Strah od raka oterao u tuđinu
U okviru dve kampanje "Namerna sila" (od 30. avgusta do 20. septembra) i "Mrtvo oko" (od 29. avgusta do 14. septembra), NATO je 1995. godine bombardovala položaje Vojske RS. Napad je izvršen sa oko 10 tona eksploziva, uključujući i municiju sa osiromašenim uranijumom koja je korišćena na najmanje 15 lokacija.
Nedeljko Zelenović, publicista i književnik iz Lukavice koji je prvi obelodanio da je ta municija uzrok enormnog broja obolelih od malignih bolesti, u razgovoru za "Vesti" otkriva da je tadašnji državni vrh Srbije i RS na čelu sa Slobodanom Milošević i Biljanom Plavšić, naredio da se svi izveštaji o radioaktivnosti posle bombardovanja RS 1995. godine označe kao državna tajna kako stanovništvo ne bi zahvatila panika, a postdejtonska teritorija Srpske ostala bez stanovništva.
Porodična tragedija
- Odmah po završetku NATO bombardovanja, na teren su izašli stručnjaci koji su merili prisutnu radioaktivnost na gađanim lokalitetima. Sa tim nalazima su otišli kod Miloševića i saopštili mu alarmantne detalje. Međutim, on im je rekao da se čitava priča zataška zato što može proizvesti paniku i masovno iseljavanje iz Srpske. Lično sam bio prisutan kada su dolazili stručnjaci iz Vinče i Gajgerovim meračem merili radioaktivnost. Pištalo je na sve strane, ali izveštaj koji su sastavili nikada nije ugledao svetlo dana. Nije jedini izveštaj koji se do danas prikriva - tvrdi Zelenović.
Ćutnja po nalogu velikih sila
Dr Zoran Stanković, nekadašnji načelnik VMA koji je godinama upozoravao na opasnost posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom, potvrdio je za "Vesti" deo tvrdnji Nedeljka Zelenovića, navodeći da se detaljnoj istrazi zapravo protivilo tadašnje rukovodstvo RS.
- Pretpostavljam da nisu želeli da stvore paniku kod stanovništva, ali i da su ih pritiskali međunarodni faktori. Činjenica je da je bilo predviđeno ispitivanje zatrovanosti osiromašenim uranijumom, ali tada nismo dobili podršku aktuelnih vlasti u RS. Tražili smo da se taj prostor ispita i posle 1995. godine, kada su se Srbi već iselili iz Hadžića, ali ni tada nismo dobili podršku. Predlagali smo da se izvrši ispitivanje zdravlja ljudi, flore i faune zato što su stradale i životinje, ali i čitavi kompleksi šuma. Ništa nije urađeno, a verujem da je osnovni razlog bio uticaj velikih sila na njih - kaže Stanković.
I on se, kao i najveći broj meštana Hadžića, posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, preselio u Bratunac, a uzročno-posledičnu vezu municije sa osiromašenim uranijumom i sve većim brojem umrlih je prepoznao na najtragičniji način. Od raka su mu umrli otac i majka i nekoliko članova bliže porodice. Svi su tokom bombardovanja NATO bili u Tehničko-remontnom zavodu u Hadžićima ili u njegovoj neposrednoj blizini.
Gađan i restoran
Bombardovanje položaja VRS oko Sarajeva, pa samim tim i Hadžića, trajalo je sve do 12. septembra 1995. godine. Neselektivno su gađani svi objekti u Tehničko remontnom zavodu: pogoni, magacini, upravne zgrade, pa i objekat restorana društvene ishrane. Pored toga gađane su i kasarne Žunovnica i Ušivak, objekat za peskarenje. Svi radnici TRZ su bili na svojim radnim mestima tokom tih napada, a istini za volju mnogi su kasnije, i ne shvatajući šta je po sredi, delove tih granata odnosili kući kao suvenire.
Pod pritiskom javnosti, 17. januara 2001. godine, Hadžiće i Bratunac je posetio predstavnik Generalštaba tadašnje VRS.
- On je Gajgerovim meračem merio radijaciju u tadašnjim pogonima Tehničko-remontnog zavoda (TRZ), ali novinarima i drugim svedocima nije dozvolio da tom merenju prisustvuju. Tada je trebalo biti izvršen i preventivni medicinski pregled oko 300 radnika TRZ, ali to nikada nije urađeno - ističe Zelenović i dodaje da je cela priča dobila svetski karakter godinu dana ranije, tek pošto su je obelodanili italijanski novinari zbog sve više italijanskih vojnika obolelih od raka koji su prethodno službovali u BiH i kasnije na Kosovu.
Pomor stanovništva
- Prema podacima koje sam pronašao u Knjizi umrlih bratunačke pravoslavne crkve, 1996. godine od raka je umrlo 52 Srba iz Hadžića, sledeće 49, a 1997. godine 68. Godine 1999. i 2000. donose katastrofalne podatke. Od 101 umrlih u Bratuncu, njih 40 je iz Hadžića, godinu dana kasnije od 105 umrlih, njih 51 je bivših komšija. Međutim, svi rodom iz Hadžića su preminuli od posledica karcinoma - napominje Zelenović.
Kancer pokosio i NATO
Prema podacima Udruženja žrtava osiromašenog uranijuma iz 2013. godine, više od 300 vojnika, koji su bili pripadnici snaga NATO-a, umrlo je od raznih vrsta tumora, dominantno u limfnom sistemu, a više od 3.600 ih je obolelo.
Pritisnut činjenicama, UN je 2003. godine sastavio izveštaj "Osiromašeni uranijum u BiH - postkonfliktna procena životne sredine" u kome je navedeno prisustvo municije sa osiromašenim uranijumom na tri lokacije: Tehničko-remontni zavod u Hadžićima, kasarna Žunovnica i Skladište artiljerijskog oružja na Han Pijesku.
Opasna i voda
U dokumentu UN se navodi i da su zbog mogućnosti da je uranijum dospeo u vodu neophodne redovne analize.
- Nikada nisu obavljene, jer ovo je i dalje tabu tema, a stradanje stanovništva se nastavlja zato što i sve više muslimana koji su naselili Hadžiće oboljeva od karcinoma - naglašava Zelenović i dodaje da su uz pomoć nekolicine poslanika Parlamentarne skupštine BiH 2004. organizovana dva okrugla stola o posledicama NATO bombardovanja radioaktivnom municijom, ali da nije bilo podrške od zvaničnih vlasti, ni BiH, ni RS.
Komisija Parlamentarne skupštine BiH za istraživanje posledica radijacije osiromašenim uranijumom formirana je 2005.
Utvrđeno je da je na BiH tokom NATO bombardavanja palo oko 3,5 tone bombi i zrna sa osiromašenim uranijumom.
- Stanovnici Hadžića i radnici TRZ i danas umiru od karcinoma, ali se više sa sigurnošću ne može pratiti ova pojava, jer u Bratuncu momentalno živi samo nekoliko stotina nekadašnjih stanovnika Hadžića. Većina porodica se preselila negde drugde, a čak 400 kompletnih porodica je otišlo u Ameriku i Australiju - zaključuje Nedeljko Zelenović.
