Princ Boris - crnogorsko kukavičje jaje
Nakon nezapamćenog snega minule zime i potom tromesečne suše i požara koji su spržili pola Crne Gore, nakon nebrojenih drugih nevolja koje su građane snašle ove prestupne godine, od poskupljenja struje i goriva do hleba i novina, od katastrofe Ramba Amadeusa i njegovog magarca na Evrovizijskom festivalu do poraza vaterpolista od Srbije na Olimpijadi, Crnogorce je konačno ogrejalo sunce, ozarila i radošću ispunila jedna značajna vest koja uliva nadu da će svim njihovim nedaćama uskoro doći kraj.
Na Veliku Gospojinu, na dan kada je pre tačno 102 godine na Cetinju na glavi tadašnjeg crnogorskog gospodara knjaza Nikole zasijala kraljevska kruna i malena, sirotinjska podlovćenska država stala uz rame starih evropskih monarhija, ispod krova naslednika "svetorodne dinastije", narodu je obznanjeno da je Boris Petrović Njegoš, "najstariji sin i nasljednik poglavara Crnogorske kraljevske dinastije Petrović - Njegoš postao veliki kancelar Ordena Danila I".
NASLEDNIK IZ BUDŽAKA
Presrećnom narodu crnogorskom je još javljeno da je Boris, sin princa Nikole, navodni praunuk kralja Nikole, funkciju velikog kancelara preuzeo od izvesnog Džona Gvozdenovića Kenedija, koji je to zvanje nosio proteklih 17 godina. Nije saopšteno, međutim, zašto je Džon Gvozdenović Kenedi ražalovan, ali su naglašene reči tate, princa Nikole Drugog Petrovića Njegoša, da njegov naslednik sada preuzima veće uloge u dužnostima kraljevske dinastije.
Nije jasno i ne zna se, naravno, koje su to veće uloge i dužnosti kraljevske dinastije koje će mlađani, novopečeni kancelar Boris uprtiti na svoja nejaka leđa, ali je sasvim jasno i izvesno da je ova lakrdija i parada sa dinastičkim pravima, crnogorske poreske obveznike već koštala sedam miliona evra suvih para, koliko je Crna Gora izdvojila za nekakvu fondaciju princa Nikole.
Da zanemarimo imanje i dvorac na Njegušima, dvorac na Cetinju, stan "ne manji od 130 kvadrata" u Podgorici - sve to za egzibicije navodnog pravnog naslednika trona Petrovića, za kojeg Crna Gora nije gotovo ni znala da postoji sve do trenutka kada su "mladi, lepi i pametni" pre dvadesetak godina odlučili da prenesu na Cetinje posmrtne ostatke poslednjeg crnogorskog suverena i njegove supruge. Tek tada su ga našli i izvukli odnekud iz pariskih budžaka, a ni do danas nije naučio da na čistom srpskom ili crnogorskom, svejedno, jasno kaže ko je i šta ga to veže za Crnu Goru.
Da sve bude čudnije, za njega za života nije hteo da čuje čak ni njegov otac, princ Mihailo, stvarni unuk kralja Nikole, a neki prisni prijatelj princa Mihaila čak tvrde da je on i javno negirao da "princ Nikola", koji sada barjači po Crnoj Gori sa naslednim pravima, čak ni biološki nije njegov sin. A kakvi su ti odnosi između princa Mihaila i njegovog navodnog sina bili možda najbolje govori tužna slika zapuštenog groba princa Mihaila na pariskom groblju.
Sve ovo, očigledno, nije doticalo aktuelne crnogorske vlastodršce koji su razdrešili kesu, bezrezervno prihvatili i u svemu udovoljili zahtevima nekrunisanog kraljevića, čijim apetitima, kako se vidi, nema kraja.
RODA DONELA POTOMKA
Princ Mihailo se oženio uoči samog Drugog svetskog rata Bretonkom Ženevjev, kojoj je, kako tvrde njegovi prijatelji, po svoj prilici bilo samo stalo do njegove titule. Po nekim podacima, njih dvoje su se zatekli u jugoslovenskoj ambasadi u Parizu kad je Nemačka okupirala Francusku i tako su se zajedno sa osobljem ambasade obreli u nemačkom logoru.
Ona je kasnije oslobođena, a on, s kratkim prekidima, u zatočeništvu ostao sve do kraja rata. Dok je bio u logoru, stigla mu je i vest da je 7. jula 1944. dobio sina i da mu je majka dala pradedino ime Nikola.
Posle Drugog svetskog rata se razveo, supruga Ženevjev je odvela sina, a on je ostao do kraja života usamljen. Radio je kao komercijalista i državni činovnik, ponajviše kao prevodilac i tumač u prefekturi pariske policije. Kao penzioner živeo je u jednom skromnom samačkom hotelu i s skromnom penzijom jedva sastavljao kraj s krajem.
- Bila je to dobra, čestita ljudina, ogromnih umnih, duhovnih sposobnosti - kaže Vladimir Vukmirović, jedan od ličnih prijatelja princa Mihaila, koji sada živi u Parizu.
- Dugo nisam ni znao da ima sina jer ga nije spominjao. Tačnije, on je ne samo meni, i ne jednom, otvoreno kazao: "To nije moj sin, ja sam se njega odrekao, ja sam posljednji izdanak Njegoša". Bilo je, naravno, nepristojno da ga zapitkujemo dalje, jer se u njegovim rečima osećala srdžba.
- Ja sam princa Mihaila, odnosno "Mišela de Montenegro", kako su ga zvali francuski prijatelji, upoznao još daleke 1957. dok sam kao student bio na praksi u Parizu - seća se 78-godišnji Nenad Hrisafović, inženjer vazduhoplovstva, koji je radio u francuskom Nacionalnom centru za svemirska istraživanja. - Opet smo se sreli 1983. Moja supruga i ja smo čekali Novu godinu. Kad smo mu rekli da nemamo dece, on je malo postajao, a onda nam doslovce rekao: "Znate šta, imati djecu ne znači, samo po sebi, obavezno sreću, baš kao što ni nemanje djece nije obavezno nesreća. Nesreća je, međutim, kad vam žena donese tuđe dijete!"
Krv dve dinastijePre četvrt veka, prvog aprilskog dana 1986. godine, na groblju u Tijeu na periferiji Pariza večno je počinuo Mihailo Petrović, unuk crnogorskog kralja Nikole Petrovića, poslednji direktni izdanak ove dinastičke loze. Umro je u osamdesetoj godini života, tiho, onako kako je i živeo, nikad ničim nametljivo ne pokazujući ni ko je ni od koga potiče, a njegovim žilama je, preko majke Natalije Konstantinović, tekla i krv srpske dinastije Obrenovića. Oni koji ga pamte i koji su sa njim bili prijatelji kažu da je besprekorno govorio još pet svetskih jezika, a francuski i engleski kao maternji.
Naše je prošlo- Imao sam čast i sreću da sedamdesetih godina prošlog vijeka sretnem i upoznam Mihaila Petrovića - kaže mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije. - Dugo smo razgovarali. Posebno je voleo i poštovao baku kraljicu Milenu. Naročito je, veli, upamtio jednu njenu rečenicu, jednu opomenu koju mu je često ponavljala: "Slušaj dijete, ne zanosi se da si ti nekakav kralj. Zapamti jednom za svagda: naše je prošlo!"
Grumen zemljePrinc Mihailo Petrović je celog života u tuđini nosio i čuvao grumen zemlje iz Crne Gore. Pošto mu nije ispunjena želja niti do danas ostvaren njegov amanet da večno počiva u rodnoj grudi, taj grumen zemlje je prilikom sahrane u Parizu stavljen na njegov kovčeg. |