Priča o partizanki Ljubici Purić (7): Niti mu je sudila, niti ga je ubila
Pored već citirane priče o navodnom jezivom zločinu neke maćehe-majke dvojice partizana, koja je u Novoj Varoši sputila svog pastorka četnika i kuvala mu noge u bakraču "koji je bio na vatri", sve dok nije svisnuo na mukama, Stanislav Krakov opisuje i neke druge porodične tragedije iz zlatarskog kraja za koje su, tvrdi, isključivo krivi komunisti, a za koje je doznao početkom februara 1942. kad su Novu Varoš zauzeli četnici, nedićevci i ljotićevci.
- Nije to bila jedina jeziva porodična tragedija prouzrokovana komunističkim planskim sejanjem mržnje, te su se najbliži, roditelji i deca, braća i sestre međusobno ubijali - piše Krakov, govoreći o krvavim porodičnim raskolima do kojih je došlo u ratnim burama te prve ratne godine, burama koje nisu mimoišle ni zlatarski kraj.
Priča o partizanki Ljubici Purić:
2. Iščupala mu srce i zaigrala
3. Osveta "Pljevaljskog vesnika"
- U razgovoru sa meštanima čuo sam za mnoge grozote i zverstva počinjena ovde od komunista. Saznao sam i za ovu žalosnu istoriju: u Novoj Varoši je bio tada pravoslavni sveštenik, stari prota Purić, koji je imao nekoliko sinova i dve kćeri. Jedan od njegovih sinova, sveštenik u selu Babine, na levoj obali reke Lima, bio je ispravan nacionalista i nije hteo da čuje za komuniste, već je pomagao, koliko je mogao, četnike. Njega su partizani uhvatili odmah po njihovom dolasku u Sandžak i doveli ga u Novu Varoš da mu se sudi. Sudila mu je njegova rođena mlađa sestra, komunistkinja, zatrovana na Beogradskom univerzitetu komunizmom, te je postala i partizanka kod Tita. Ne samo da ga je ona odmah osudila na smrt, već je zadržala za sebe pravo da ona lično izvrši presudu i ovo čudovište u ljudskom obliku je okrvavilo svoje zločinačke ruke krvlju svoga rođenog brata, pravoslavnog sveštenika...
Da li zbog neobaveštenosti ili, što izgleda verovatnije, iz zle namere, tek Nedićev sestrić je u ovih nekoliko naglašenih redaka saopštio više velikih i teških neistina, čiji eho, nažalost, doseže i do naših dana, pogotovu u ušima onih koji priželjkuju i jedva čekaju takve "istine" da ocrne narodnooslobodilački pokret i njegove pripadnike.
Prvo, streljani brat Ljubice Purić, Vasilije, nije bio pop, kako tvrdi Krakov, niti "ispravan nacionalista koji nije hteo a čuje za komuniste, već je pomagao, koliko je mogao, četnike". Potpuna je neistina i priča da su ga partizani uhvatili i doveli u Novu Varoš gde ga je njegova rođena mlađa sestra, "komunistkinja zatrovana na Beogradskom univerzitetu komunizmom, partizanka kod Tita", "odmah osudila na smrt", čak i zadržala za sebe pravo "da ona lično izvrši presudu" - konačno da je "ovo čudovište u ljudskom obliku okrvavilo svoje zločinačke ruke krvlju svoga rođenog brata, pravoslavnog sveštenika". Nepobitno je da se radi o Ljubičinom bratu Vasiliju, komandiru četničke čete i zakletom antikomunisti.
No, ostavljajući za trenutak po strani sveukupnu neverodostojnost i neistinitost priče Stanislava Krakova, da pada u oči da čak ni ovaj, očigledno veoma maštoviti hroničar, ne kaže da je "Purićka iz Nove Varoši" "iščupala srce i zaigrala kolo" oko brata kojeg je ubila, odnosno da je tu grozomornu pojedinost "dopisao" sveštenik Velibor Džomić, koji se u dokazivanju istinitosti svoje tvrdnje pozvao na ovaj zapis Stanislava Krakova i nije se postarao da proveri istinitost te stravične optužbe.
Diko Pejatović i ostali sagovornici koje sam do sada citirao tvrde pak da, osim te Džomićeve izmišljotine, koja je i pokrenula lavinu ogorčenja među borcima sa Zlatara, i ceo zapis Stanislava Krakova, na koji se on poziva, vrvi elementarnim neistinama i netačnostima, što samo govori da je reč o prljavoj antikomunističkoj propagandi - da se čudo ipak nije dogodilo i da sestra ipak nije digla ruku na brata, a kamoli da se nad njim mrtvim tako sadistički iživljavala.
