Posle pola veka otkriveno ime palog partizana
Tek posle pola veka utvrđeno je da se mladi partizan, koji je krajem decembra 1944. godine poginuo na domak Kolašina, zvao Nikola Ćuruvija i da je bio rodom iz Knina.
Dok se poražena i desetkovana nemačka osvajačka armada, trpeći strahovite gubitke krajem Drugog svetskog rata, povlačila sa svih bojišta i pokušavala domoći otadžbine, deo jedinica takozvane Armije E, sa juga Balkana se povlačio i preko Kolašina, namučenog gradića na Tari koji je za četiri krvave ratne godine čak 22 puta pokoravan i oslobađan.
Većina malobrojnog stanovništva iz varoši i obližnjih sela se sklonila pred ranjenom i razjarenom fašističkom zveri, koja je pokušavala da nađe izlaz iz obruča pod stalnim pritiskom partizanskih jedinica, izmučenih dugotrajnim ratovanjem i nebrojenim žrtvama, ali osokoljenih saznanjem da su dočekali dan da i Nemcima vide leđa i nagoveštajem skore potpune pobede i slobode.
- Kad je i poslednji nemački vojnik konačno odstupio iz Kolašina - bilo je to, pamtimo mi Kolašinci za sva vremena - 29. decembra 1944. godine. Stanovništvo je počelo da se vraća u svoje domove - kazuje 87-godišnji Gojko Vlahović, sadašnji predsednik kolašinske boračke organizacije, u to vreme mladi skojevski aktivista.
Humku čuvali meštani
- Moja porodica, svi sem pokojne bake Jagode koja po cenu glave nije htela sa kućnog praga, bili smo se sklonili na Crkvinu kod našeg, i ne samo našeg, velikog prijatelja, dobrotvora i domaćina Neška Medenice. Koji dan potom neko je javio mome stricu Vukoti Vlahoviću, koji je bio partizanski odbornik, da se na prostoru Jasenova iznad Babljaka, tu obližnjeg sela na desnoj obali Tare, negde u blizini tadašnje kuće Svetozara Simonovića, u dubokim snežnim nametima nalazi leš nekog mladog čoveka, a po petokraki na kapi su zaključili da je u pitanju neki mladi partizanski borac, koji je tu stradao u borbama tokom odstupnice Nemaca...
Vukota Vlahović je odmah krenuo, gazeći i prteći kroz duboki sneg, našao stradalog momka i uz pomoć sada već pokojne Mirune Vlahović, tada mlade žene, uspeo da na granama dovuče njegovo telo do sela, gde je sahranjen na ulazu u babljačko seosko groblje. Prošlo je od tada pet decenija, meštani su pazili bezimenu humku neznanog junaka, sve u nadi da će se nekad neko od njegove rodbine javiti.
- Desilo se upravo tako - kaže Gojko Vlahović. - Tragajući za svojim u vihoru rata netragom nestalim ujakom, u Kolašinu se pre petnaestak godina pojavio Nebojša Vukčević iz Knina i tajna je ipak odgonetnuta, neznani junak više nije neznani...
Kad je planuo rat i u Kninskoj krajini počeo strašni teror ustaša i njihovih pokrovitelja, prvenstveno Nemaca, među onima koji su se latili oružja i krenuli u neravnu borbu za spas, bio je i 18-godišnji Nikola Ćuruvija, najbolji đak kninske gimnazije. Ratna oluja ga je nosila iz jedinice u jedinicu, sa bojišta na bojište, sve dok mu se krajem 1944. godine nije zameo trag.
U "stroju" junaka
Dok su se drugi u maju 1945. godine vraćali iz borbe, njegove roditelje i sestre nije ogrejala ta radost. Nije im stigao ni glas gde je i kako poginuo njihov miljenik, i vremenom se sve svelo na praznu nadu da će jednom makar saznati gde mu je grob i mramor. Kad je 90-ih godina prošlog veka opet buknuo rat i ratni vihor sa rodnog ognjišta pomeo i Nikolinog sestrića Nebojšu Vukčevića, dospeo je u Podgoricu. Tu je nekako doznao da je njegov ujak krajem rata bio u Desetoj bokeškoj brigadi i da mu se trag izgubio negde u okolini Kolašina:
- Tim tragom, Vukčević je došao u Kolašin i ovde smo brzo i lako ustanovili da na groblju na Babljaku počiva upravo njegov ujak. Kako je baš tih dana vršena rekonstrukcija i uređivano groblja na Babljaku, odlučili smo da tog neznanog, a eto sada znanog, junaka sahranimo na partizanskom spomen-groblju na Babljaku, u "stroj" onih koji su ovde junački pali, prkoseći oružju četničkih streljačkih strojeva, onih koji su s pesmom umirali na braniku otadžbine - zaključuje Gojko Vlahović, veliki i samopregorni entuzijasta, koji ne dopušta da se satrave grobovi i zaborave uspomene na njegove saborce.
Sestre
"Od Nebojše Vukčevića smo tada saznali da su još žive sestre Nikole Ćuruvije, Milka i Mara", kaže Dragan M. Đurović, novinar i jedan od najpoznatijih aktivista-antifašista u podgoričkoj boračkoj organizaciji. Ljudi su se ponadali da će sestre doći do Kolašina i posetiti bratov grob. "Nažalost, ratni sukobi i zabrane su pomrsili puteve ljudima, želja im se nije ispunila, a više i ne znamo ni da li su u životu, pošto smo pogubili veze i sa Nebojšom Vukčevićem", kaže Đurović.
Krvava poljana
Poljana Breza na periferiji Kolašina, jedno od najozloglašenijih, strelišta i gubilišta, ne samo u kolašinskom kraju, pored ostalih, čuva uspomenu i na 87, uglavnom momaka i devojaka, koje su četnici ovde i na drugim mestima u Kolašinu postreljali i povešali 1942. i 1943. godine tokom svoje krvave vladavine. Bila je to gotovo trostruka odmazda i osveta za one koje su partizani postreljali krajem 1941. i početkom 1942. godine na obližnjem lugu na desnoj obali Tare.
