Krvavi tragovi Orića (2): Zlatni ljiljani za horde zla

Na dan 21. juna 1992. u rano jutro, kaznena ekspedicija ulazi u selo Ratkoviće i nekoliko drugih zaselaka u okolini. Hordu predvodi Naser Orić, lično. Svi su u uniformama Armije BiH. Na rukavima ima amblem sa zlatnim ljiljanom. Uz Nasera je i njegov zamenik Zulfo Tursunović. Ubijaju svakog koga uhvate. Pale kuće, pljačkaju imovinu. Prva žrtva u selu je starac Marjan Pavlović. Iza njega sledi još dvanaest seljana. Jedno za drugim padaju: Milutin Rakić, Borka Milanović, Vinka Maksimović, Radosav Đurić, Živan Prodanović, Stanimir Stanojević, Obren Bogićević, Radenko Stanojević, Zora Prodanović, Ranko Rankić, Vidoje Rankić, Dragomir Maksimović - trinaest, sve u svemu. Nekima su odsečene glave, drugi su spaljeni.

Naser Orić sa svojim koljačima

 

Kad su pobili sve što su živo uhvatili, zaklali i spalili, Naser i Zulfo pale odreda kuće u selu. Trideset kuća je do temelja izgorelo, od prve Petka Vasića, do poslednje Sretena Maksimovića.
 

UŽIVALI U KLANJU

Osladilo se Naseru i Zulfi, pa šest dana kasnije (27. juna 1992.) stižu u Ratkoviće, Brađevinu, Magdovce i Kaludur: šest ubijenih. Ljubiša Gajić spaljen na snopu sena; Stojanu Stevanoviću odsečen genitalni organ i stvaljen mu u usta. Sve kuće u selu i okolini spaljene - ukupno 36. Evo Nasera i Zulfe već za dva dana; ovog puta su u Vraneševiću i Ruljevicama. Ali, stanovnici ih primećuju kako dolaze, beže preko Drine, pa Naser i Zulfo uspevaju "samo" da spale 25 kuća.
 

Očaj majke: Dobrina Prodanović sa lobanjom sina Živana

U Gruičici (21. jul), Seonima, Stanovicama, Borovcu, Zavignju i Mlečovu, dokopavaju se samo Danice Jovanović i Vide Stevović - streljaju ih sa kratkog odstojanja, rafalnom vatrom. Nešto kasnije hvataju i Ozrena Jovanovića i muče ga do smrti. Spaljeno je 39 kuća.
Petog oktobra 1992. Naser Orić predvodi novu grupu "osvetnika iz zaštićene zone". Naoružani su do zuba. Na rukavima im zlatni ljiljani, amblem regularne Armije BiH. Napadaju Fakoviće u opštini Bratunac. Muče i ubijaju 27 civila. Milovana Đokića spaljuju živog. Sretenu Đokiću odsecaju glavu. Gvozdenim predmetom razbijaju lobanju Radovanu Đukiću. Spaljuju Ljubu Nikolića. Zariji Ristiću, a Milovanu Nikoliću, takođe otvaraju lobanje... Sve kuće su spaljene, uključujući i crkvu u Fakovićima - stotinu i jedna spaljena kuća.

Impresivan učinak Nasera Orića i Zulfe Tursunovića, pa Alija Izetbegović promoviše vođu ekspedicije Orića u komandanta Osme operativne grupe Drugog korpusa Armije BiH; unapređuje ga u čin brigadira i odlikuje najvišim vojnim odlikovanjem - Zlatnim ljiljanom. Uz odlikovanje ide - "nije beg cicija" - i 500 nemačkih maraka. Da mu se nađe.
Među deset zločinaca koje je Izetbegović odlikovao Zlatnim ljiljanom, na spisku pod brojem sedam je i Orićeva desna ruka Zulfo Tursunović.

I umesto da ga suspenduje i izvede pred sud zbog ratnog zločina, Izetbegović Orića unapređuje i odlikuje.
 

PROTEST U "NJUJORK TAJMSU"
Na nevolju onih koji su na Zapadu propovedali mit o "zaštićenoj zoni" u kojoj su, uzgred rečeno, bile neprekidno stacionirane (kao i u susednim Potočarima), tri do zuba naoružane brigade iz Osme grupe Drugog korpusa, čak ni "Njujork tajms" nije mogao da prećuti (21. juna 1993.) jedan protest britanskog podoficira I. R. Tortona koji je tad bio na službi u Bosni već sedam meseci:

"Ne mogu, a da ne ustanem protiv neistina koje se šire o događajima ovde oko mene. Kad se radi o muslimanskom gradu Srebrenici, vaš list optužuje Srbe za bombardovanje Srebrenice, a istina koju ja gledam je da je svim Srbima, pod pretnjom oružja, naređeno da napuste grad. I dok su odlazili, upravo Orićevi muslimani su bombardovali kolonu punu dece, žena i staraca... Početkom godine bosanski Muslimani - i o tome mogu da svedočim - pokretali su nekoliko ofanziva na sela oko Srebrenice: ubijali civile, silovali žene, uništavali useve i stoku. Znam da ću biti optužen da sam apologeta bosanskih Srba, ali ovo je istina i ja ne mogu da je prećutim, uprkos tome što su naši mediji zauzeli meni napojmljivo pristrasan stav koji se može izreći u nekoliko reči: učinimo nešto, bombardujmo Srbe, naoružajmo muslimane".

Kravice 7. januar 1993.

 

Britanski vojnik piše da je svojim očima gledao kako su muslimani u okolini Viteza zaklali troje hrvatske dece, pa pita "šta bi to mi još želeli da učinimo kako bismo pomogli bosanske muslimane? Da ih snabdemo većim i dužim noževima"?
 

ATENTATI NA OPONENTE
U junu (1995.) glavni politički protivnik Orića, Ibran Mustafić nastradao je u oružanoj zasedi u gradu. Mustafić, predstavnik partije Demokratske akcije u Srebrenici, optuživan je od Orića da je "kukavica" i vođa "prosrpske" Pete kolone. Metak mu je prošao kroz bradu, ali ga nije usmrtio.

Hamid Salihović, predratni šef policije u Srebrenici, nije imao sreće da preživi. Izrešetan je iz Orićeve zasede. Atentat je, takođe, preživeo i treći Orićev oponent u Srebrenici, Muhamed Efendić...

U rukama mi je dokument od 3. maja 1995. ("Strogo poverljivo"), a reč je o tužbi i upozorenju na "napodnošljivi teror" koji je Orić bio zaveo u Srebrenici. Tužbu šalje u Sarajevo Nedžad Bektić, načelnik Službe bezbednosti Drugog korpusa.

"Političko-bezbednosna situacija u enklavi je kompleksna. Ona je rezultat postavljanja neodgovornih, nesposobnih i kompromitovanih ljudi na komandna mesta u Osmoj operativnoj grupi (komandant Naser Orić). Ovi ljudi, njihovim terorom i privatizacijom, onemogućavaju normalno funkcionisanje upravnog i komandnog sastava, a posebno na bezbednosnom planu". Direktno aludirajući na Orića, Bektić alarmira da je Orić stavio i sve sudije pod svoju kontrolu: "sudije ne donose nijednu presudu dok ne dobiju odobrenje od Komandanta". Traži da Uprava za bezbednost Drugog korpusa pošalje u Srebrenicu "organe za moralna pitanja i predstavnika Ministarstva unutrašnjih poslova". Sasvim ironično, tužbu je odobrio i svojeručno potpisao Zulfo Tursunović, Orićev zamenik. Ali tada su Zulfo i Naser već bili u ličnom sukobu.

Sutra - Krvavi tragovi Orića (3): Krvnik ubijao i svoje