Priča o partizanki Ljubici Purić (8): Popova ćerka, a komunista
Ovde je nesumnjivo reč o novovaroškom proti Iliji Puriću u čijoj se porodici za vreme Drugog svetskog rata zaista jeste dogodio tragični raskol, kaže Diko Pejatović, komentarišući tvrdnje paroha podgoričkog Velibora Džomića da je protina ćerka, partizanka Ljubica, ubila brata, "iščupala mu srce i zaigrala kolo", odnosno zapis Stanislava Krakova, sestrića Milana Nedića, o tome, na koji se Džomić poziva.
- Prota Ilija jeste imao sina sveštenika - Vitomira, koji je bio najstariji od dece i nije se mešao u politiku. Sa sestrom Ljubicom je do kraja života ostao u bratskim odnosima - tvrdi Pejatović i seća se kako su posle rata njih dvoje zajedno dolazili i kod njega u Bistricu.
U ovoj priči se, dakle, ne radi o Ljubičinom bratu, svešteniku Vitomiru, kako tvrdi Krakov, već o bratu Vasiliju, studentu, koji se od prvog dana opredelio za četnički pokret, a već je opisano kako je završio i kakvu je ulogu u svemu tome imala njegova sestra - kaže Pejatović.
Priča o partizanki Ljubici Purić:
2. Iščupala mu srce i zaigrala
3. Osveta "Pljevaljskog vesnika"
Konačno, ostalo je zapisano i šta je i kako i sama Ljubica Purić govorila o sebi i svojima, o tragediji svoje porodice i ranama na njenom srcu koje nikada, do kraja života, nisu zacelile (osim brata Vasilija, Ljubica Purić je nešto kasnije na identičan način izgubila i sestru Rajnu - i nju je, kao nepopravljivog ideološkog protivnika, odneo i progutao revolucionarni val).
U jednom intervjuu, koji je Ljubica Purić, tada kao predsednik Matice iseljenika Srbije, dala "Zlatarskim Novostima" 10. marta 1983. godine, objasnila je kako se ona kao izdanak čuvene svešteničke loze Purića iz zlatarskog sela Radijevići već u ranoj mladosti opredelila za revolucionarni, komunistički pokret.
- Svakako je izvestan uticaj imala i ljevaljska gimnazija. Međutim, moje puno vezivanje za pokret nastalo je na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde su uoči Drugog svetskog rata aktivno delovali komunisti i skojevci. I sama sam ubrzo postala aktivna. Moja najbolja drugarica bila je Dragica Pravica, komunista, kasnije i narodni heroj. Ona mi je i saopštila da sam primljena u SKOJ. Mislim da je to bilo u dogovoru sa Rifatom Burdževićem Tršom. Želim posebno da istaknem njegov veliki uticaj na moje opredeljenje i životni put. On je kao istaknuti komunista na Beogradskom univerzitetu i veliki masovik umeo da nas okupi, nadahne i poveže u izvršavanju zadataka. Razume se, u svemu tome i vreme u kome smo živeli - stanje u našoj zemlji, fašizam i osvajački pohodi, kao i uticaj Oktobarske revolucije, učinili su svoje...
U tom intervjuu, više od 40 godina posle velikih ličnih i porodičnih drama tokom Drugog svetskog rata, Ljubica Purić je sasvim iskreno i otvoreno progovorila i o tome:
- Rat sam doživela kao i svi rodoljubi. Prirodno, kao pripadnik pokreta, shvatila sam da je došlo vreme da se primeni ono na šta nas je Partija pripremala. Prema tome, ja i kao patriota i skojevka nisam imala drugog puta sem put u NOB. Taj put sam svesno odabrala i na njemu do kraja ostala dosledna. Razume se, bilo je velikih teškoća. One poznate, koje smo svi imali, neću pominjati. Ja sam, međutim, imala i drugih teškoća koje je trebalo preživeti. Iz porodice Purić bilo je dosta učesnika u NOB-i, među njima i vrlo istaknutih. Nažalost, moja najuža porodica tu se nije našla. Ja sam krišom otišla u partizane, uostalom kao i mnogi drugi. Bilo je u to vreme, razume se u početku, teško shvatiti da jedna devojka, pogotovu popova kćerka, ode u šumu među komuniste. Uz to su išle i razne priče i neprijateljska propaganda. Sve je to trebalo objašnjavati, ne samo porodici nego i narodu. Poznati događaji koji su nešto kasnije zadesili moju porodicu, mene nikako nisu mogli pokolebati, ali je prirodno da je trebalo imati mnogo snage da se sve to savlada. I lično i u porodičnim odnosima i šire u sredini u kojoj se živelo. Moram reći da su mi drugovi pružili veliku pomoć i podršku, što uostalom i odlikuje naše odnose u to vreme.
