Zaćutala posle tri i po veka
Ako postoji neka svevišnja sila, onda je ona, nema nikakve sumnje, pokazala svoju moć 1944. godine kada su eskadrile savezničke avijacije, gađajući jedno od poslednjih, najtvrđih uporišta nemačkog okupatora i njegovih kvislinga, konačno sa zemljom sravnile Podgoricu. Pored drevne crkve Sveti Đorđe pod Goricom, stare bar jedan milenijum, gotovo netaknuta, "na nogama" je ostala i stara Sahat kula koja datira iz 17. veka.
Ova neobična, toliko puta opevana građevina, simbol stare podgoričke varoši, simbol arhitekture Otomanske carevine, svedok veoma burne troipovekovne istorije "grada na sedam reka" pod brdom Gorica, danas čami oronula i gotovo zaboravljena, a evo neko doba - posle tri i po veka - stao je i njen sat i zaćutalo njeno zvono, jer se, izgleda, pokazalo da se novi digitalizovani mehanizmi za merenje vremena ne mogu meriti sa majstorijama starih sajdžija.
U požutelim hronikama stare Podgorice piše da su osmanlijski zavojevači zagospodarili Podgoricom 1474. godine, osnovali varoš i utvrdili se na levoj obali Ribnice, na ušću rečice u Moraču. Sahat kulu, najpoznatiji trag i beleg osmanske vlasti, sazidao je vezir Hadži Hafiz-paša Osmanagić 1667. godine. On je, vele hroničari, sat nabavio u Italiji, a odjek njegovog zvona se čuo čak i do Kuča i Pipera, uvek kivnih i zakavženih sa podgoričkim Turcima.
Pored toga što je brojala sate i budila Starovarošane, opominjala pred zoru mamurne meraklije i noćobdije po starovaroškim krčmama i hanovima da je vreme da krenu kući, Sahat kula je dugo bila i neosvojiva tvrđava za sve one koji bi krenuli na Podgoricu. Građevina, kvadratnog temelja, zidana je uglavnom lomljenim ili tek grubo klesanim kamenom, sa krečnim malterom koji je, po svoj prilici, mešan i pravljen sa jajima. To je malteru davalo izuzetno dobru vezivnu moć, čvrstinu, postojanost i neograničenu trajnost.
Drvene unutrašnje stepenice su povezivale pet platformi, osvetljenih kroz male prozorčiće i pendžere koji su, pored toga, po potrebi služili i kao puškarnice. Tim stepenicama se stizalo do "potkrovlja" kule visoke 20 metara. Na toj poslednjoj platformi, osvetljenoj sa četiri strane kroz veće zasvođene otvore, bio je smešten satni mehanizam i glasovito zvono.
Kula je doživela skromnu rekonstrukciju pre četiri godine, stari satni mehanizam je zamenjen novim digitalnim, ali se pokazalo da to nije trajno rešenje, pa je gradska uprava nedavno pokrenula akciju da se izradi projekat temeljne i valjane sanacije i konzervacije Sahat kule i kompletnog trga Bećir-bega Osmanagića na kojemu se nalazi:
Jedna od četiri u Crnoj Gori
Stara Sahat kula u Podgorici je tek jedna od četiri takve, gotovo identične, sačuvane u Crnoj Gori. Do naših dana su dotrajale takve kule i u Baru, Ulcinju i Pljevljima, svojevremeno, sve do 1879. godine i konačnog oslobođenja Crne Gore od Turaka, najznačajnijim turskim utvrđenjima u Crnoj Gori.
- Izrada konzervatorskog projekta biće poverena muzejima i galerijama koji imaju za to neophodne licence i iskustvo u ovakvim poslovima - kaže konzervator Magdalena Radunović, koja naglašava da je osnovna ideja i cilj da se kula i prostor oko nje, odnosno taj deo Stare varoši, učine prepoznatljivim kulturno-istorijskim prostorom i belegom Podgorice.
Ona naglašava da će se posebno voditi računa o tome da postavljanje novog satnog mehanizma ni na koji način ne narušava stari spoljašnji izgled i arhitekturu kule:
- Kula je, inače, dobro očuvana i konstruktivno stabilna, ali je neophodno preduzeti mere konsolidacije drvenih stepeništa i podesta, kako bi se turisti i znatiželjnici mogli bezbedno peti do vrha kule, koja će svakako postati turistička atrakcija Podgorice.
Osveta Bratonožićima
Pored nebrojenih drugih događaja, Sahat kula u Podgorici pamti i grozomornu osvetu Turaka Bratonožićima, "osumnjičenim" da su pomogli Rovčanima da spasu Kuče zatočene u pećini u kanjonu Male rijeke nakon velike pohare koju je Mehmed-paša Bušatlija izveo nad ovim ratobornim i nepokornim plemenom 1874. godine. Turci su na prevaru domamili u Podgoricu četvoricu biranih Bratonožića, popa Maška i brata mu Asana Šćepanova Toškovića, Radoja Premovića i Radovana Spahijina Pavićevića, i obesio ih na trgu pored Sahat kule.
