova ekstremna radikalizacija, još jedna u nizu stvari koje nije bilo moguće predvideti.
- Istina je da je u vreme sovjetske okupacije Avganistana vlada SAD podržala razne grupe koje su se borile protiv Sovjeta. Bilo je nemoguće predvideti kako će se te grupe razviti u budućnosti, da će se tako radikalizovati. To smo saznali kada smo se ponovo vratili u Avganistan. To je istorijska činjenica. Kada sam 2002. tamo raspoređen, avganistanska kultura je bila potpuno nova za mene, nisam znao jezik, a uzimajući u obzir istoriju te zemlje iz koje su stranci uvek bivali proterani, bilo je teško da objasnim šta mi tu radimo. U Jugoslaviji sam mogao da razgovaram s ljudima. Otišao bih na Baščaršiju, popričao s kim sam želeo, razumeo sam kulturu i mentalitet. U Avganistanu sam imao misiju, ali ne i odnos sa ljudima.
Nismo znali za mudžahedine
Pre SAD, baš u vreme Jackovićevog boravka u Sarajevu, ekstremni islamisti su u značajnom broju došli u Bosnu i Hercegovinu kako bi se u ratu borili na strani Bošnjaka. U avgustu 1993. Armija BiH ih je uključila u svoje snage pod nazivom El Mudžahid. Vrlo brzo su stekli reputaciju ubica koji su počinili teške zločine nad srpskim i hrvatskim stanovništvom. Mediji su o ovome saznali znatno kasnije.
- Svi smo kasnije saznali. Vidite, cela zemlja je bila ratna zona i nismo imali mogućnost da saznamo šta se sve dešava, iako je jedan od mojih poslova bio da saznam šta se dešava i o tome izvestim moju vladu, kako bi ona, kakve god odluke donosila, imala objektivne informacije.
Toga zaista nismo bili svesni. Najviše što smo znali jeste da se ta strana osećala opkoljenom, da nema spoljne kontakte kao druge dve i da su možda zbog toga pokušavali da ostvare kontakte sa zemljama sa kojima su kulturno bliži. Bosnu sam napustio 1995, rat je još trajao.
Neka istraživanja sugerišu da Srbi i Amerikanci imaju jednu zajedničku osobinu, a to je da oba naroda u velikom procentu veruju u teorije zavere. Srbi veruju da Amerikanci sve znaju. Je l to tačno?
- Da! (osmeh) Ne, zaista nismo znali, to je bila ratna zona. Oko sebe sam imao malu grupu hrabrih ljudi, odvažnih da uopšte dođu u Bosnu.
Kada je reč o međunarodnoj zajednici, ističe, dešavale su se veoma čudne stvari koje je, priznaje, teško razumeo.
- Za njih je rat u Bosni bio nasumično divljaštvo. Pokušavao sam da im objasnim da su to evropski narodi, evropska kultura, da ljudi brane nacionalne interese i da to mora da se razume. Bilo je veoma frustrirajuće što ne razumeju. S druge strane, dobili smo informacije o strahotama koje su se dešavale. To već niko nije mogao da razume. I danas verujem, većina ljudi kada se vrati na taj period, pomisle "kako je ovo moglo da se desi"? Sve to je dovelo do tendencije da Amerikanci problem sklone od sebe, da ga izoluju i kažu "mi tu ne možemo ništa da uradimo. Neka sami reše."
Potencijali srpske vojne industrije
Nakon 33 godine uspešne diplomatske karijere Viktor Jacković se penzionisao i danas radi kao posrednik.
- Zapravo, moj posao je da putujem kroz istočnoevropske zemlje i tražim prilike za saradnju za američke kompanije iz sektora odbrane, transporta, železnica i roba. Zapravo, samo 50 odsto onoga što radim se odnosi na poslove za sektor odbrane. Putujem od Finske do Albanije i tražim kompanije koje bi se mogle povezati sa američkim.
Bivši ambasador, a sada predsednik kompanije Jacković internešenal, kaže da i u Srbiji ima potencijala u sektoru odbrane, jer postoji velika proizvodnja municije.
- Tu, naravno, ima potencijala za saradnju. Međutim, Srbija ima potencijal i u automobilskoj industriji, IT sektoru i drugim tehnološkim granama. Ono što mislim da, ipak, ima možda i najbolji potencijal je poljoprivreda. Prirodni resursi koje imate su sjajni, a u zemljama Zapada uvek imate tržište - zaključuje on.
