Priča o partizanki Ljubici Purić (1): Laži ravne Gebelsovim
Živimo u vremenu laži, podvala i prevara, u vremenu pakosti i zlobe svake vrste, u vremenu prekrajanja istorije i najfantastičnijih izmišljotina na kojima bi pozavidela i Gebelsova fabrika laži, pred kojima bi se zacrvenela svaka ratna i ratnohuškačka propaganda. Da sve bude paradoksalnije, svi se uz to zaklinju i busaju u prsa da im je stalo do istine i konačnog pomirenja i podizanja mostova preko provalija razdora nastalih u ratovima i revolucijama koje su potresale svet u minulom veku.
Ovo je, čini se, naročito izraženo kada je u pitanju Narodnooslobodilačka borba i njeni učesnici. Nema nikakve sumnje, niti iko ozbiljan u ovom vremenu može i pokušati da dokazuje da je to bila sveta i bezgrešna borba. Sveti su joj bili ciljevi - borba za slobodu otadžbine protiv okupatora i njegovih pomagača i satelita, borba za život u miru kao najvećem blagostanju - ali je u toj borbi počinjeno i dosta zločina, dotle da je ona, posebno u Crnoj Gori, u jednom trenutku poprimala i karakter bratoubilačkog rata. To je ono što se mora javno kazati i priznati da bi se ljudi dozvali i opametili kako se to nikad više ne bi ponovilo.
Sto konaka od pomirenja
Kad se određena vrsta "kritike" NOB-a zasniva na izmišljotinama i očiglednim lažima, na podacima i izmaštanim događajima pred kojima zastaje zdrav razum, kako to sada čine pojedini "kritičari" i "istoričari", jasno je da smo još sto konaka daleko od pomirenja i zakopavanja ratnih sekira. Da je u osnovi svega toga prvenstveni i osnovni cilj pranje krvavih, zločinačkih ruku i pokušaj da se opravda izdaja, da se nesporna saradnja i služenje okupatoru prikaže kao nacionalni interes, čak i kao antifašizam i antinacizam.
Pri tom se, naravno, ne mogu i ne smeju umanjivati i prećutkivati ni zločini na suprotnoj strani, praviti veštačke simetrije i ravnoteže, ispoljavati ostrašćenost i subjektivnost jer zločinu i samo ime budi i izaziva dovoljno negativnih emocija da bi se prenaglašavao i dosoljavao lažima.
Mnogi savremeni hroničari i novoistoričari, međutim, sve uz galamu kako pogiboše boreći se za nacionalno pomirenje, počesto (zlo)namerno previđaju istine i nepobitne činjenice i u slepilu ostrašćenosti i jednostranosti ne vide da taj put ne vodi ka pomirenju, pa se zato nameće neodoljiv utisak da njima nije ni stalo do pomirenja. Da je takvima, u stvari, najvažnije da što više oblate i kompromituju narodnooslobodilački pokret i njegove pripadnike, da ekstremne greške i zločine pojedinaca ili pojedinih grupa iz tog pokreta što više prikažu kao pravilo generalnog ponašanja, princip na kojem je počivala Narodnooslobodilačka borba.
Priča koja sledi, međutim, nema za cilj da ispravi sve krivine na toj Drini već da na jednom konkretnom primeru, na jednom slučaju, pokaže svo bezumlje, svu bezdušnost i jad laži, do koje granice može da posrne onaj ko je zaslepljen mržnjom i vođen plitkoumnom željom da bude ekskluzivan; da svojim "otkrićima" šokira neuke i neobaveštene čitaoce, gledaoce i slušaoce, sve uz poziv na "nepobitne dokaze" iz nekakvih tajnih arhiva do kojih je, eto, samo on uspeo da dopre. Pošto se u ovom slučaju radi o konkretnom čoveku, istaknutom borcu i revolucionaru, prvenstveni i prevashodni cilj ove priče jeste da se ispravi nepravda učinjena na njegov račun i opere ljaga sa njegovog imena jer on već 23 godine večno počiva i više ništa ne može učiniti u svoju odbranu.
Naime, tvrdnja da je partizanka Ljubica Purić sa Zlatara počinila nečuven zločin, ubila brata Vasilija, "iščupala mu srce i zaigrala kolo", predstavlja grozomornu laž i najcrnju antikomunističku izmišljotinu.