Ne udri brata Srbina, Crnogorče!
Dok se crnogorska vlast, odnosno podgorička lokalna uprava, užurbano priprema da, uprkos oštrom protivljenju, prvenstveno Kuča, Bjelopavlića, Rovčana i Pipera, u centru Podgorice obnovi spomenik vojvodi Mirku Petroviću, ocu prvog crnogorskog kralja Nikole Prvog Petrovića, Kuči su prošle nedelje, kao odgovor na tu silobatnost vlasti, podigli spomenik žrtvama crnogorskih pohara Kuča, prvenstveno strašnog pokolja i krvave odmazde koju je jula 1856. godine nad ovim plemenom izvela crnogorska vojska pod komandom Mirka Petrovića.
Na četiri i po metra visokom mramornom obelisku, postavljenom u spomen-kompleksu na vidikovcu Orljevo, na desetak kilometara od centra Podgorice, ispod velikog krsta, autor spomenika, vajar, Kuč, Milenko Šušo Vujošević, uklesao je samo tu krvavu 1856. godinu i poruku kučkog mudraca i veleuma Marka Miljanova: "Ne udri brata Srbina, Crnogorče".
Kako je spomenik, na kojem piše da ga podižu "Kuči i Srpsko narodno vijeće" postavljen bez formalnih saglasnosti i dozvola nadležne vlasti, nije isključeno da on uskoro bude i uklonjen, ali je veliko pitanje da li će se neko, posle svega, drznuti da i to učini, da još jednom raskrvavi nikad zaceljene rane, da ponovi neokajani greh i sramotu crnogorskog oružja, genocidni zločin koji je po naređenju knjaza Danila u Kučima počinio njegov brat, "veliki" vojvoda Mirko.
Mač umesto krsta
"Koruna Radonjina s Kosora - zapisao je dalje Marko Miljanov - nosila dijete u kolijevku, a Crnogorac, trčeći za njom reče joj: 'Stan, ženo! što ti je to na pleći te nosiš?' Koruna reče: 'Dijete, i to nekršteno, evo ga tebe na boga i sv. Jovana, ti da ga krstiš'. On joj reče: 'Krstit ću ga, no čeka'. Koruna pričeka. Crnogorac kad dođe, zakla joj dijete i ponese glavu..."
Do danas traju raspre oko toga zbog čega je crnogorska vojska dva puta, prvo 1855. pa potom godinu dana kasnije ponovo, vojštila na ovo prkosno i nepokorno pleme, koje je vekovima odolevalo podgoričkim i skadarskim pašama i vezirima i odbijalo da im plaća danke i harače.
Neki novoistoričari pokušavaju to da pravdaju željom prvog crnogorskog svetovnog vladara da stvori čvrstu i jedinstvenu državu sa Kučima u njenim granicama, da je na taj način tobož želeo da kazni Kuče i odvrati ih od njihovog navodnog paktiranja sa Skadrom i Turcima - da je odmazda usledila stoga što su Kuči odbili da plaćaju porez Cetinju, odnosno bespogovorno se pokoravaju volji nevoljenog, prgavog i nazlobrzog cetinjskog "sultana".
A koliko je cetinjskom samovlasniku stvarno bilo stalo do Kuča, možda najbolje govori činjenica da ih je samo dve godine kasnije prodao kao šugavu jarad na rđavom pazaru - prepustio ih Turcima bez zrna baruta.
Istoričari, čak i oni najprivrženiji knjazu Danilu i dinastiji Petrović, priznaju da je njegov brat Mirko, glavnokomandujući crnogorske vojske, "prenaglio" u toj "akciji" u Kučima, ali još spore podatke o broju žrtava.
Ne veruju čak ni Marku Miljanovu, savremeniku tih događaja, tada dvadesettrogodišnjem momku i perjaniku knjaza Danila, koji je pred smrt "prelomio" i gotovo kao amanet ostavio podatak da su u tom pokolju ubijena 243 Kuča, pretežno starci i nejaka muška deca, a po imenu nabraja i decu u kolevkama koja su poklana.
O pustoši koju je u Kučima tom prilikom napravila crnogorska vojska, pretežno iz Katunske, Lješanske i Riječke nahije, o opljačkanim i spaljenim kućama i crkvama, o zaplenjenoj stoci i ostalome - da se i ne govori.
Brzojav bratu
Malo je poznato da je vojvoda Mirko tog krvavog jutra iz Kuča uputio brzojav bratu-gospodaru i u desetercu ga obavestio u "junaštvu" koje čini:: "Pozdravljam te, dragi Gospodaru; Bogu fala i Petru svetome, krenuh jutros u zoru bijelu i razredih tvoje sokolove; što smo kćeli, to smo učinjeli i 50 glavah otkinuli..." Pokolj je, inače, trajao dva dana.
- Nije nam, naravno, stalo da se poslije 160 godina bilo kome svetimo i prkosimo, ali nas niko ne može prisiliti da zaboravimo, niti možemo dozvoliti da nas neko vrijeđa i dira u naše rane podižući spomenik našem zlotvoru i krvniku na pragu naše kuće, na pragu Kuča, koje je tako ojadio, a podizanje spomenika dokazanom zlikovcu doživljavamo kao još jednu provokacija prema obespravljenom i poniženom srpskom narodu u Crnoj Gori. Mi Kuči nemamo pravo da zaboravimo i oprostimo ovaj zločin, ali isto tako nemamo pravo ni da krivicu prenosimo na nove generacije naše braće. Cilj ovog spomenika je da vo vjek i vjekova podsjeća i kazuje naraštajima da pamte šta se tog strašnog ljeta 1856. godine desilo u Kučima, jer je to garancija da se nešto tako nikad ne ponovi - veli dr Momčilo Vuksanović, predsednik Srpskog nacionalnog saveta.
To ni Turci nisu radili
"U narod se broji - piše Marko Miljanov - koliko je koje vrste poginulo i od koliko godina starci i đeca, jer nije bio običaj u kršćanina ni u Turaka, da ubiju jedan drugom dijete, ni da se osvete đetetom prije no oružje počne nosit, a tako i starcem, kad bači pušku i boj batali, i ko bi ga ubio za osvetu, taj se osramotio, a ne osvetio. Tako pop Mijailo Vojvodić iz Crmnice zakla je troje đece: dvoje Ivana Radojeva (starije od dvije i po godine, mlađe od tri mjeseca), a treće Nikole Markova, obojica s Ubala. Ružica Nikolina o tome priča ovako: Kako je nosila dijete u kolijevku, vojnici je ufate i počnu raskubat. Ona je mislila da te joj uzet aljine š-nje ka drugijema, no u to je ostave nesvučenu, i ona veselo krenu dalje... No idući, opazi ozada krv niza sebe, pometnu kolijevku na zemlju da vidi oklen je krv, kad-ali dijete nema glave, no ju je okinuo i poša rečeni pop Mijailo..."
