Ostroška zagonetka - blago Karađorđevića (3): Zlato skuplje od života
Te sumračne trenutke na malom nikšićkom aerodromu u proleće 1941. godine Mihailo Marić ovako opisuje u svojoj knjizi "Kralj i vlada u emigraciji": "Prema Mirkovićevu planu (reč je o generalu Borivoju Mirkoviću, prim. B.S) trebalo je da avioni, koji odvezu prve putnike u Grčku, ponovo slete na nikšićki aerodrom. Očekivao je da će svaki avion uspeti po nekoliko puta da preveze 'živi tovar'. Vazduhoplovni general organizovao je 'vazdušni most' Jugoslavija-Grčka.
Ispred barake stajala je udvostručena straža pokraj dvadesetak sanduka. U njima je bilo zlato, zvečeće i u polugama.
Svedoci drame
Pre no što avion krene, pilot se javljao lično generalu Mirkoviću. On je onda naređivao svome ađutantu da dvojica stražara ponesu, zajedno s pilotom, bar po jedan sanduk u avion koji poleće. Svaki avion - jedan sanduk najmanje. Zlato je dovezeno u Nikšić prethodne noći. U prvoj transportnoj koloni stiglo je 166 sanduka sa oko 8.300 kilograma poluga, a u drugoj - 38 sanduka sa zvečećim zlatom Narodne banke u težini od oko 1.900 kilograma.
Krnja posadaUmalo se desilo da avion poleti bez četvrtog člana posade, izviđača, potporučnika Jovanovića, tvrdio je kasnije nekadašnji pilot i očevidac Svetozar Lolić. - Njega su neki od oficira izjurili iz aviona jer u njemu nije bilo mjesta, ali je u posljednjem trenutku, na intervenciju generala Mirkovića, ipak uskočio i on. |
Međutim, iz grada na nikšićki aerodrom preneto je da se prebaci u inostranstvo samo 20 sanduka. Za više nije bilo aviona (zanimljivo je da i Andrija Koprivica u svojoj knjizi tvrdi da mu je iguman Leontije Mitrović tih dana poverio kako je od pouzdanih ljudi čuo da je samo kralj u avionu poneo 20 sanduka zlata Narodne banke, kao i da su ostali 'ponijeli koliko su mogli', što je potpuno nelogično ako se zna nosivost tadašnjih aviona i uslovi u kojima je letenje organizovano, prim. B.S).
General Mirković je nastojao da po svaku cenu u pretovarene avione utovari svih 20 sanduka pa je ponekad izbacivao i nekoga od onih koji su se nekako ukrcali i već molili Boga da avion što pre krene i srećno se prizemlji. Neki od njih su se uzalud molili - niti su se ikada vratili u Nikšić, niti su viđali koji drugi aerodrom - završili su, po svoj prilici, na dnu Sredozemnog ili kojeg drugog usputnog mora, ili u gudurama albanskih ili grčkih planina.
U priči o avionima koji su se tih aprilskih dana 1941. godine dizali sa ledine Kapinog polja kod Nikšića i u inostranstvo odvozili jugoslovenskog kralja, njegovu najužu pratnju, članove jugoslovenske vlade i vrhovne vojne komande, posebno je zanimljivo i indikativno poglavlje o poslednjem avionu koji se tih dana pod okriljem niskih oblaka vinuo u nebo i usmerio ka Grčkoj.
U njemu je sedeo general Borivoje Mirković, potpukovnici Miloš Banković, Miodrag Bošković, Miodrag Lozić i Živojin Radojičić, majori Dušan Babić, Svetislav Vohovski i Krsta Lozić, kapetan Slavko Stebrnjak i stari ministar Marko Daković, koji se gotovo slučajno našao na nikšićkom aerodromu i skoro silom uguran u avion, u koji su ubačena i preostala tri sanduka zlata. Samo iskusni vazduhoplovni vuk, kakav je bio pilot Ivan Dominiko, mogao je preopterećenu "savoju" podići sa travnatog uzletišta u Nikšiću i dovesti je do grčkih obala. Tu se, međutim, isprečila nova, neplanirana nevolja - vatra grčkih pograničnih snaga koja je prisilila avion da prinudno sleti na prvu zaravan: - Jednim zaokretom jedva je izbegnuta vatra sa zemlje - piše Mihailo Marić.
Major Svetozar Lolić
- A kad je ugledao zaravan na tlu, pilot je smanjivao visinu aviona, spustio stajni trap, a onda je teški tromotorac tresnuo o neravno tle. Čula se lomljava, tresak. Avion je zahvatio zemlju jednim, pa drugim krilom, prepolovio se i zaustavio. Komandantu vazduhoplovstva bile su slomljene obe noge. Neko je jaukao. Pilot je povredio koleno, potpukovniku Miodragu Loziću slomljena ključnjača, majoru Krsti Loziću lice u krvi. Gotovo svi su pretrpeli manje ili veće ozlede.
Ministar Marko Daković nekako se izvukao iz aviona, ali nije mogao da stoji. Seo je, zatim legao i izgubio svest. Ubrzo je izdahnuo. U grčkom selu Paleros Zaverde sahranjen je poginuli ministar kraljevske vlade. Kod Marka Dakovića nađeno je svega oko 1.000 dinara u srebru, džepni željeznički sat i njegov pištolj. Uvezane u džepnu maramicu, ove stvari predate su kasnije poslanstvu u Atini - zaključuje Marić.
Godinama posle rata govorkalo se da je Daković, u stvari, stradao od zlata, da mu je jedan od ona tri sanduka u karambolu aviona nekako pao na glavu i naneo mu smrtonosne povrede, odnosno da je od udara došlo do izliva krvi na mozak. Mihailo Marić, međutim, to negira, pozivajući se na izjave pojedinih preživelih u ovom udesu koji su tvrdili da su sanduci bili na podu, a pošto se avion nije prevrtao, nisu ni mogli nikoga povrediti u glavu.
Planuo i novacSvetozar Lolić tvrdi da je na Kapinom polju raskrčmljena i velika količina državnog papirnog novca: - Svi prisutni vojnici, podoficiri i oficiri mogli su da uzmu, uz priznanicu, državni novac. I to: 10.000 dinara - vojnik, 15.000 kaplar, 30.000 podoficir, dok je svaki oficir imao pravo na 50.000 dinara. Po obavljenoj raspodeli novca u papiru, ostatak je spakovan u vreće i odvezen kamionom, pričalo se docnije da je spaljivan u nekoj obližnjoj pećini. Ono što nije progutao plamen, razgrabio je narod - kazao je Lolić, ističući da su u ovoj deobi bili privilegovani učesnici puča od 27. marta 1941, da je svaki od njih mogao da uzme po pet miliona dinara u hiljadarkama koje su docnije u Egiptu oni koji su se domogli Egipta menjali za engleske funte: pet miliona dinara za 5.000 funti, što nije bio sitan iznos. |
Sve to, međutim, opovrgava pilot Svetozar Lolić. Kao jedan od preživelih, neposrednih svedoka drame, koja se ta tri paklena aprilska dana 1941. odigravala na toj utrini kraj Nikšića, poslednjem uporištu i položaju za odstupnicu kralja, vlade i vrhovne komande propale jugoslovenske države i vojske, tada mladi pilot, major Svetozar Lolić, 50 godina kasnije opisao je taj haos reporteru "Ilustrovane politike" Ozrenu Milanoviću: - Od 204 sanduka zlata koji su dopremljeni u Nikšić, u Kairo je prebačeno samo 18 - tvrdi Svetozar Lolić, što se dobrano poklapa i sa nekim mnogo godina kasnije pravljenim kalkulacijama koje su vreme i naknadni događaji i zbivanja potvrdili.
- Sećam se i aviona u koje je zlato utovarano i njihovih pilota. Pet sanduka je ubačeno u "savoju marketi" kapetana Leona Bradaške, pet sanduka u "dornije" kapetana Milojevića i narednika Oreškovića, tri sanduka u dvomotorni "potez" majora Mišovića i pet sanduka u "savoju" kapetana Ivana Dominika...
Ovaj pilot se vratio pošto je prethodnog dana prevezao kralja Petra u Grčku. Po povratku, u taj avion je, po naređenju potpukovnika Miodraga Lozića, utovareno pet sanduka zlata, ali umesto u nosače bombi, sanduci su ukrcani u rep avion, što je bilo od presudnog značaja...
Teret je bio pretežak
Taj avion je, kao što je već rečeno, prisiljen protivavionskom vatrom sa zemlje, morao da se prizemlji na prvoj pogodnoj ledini: - Spuštanje je išlo dobro sve do na dva-tri metra iznad zemlje. A tada, zbog preopterećenosti repa na koji je pao teret svih pet sanduka zlata, avion je prvo dotakao zemlju zadnjim delom, a tek onda točkovima.
Pod teretom, letelica se prelomila. Sedeći onako na sanduku zlata, general Mirković je ispao iz aviona. Tom prilikom je po drugi put polomio i ruke i noge. Prvi put mu se to dogodilo nekoliko godina ranije. Ministar Marko Daković, koji je sedeo na sanduku do Mirkovića, ispao je takođe iz repa aviona, a zajedno sa njim i sanduk zlata. Očevici, članovi posade koji su ostali gotovo nepovređeni, mogli su da vide kako je sanduk pun zlata stigao nesrećnog Marka Dakovića i ubio ga na mestu.
