NATO i dalje ubija našu decu
Od malignih bolesti u Srbiji godišnje se razboli oko 320 dece uzrasta do 19 godina, od čega je dve trećine mlađih od 14 godina, a bitku sa ovom opakom bolešću godišnje izgubi 56 mališana, rečeno je na konferenciji za novinare povodom Međunarodnog dana dece obolele od raka.
- Najčešći maligni tumori kod mladih su leukemije, tumori mozga i centralnog nervnog sistema, te Hočkin i Non-Hočkin limfomi. Svake godine više od 160.000 dece u svetu oboli od nekog oblika raka, a 90.000 izgubi bitku sa bolešću - kazala je Snežana Živković-Perišić, epidemiolog Instituta za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut" u Beogradu.
Epidemiolog je navela da je u Srbiji petogodišnje preživljavanje dece obolele od raka poboljšano unazad 30 godina i da je "sa 54 odsto povećano na 80 odsto". Napomenula je, pak, da će i dalje "smrtnost biti veća za 20 odsto nego u zemljama Zapadne Evrope".
Dr Slobodan Čikarić, predsednik Udruženja onkologa, uveren je da je povećanje broja obolelih od raka posledica NATO bombardovanja Srbije 1999. godine osiromašenim uranijumom.
- Iako nikad nije precizno utvrđeno, stručnjaci su se ipak složili da je na Srbiju pre 15 godina palo oko 15 tona radioaktivne NATO municije, tačnije osiromašenog uranijuma 238. Za njegov raspad potrebno je četiri i po milijarde godina, što je ekvivalent starosti planete Zemlje. Za potpuni raspad potrebno je deset puta više vremena. Ovom razarajućom municijom najviše su bombardovani Kosovo i Metohija, kao i rubna područja Pčinjskog okruga koji se graniči s Kosovom, i tamo će praktično osiromašeni uranijum ostati večno. Nisu, pak, samo žitelji Srbije ugroženi njegovim dejstvom, jer nošena vetrom prašina osiromašenog uranijuma je stizala u mnoge evropske zemlje. Taj uranijum se prvo pretvarao u prašinu koja je nošena vetrom po celoj Srbiji, ali i po celom Balkanu, stizala i u Avijano u Italiji, odakle su NATO avioni nosili bombe. Nakon toga čestice prašine su se taložile na zemlju i tako dospevale u površinske vode, biljke i životinje i ulazile u lanac ishrane - pojašnjava dr Čikarić.
Naš sagovornik ukazuje da se rak "ne javlja odmah po dejstvu kancerogene materije, već nakon latentnog perioda, koji za leukemije i limfome iznosi prosečno sedam i po godina, a za solidne tumore oko 15 godina".
- Za sprečavanje bolesti, ali i za otkrivanje raka u ranoj fazi, neophodni su blagovremeni skrining programi. Ali, mi u Srbiji nikako da se organizujemo bilo zbog ekonomskih problema ili zato što organizaciono nismo dorasli. U primarnoj zdravstvenoj preventivi najvažnije je čišćenje životnog prostora od kancerogenih agenasa, u sekundarnoj redovni i detaljni sistematski pregledi i dece i odraslih, a za sve to treba da postoji i zakonska regulativa. U kakvom je stanju zdravstvo Srbije govore podaci da smo 2012. i 2013. godine bili poslednji u Evropi, a od prošle godine to neslavno mesto delimo sa Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom. Poražavajući podatak je i to što u zdravstvenoj preventivi temeljno ne vodimo brigu čak ni o deci, mada ih se svake godine sve manje rađa u Srbiji i preti nam demografska katastrofa - ukazuje dr Čikarić.
Potrebni psihoonkolozi
Predstavnici četiri organizacije - Uvek sa decom, Zvončica, "Čika Boca" i Mladice - potpisali su sporazum o partnerskoj saradnji u okviru neformalne organizacije Srpska mreža organizacija dečjeg raka na pružanju pomoći roditeljima i deci oboleloj od kancera. Dragana Radulović iz udruženja "Čika Boca" kazala je da je među ciljevima delovanja mreže rana dijagnostika i stvaranje boljih uslova za lečenje dece, podrška na odeljenjima bolnica gde se deca leče, kao i ukazivanje na potrebu psihoonkologa.
Ministrovo obećanje
Ministar zdravlja Zlatibor Lončar i gradonačelnik Beograda Siniša Mali poručili su da će nadležni nastaviti da rade na sistemskom rešavanju problema mališana obolelih od raka. Lončar je rekao da Ministarstvo kontinuirano radi na rešavanju problema što, kako je rekao, pokazuje formiranje Fonda za lečenje dece u inostranstvu, usvajanje potrebnih zakona...
- To, naravno, nije dovoljno i svi moramo da radimo više. Sa roditeljima smo razgovarali o konkretnim stvarima u kojima Ministarstvo i grad mogu da pomognu i o uvođenju potrebnih novina - rekao je ministar.
Pravo na dostojanstveno lečenje
Svakog dana u Srbiji jedno dete oboli, a svake nedelje jedno dete umre od raka. Od svih bolesti u dečjem dobu i adolescenciji, rak je prvi uzročnik smrti, saopštilo je Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka (NURDOR).
Irina Ban iz ove organizacije ukazuje da su neophodna ulaganja u opremanje i rekonstrukciju hematoonkoloških odeljenja, u organizaciju rehabilitacionih kampova i novih edukacija.
Roditeljske kuće
Siniša Mali, gradonačelnik Beograda, rekao je da treba pronaći sistemska rešenja za funkcionisanje roditeljskih kuća, u kojima se iz udaljenijih krajeva smeštaju deca i roditelji dok su mališani na bolničkom lečenju, te da na tome moraju da se angažuju država, lokalne samouprave i nevladine organizacije.
- Svi moramo da damo doprinos da dođemo do rešenja i obezbedimo kontinuirano finansiranje i funkcionisanje ovih kuća - poručio je Mali.
- Takođe, neophodno je što pre omogućiti bolovanje roditelja do kraja lečenja obolele dece. Sada je maksimalna dužina bolovanja četiri meseca (16 nedelja), a leukemija se, na primer, po protokolu leči 105 nedelja. Treba, takođe, osigurati pravo pacijenta na dostojanstveno lečenje, jer 80 odsto odeljenja nema smeštaj za roditelje u bolnici, nemaju dovoljan broj sanitarnih čvorova, kao ni dovoljan broj psihologa, socijalnih radnika, medicinskog i drugog osoblja. Neophodno je omogućiti i školovanje za decu na lečenju. U ovom trenutku za srednjoškolce ne postoji nikakav vid nastave. Hitno je potrebno i otvaranje nacionalnog pedijatrijskog kancer registra, koji je osnova svakog programa za lečenje, ishod i dugo praćenje u pedijatrijskoj onkologiji. U ovom trenutku, kod nas ne postoji sistem dugog praćenja nakon izlečenja - ukazuje Irina Ban.
Nekažnjeni sejači osiromašenog uranijuma: Čik, nek' neko tuži Amerikance
Na nekom sam portalu pročitala dirljivu priču o bračnom paru koji živi u nekom gradu u Srbiji. On ima rak, ona umire od raka. Preko medija mole da im dobri ljudi pomognu da otplate dugove kako im djeca ne bi ostala bez krova kad im roditelji umru. Spominju iznos od nekih 7.000 eura.
Znam da ih moj prilog, možda će na portalu osvanuti i broj bankovnog računa, neće spasiti, ali bi pomogao.
Strašna priča? Banalna priča. Na bivšim prostorima pokojne Juge ljudi se dijele na one koji imaju rak i one koji ne znaju da ga imaju. Nitko od visokokvalificiranih stručnjaka u sve strastvenije posvađanim zemljicama ne objavljuje koliko ima od raka bolesnih ljudi oko nas...
Da nam je netko pred dvadesetak godina rekao da ćemo se danas rukama i nogama boriti za mjesto na stolcu na kome će nam u žilu uvaliti kemoterapiju, a nje biti neće, što bismo mu rekli? Ništa nama tada nije bilo jasno, kao što nam ništa jasno nije ni danas. Crkavamo u najstrašnijim mukama jer smo presiromašni da bismo baš svakome bolesniku mogli u venu uštrcati lijekoviti otrov. Love nema jer su nas opljačkali, a usput nas i našu djecu i naše unučiće obogatili osiromašenim uranom...
U bivšoj Jugoslaviji ničega nema osim gladi, bijede, mržnje i raka. Da bi stvar bila totalno suluda nikome od nas u kojima čuči rak ili se već opušteno šeta ne pada na kraj pameti postaviti pitanje, odakle sav taj rak? Doduše, zašto bismo pitali kad je dovoljno zaguglati, osiromašeni uran, pa doznati što su nam Ameri učinili.
Baš bi bilo zanimljivo kad bi neki luđak sa ovih preludih prostora potegnuo pitanje otštete koju bi nam zbog genocida morali platiti sijači osiromašenog urana. Vukovarska tragedija, Srebrenica, rušenje Dubrovnika, ubijanje Sarajeva, tjeranje Srba iz Hrvatske, Škabrnja, rušenje Mosta u Mostaru, proglašenje Kosova državom, koncentracijski logori u Mostaru, Manjača i manjače. Sve su to pizdarije u usporedbi sa onim što su Ameri posijali na ovim nekad našim prostorima.
Zašto neki naš rakonosac ne bi na onom haškom sudu za genocid spomenuo Amere? Zašto ne bi netko tko se raspada od raka imao pravo na posljednju zajebanciju u životu? Nikad se to neće dogoditi. Ne zato jer onaj sud u Hagu ne smije suditi Amerima, mi jednostavno nismo zajebanti. Na tlu bivše Jugoslavije žive, još neko vrijeme, ljudi bez duha. Uskoro će ovim prostorima bauljati samo duhovi.
Sve naše poraze i sve naše "pobjede" jednom će ipak prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš. Kosti naših praunuka obogaćene osiromašenim uranom dijelit će se na ustaše, četnike i balije. Bože, mi ni preko raka nećemo doći do mira.
(Vedrana Rudan, hrvatska književnica i kolumnistkinja, koja tekstove objavljuje na svom sajtu)
