Crna Gora raj za snajperiste (9): Rešetke ga nisu sačuvale
Vrhunac u priči o bezumnoj upornosti i bezočnoj drskosti ubica-snajperista, koje ispoljavaju u Crnoj Gori u obračunima zakrvljenih klanova i kriminalnih grupa, predstavlja svakako najnoviji slučaj, nedavno ubistvo Kotoranina Dalibora Đurića u krugu zatvora u Spužu.
Dok su se tog septembarskog predvečerja, nešto posle 18 časova, zatvorenici poluotvorenog odeljenja najpoznatijeg zavoda za izvršenje krivičnih sankcija u Crnoj Gori nalazili u redovnoj šetnji u zatvorskom krugu, ograđenog samo žicama, negde u blizini je odjeknuo pucanj. Istog trena, zatvorenik, 34-godišnji Kotoranin Dalibor Đurić, pao je kao snop, a zgranutim stražarima i ostalim zatvorenicima koji su pritrčali da mu pomognu odmah je bilo jasno da mu nema pomoći.
Desna ruka "bosova"
Crna Gora raj za snajperiste
1. "Italijanski turisti" seju strah
3. "Svilen gajtan" za Minju Bećira
U samrtnom ropcu i sa slabašnim znacima života hitno je prevezen u podgorički Klinički centar. Odmah se videlo da ga je metak pogodio u grudi i na leđima napravio ogromnu, smrtonosnu izlaznu ranu i lekarima je, nažalost, ubrzo ostalo samo da bespomoćno rašire ruke i konstatuju njegovu smrt.
Znalo se da je ovaj, policiji odavno poznati momak, jedna od perjanica takozvanog škaljarskog klana, desna ruka "bosova" ove kriminalne družine iz Kotora, na čijem su čelu braća Jovan i Igor Vukotić i Igor Dedović. Njegovo ime je spominjano u brojnim ubistvima i oružanim obračunima, a u spuškom zatvoru je od oktobra 2014. godine izdržavao dvogodišnju kaznu izrečenu zbog krivičnog dela iznude. Na optužničkoj klupi je, međutim, sedeo zbog nasilničkog ponašanja, zajedno sa Podgoričaninom Ivanom Lopičićem, koji je kasnije ubijen. Preživeo je rane iz dva atentata. Prvo je na njega neko pucao u Kotoru. Sumnjalo se na 29-godišnjeg Slobodana Stevovića, koji je nešto kasnije ubijen u Beogradu. Potom mu je podmetnuta i mina na ulazu jedne zgrade na Novom Beogradu.
Znalo se, zato, a i Đurić je izgleda i sam to slutio, da bi mogao biti potencijalna meta u nemilosrdnom ratu mafijaških klanova na Crnogorskom primorju koji besni već gotovo dve godine. Verovalo se, međutim, da je on, makar dok je iza zatvorskih žica, bezbedan, a upravo sumnje da ga izvan zatvora čekaju na nišanu, bile su razlog da mu zatvorske vlasti nisu dozvoljavale vikend-izlaske, kakvi su uobičajeni posle određenog vremena za "stanovnike" ovog zatvorskog odeljenja, pogotovu ako to zasluže i svojim vladanjem i ponašanjem u zatvoru.
Neko ko je u spuškom zatvoru vršio procenu opasnosti koja vreba Đurića, slučajno ili namerno - to se sada intenzivno proverava - nije uvideo da on u zatvorskom krugu ograđenom samo bodljikavom žicom, uz to i u blizini reke Zete i šume, na brisanom prostoru bez ikakvih drugih, prirodnih ili veštačkih prepreka, nije na sigurnom.
Oni koji su mu, pak, radili o glavi, očigledno su to bolje uvideli, sve dobro isplanirali, privukli se na stotinak metara do zatvorske žice i sačekali trenutak da se krst snajpera sklopi na grudima Đurića.
Ko se puške laća...
U Hrvatskoj se, za minulih 20 godina, snajper u obračunima kriminalnih grupa, koliko se zna, koristio samo tri puta. Na taj način je najpre 1995. likvidiran Mladen Šiškić. Dve godine kasnije u Zagrebu je ubijen Ivan Šakota. Za njegovu smrt je osumnjičen Davor Zečević, Zagrepčanin crnogorskog porekla. Policija nije obezbedila dovoljno dokaza da ga strpa iza rešetaka. Međutim, deset godina kasnije, 2007, dok je prilazio svom džipu parkiranom u jednoj zagrebačkoj ulici, zrno ispaljeno iz snajpera pogodilo je Zečevića ravno u slepoočnicu. Nijedno od ovih ubistava nije rasvetljeno.
Naravno, odmah nakon atentata u Spužu krenula je opsežna istraga, a samo dvadesetak minuta kasnije policiji je stigla dojava da kod škole u naselju Rogami, nedaleko od zidina drevne Duklje, nekoliko kilometara udaljene od Spuža, gori vozilo škoda oktavija i da iz plamena odjekuju pucnji. Policija je brzo našla spaljenu olupinu vozila koja se još dimila i, izgleda, utvrdila da su na njoj bile italijanske registarske tablice.
Za policiju i istražne organe nema dileme da su atentatori koristili to vozila, pogotovu što su u njemu nađeni i ostaci lovačkog karabina sa snajperom, domaće proizvodnje, iz kojeg je ispaljen smrtonosni metak na Đurića. Policija je već sutradan saopštila da su iste noći, sedam-osam sati nakon ubistva Đurića, na starom putu od Danilovgrada ka Nikšiću, u mestu Glava Zete, uhapšeni Kotorani 44-godišnji Dejan Pavićević i 30-godišnji Miloš Trbo, kojima je određen pritvor jer, navodno, postoje neoborivi dokazi da su bili saučesnici u ovom atentatu.
Slaba nada
Saznajemo da su Pavićević i Trbo, kad su u gluvo doba noći na ovoj slabo prometnoj staroj saobraćajnici ugledali policijsku patrolu, iskočili iz vozila i pokušali da pobegnu, odbacujući iz džepova i određenu količinu droge i neke druge kompromitujuće stvari, ali su policajci bili brži. Sada se s velikim nestrpljenjem i slabom nadom, imajući u vidu dosadašnja iskustva, očekuje da li će Pavićević i Trbo otkriti ko je nalogodavac i finansijer ovog nečuvenog i barem na balkanskim prostorima nezabeleženog zločina.
Osim saznanja da su bliski takozvanom kavačkom klanu iz Kotora, do istrebljenja zavađenom sa škaljarskim klanom, kojem je pripadao Đurić, postoje i drugi tvrdi dokazi da su njih dvojica bili direktno uključeni u organizaciju atentata, obezbeđivanje prevoza atentatoru posle zločina i paljenje oružja i vozila koje je pre toga koristio. Utvrđeno je, inače, da je spaljena škoda oktavija ukradena u Bosni i Hercegovini, a strane registarske tablice na njoj u Italiji.
Snajperisti stasali u ratnom Sarajevu
Tokom rata u BiH, korišćenje snajperista mimo ratnih dejstava, za političke i kriminalne, a naročito propagandne obračune, po zlu je izdvojilo terorističku grupu Ševe. Osnovao ju je 1992. u Sarajevu Alija Delimustafić, tadašnji ministar unutrašnjih poslova BiH. Grupa je sarađivala sa bošnjačkim obaveštajnim službama, a za račun sarajevske vlasti iz Stranke demokratske akcije. U suđenju posle rata, Ševe su optužene za streljanje osmorice zarobljenih vojnika JNA 22. aprila 1992. u Velikom parku u Sarajevu, zatim za ubijanje civila na Grbavici, koja je bila u sastavu Srpskog Sarajeva, za ubistvo francuskog vojnika kod Izvršnog veća u centru Sarajeva. Grupa je, prema priznanju bivših pripadnika, bila odgovorna i za smaknuće Srbina Boška Brkića i Muslimanke Admire Ismić, poznatih i danas kao "sarajevski Romeo i Julija", koji su 19. maja 1993. pokušali da pobegnu na Grbavicu. Mladi par je likvidirao Nedžad Herenda koji je iz snajpera pucao sa Steleksa, diskoteke Elektrotehničkog fakulteta. Herenda je bio učesnik i atentata na načelnika generalštaba Armije BiH Sefera Halilovića 7. jula 1993, u kojem su stradali Halilovićeva supruga i njen brat. Ševe su postavile eksplozivnu napravu, a Herenda je priznao da su Srbi i za ovaj zločin optuženi lažno, što je, kao i u prethodnim slučajevima, dokazala i istraga. Snajperisti Ševe su pucali tokom operacije Trebević po pripadnicima Desete brdske brigade Armije Republike BiH, kojom je komandovao Mušan Topalović Caco, i po pripadnicima policije Republike BiH koja je imala zadatak da uhapsi Topalovića, da bi izazvale sukob između pripadnika policije i Desete brdske brigade.
