Priča o partizanki Ljubici Purić (3): Osveta "Pljevaljskog vesnika"
Diko Pejatović, pouzdani hroničar zlatarskog kraja i pisac više zapaženih knjiga, naročito iz istorije Narodnooslobodilačkog rata, ne samo što sa ogorčenjem demantuje tvrdnje paroha podgoričkog Velibora Džomića da je Ljubica Purić iz Nove Varoši ubila brata, već o tome ima podrobnu priču.
- Radi se o ćerki popa Ilije Purića, Ljubici, studentu filozofije, prvoborcu NOB, skojevki i komunisti, uglednom, omiljenom i pouzdanom aktivisti iz ratnih dana i neumornom, odgovornom rukovodiocu u posleratnom periodu - kazuje Pejatović. - Ljubicu sam upoznao oktobra 1941, kada sam stupio u partizane, a ona je već bila partizanka. Među nekoliko njenih drugarica, pored Dane Tanović, Cale Blagojević, Mile Savić, Kaje Karamatijević - ona se izdvajala svojom pojavom, ponašanjem i kulturom...
Prvo vatreno krštenje Dika Pejatovića dogodilo se upravo 22. novembra 1941. kada je Zlatarska partizanska četa u školi u Akmačićima na Zlataru zarobila i razoružala četnike vojvode Vlajka Ćurčića, njih oko osamdeset. I on, kao i niz drugih učesnika te akcije, tvrdi da je velika grupa, više od sedamdeset zarobljenih, odmah puštena, pošto im je Vladimir Knežević - Volođa ukazao na štetnost izdajničke politike četnika koji propagiraju da se ne vodi patriotska borba protiv okupatora. Većina ih se vratila kućama, a jedan deo je stao u partizanski stroj.
Pejatović se seća da je između zarobljenih izdvojena grupa u kojoj su, sem vojvode Vlajka Ćurčića, bili i Vasilije Purić, brat Ljubice Purić (bio je, izgleda, komandir čete, nap. B. S.), Ljubomir i Milosav Ranitović, Simo Despotović, Božo Ćuković, Nele Jakovljević, Drago Kašerić i pop Vrbicki. Oni su sprovedeni u Radonju, u partizansku bazu, gde im je organizovano suđenje. Tu su, nakon dvodnevnog suđenja, na smrt osuđena petorica: Ćurčić, dvojica Ranitovića, Purić i pop Vrbicki. Oni su odmah streljani jer nisu hteli ni da čuju da se odreknu svog izdajničkog delovanja koje su uzdizali i predstavljali kao zakleto služenje kralju i otadžbini i nemirenje sa komunistima.
I Pejatović negira da je Ljubica Purić imala bilo kakve veze sa streljanjem te grupe u kojoj je bio njen brat Vasilije: - Sa Ljubicom sam bio u istoj četi od Radonje (oktobra 1941) do Kamene Gore, polovinom februara 1942. (dakle, i u vreme kada je streljan Ljubičin brat, napomena B. S.) - kaže Pejatović.
- Ona je tada raspoređena u Prvi, a ja u Drugi zlatarski bataljon. Sreli smo se posle, početkom juna 1942, na Gorici kod Kovrena. Ljubica tada sa jedinicom odlazi za Bosnu, a ja u zlatarsku gerilu. U proleće 1942. godine, kada smo se nalazili na položajima oko Pljevalja, saznali smo da se streljanje četničkih starešina u Radonji koristi u propagandi protiv partizana...
U opkoljenim Pljevljima nalazio se italijanski garnizon sa štabom divizije Pusterija. U zgradi tog štaba radila je redakcija lista "Pljevaljski vesnik" čiji je vlasnik i urednik bio Grigorije Božović, nastavlja Pejatović. - To je bio kvislinški i pročetnički list, što se može jasno videti i iz njegovih 37 brojeva koji se čuvaju u muzeju na Cetinju, odnosno Centralnoj biblioteci "Đurđe Crnojević" (jedno vreme je štampan čak i dvojezično, na srpskom i italijanskom, napomena B. S.). Jedan broj tog "Vesnika" je jednom stigao i do moje čete i u njemu se pominjalo ime Ljubice Purić - da je ona, kao ćerka poznatog novovaroškog sveštenika, osramotila porodicu, našla se među komunistima i učestvovala u ubistvu svog brata...
Nama, partizanima i saborcima Ljubice Purić, komesar čete Vladimir Šaponjić, tada kod Pljevalja, naravno, nije imao potrebe da objašnjava smisao tih besmislenih i lažnih optužbi iz Božovićevog "Vesnika", ni to da je Ljubica došla među komuniste kad se zaratilo, jer smo mi dobro znali da je ona to bila još pre rata - ispričao je Diko Pejatović.
