Princ Boris - crnogorsko kukavičje jaje

Zapušteni grob princa Mihaila Petrovića u Parizu

 

Na Veliku Gospojinu, na dan kada je pre tačno 102 godine na Cetinju na glavi tadašnjeg crnogorskog gospodara knjaza Nikole zasijala kraljevska kruna i malena, sirotinjska podlovćenska država stala uz rame starih evropskih monarhija, ispod krova naslednika "svetorodne dinastije", narodu je obznanjeno da je Boris Petrović Njegoš, "najstariji sin i nasljednik poglavara Crnogorske kraljevske dinastije Petrović - Njegoš postao veliki kancelar Ordena Danila I".
 

NASLEDNIK IZ BUDŽAKA
Presrećnom narodu crnogorskom je još javljeno da je Boris, sin princa Nikole, navodni praunuk kralja Nikole, funkciju velikog kancelara preuzeo od izvesnog Džona Gvozdenovića Kenedija, koji je to zvanje nosio proteklih 17 godina. Nije saopšteno, međutim, zašto je Džon Gvozdenović Kenedi ražalovan, ali su naglašene reči tate, princa Nikole Drugog Petrovića Njegoša, da njegov naslednik sada preuzima veće uloge u dužnostima kraljevske dinastije.
 

Veliki kancelar Boris Petrović

Nije jasno i ne zna se, naravno, koje su to veće uloge i dužnosti kraljevske dinastije koje će mlađani, novopečeni kancelar Boris uprtiti na svoja nejaka leđa, ali je sasvim jasno i izvesno da je ova lakrdija i parada sa dinastičkim pravima, crnogorske poreske obveznike već koštala sedam miliona evra suvih para, koliko je Crna Gora izdvojila za nekakvu fondaciju princa Nikole.

Da zanemarimo imanje i dvorac na Njegušima, dvorac na Cetinju, stan "ne manji od 130 kvadrata" u Podgorici - sve to za egzibicije navodnog pravnog naslednika trona Petrovića, za kojeg Crna Gora nije gotovo ni znala da postoji sve do trenutka kada su "mladi, lepi i pametni" pre dvadesetak godina odlučili da prenesu na Cetinje posmrtne ostatke poslednjeg crnogorskog suverena i njegove supruge. Tek tada su ga našli i izvukli odnekud iz pariskih budžaka, a ni do danas nije naučio da na čistom srpskom ili crnogorskom, svejedno, jasno kaže ko je i šta ga to veže za Crnu Goru.

Da sve bude čudnije, za njega za života nije hteo da čuje čak ni njegov otac, princ Mihailo, stvarni unuk kralja Nikole, a neki prisni prijatelj princa Mihaila čak tvrde da je on i javno negirao da "princ Nikola", koji sada barjači po Crnoj Gori sa naslednim pravima, čak ni biološki nije njegov sin. A kakvi su ti odnosi između princa Mihaila i njegovog navodnog sina bili možda najbolje govori tužna slika zapuštenog groba princa Mihaila na pariskom groblju.

Sve ovo, očigledno, nije doticalo aktuelne crnogorske vlastodršce koji su razdrešili kesu, bezrezervno prihvatili i u svemu udovoljili zahtevima nekrunisanog kraljevića, čijim apetitima, kako se vidi, nema kraja.
 

RODA DONELA POTOMKA

Princ Mihailo Petrović

Princ Mihailo se oženio uoči samog Drugog svetskog rata Bretonkom Ženevjev, kojoj je, kako tvrde njegovi prijatelji, po svoj prilici bilo samo stalo do njegove titule. Po nekim podacima, njih dvoje su se zatekli u jugoslovenskoj ambasadi u Parizu kad je Nemačka okupirala Francusku i tako su se zajedno sa osobljem ambasade obreli u nemačkom logoru.

Ona je kasnije oslobođena, a on, s kratkim prekidima, u zatočeništvu ostao sve do kraja rata. Dok je bio u logoru, stigla mu je i vest da je 7. jula 1944. dobio sina i da mu je majka dala pradedino ime Nikola.

Posle Drugog svetskog rata se razveo, supruga Ženevjev je odvela sina, a on je ostao do kraja života usamljen. Radio je kao komercijalista i državni činovnik, ponajviše kao prevodilac i tumač u prefekturi pariske policije. Kao penzioner živeo je u jednom skromnom samačkom hotelu i s skromnom penzijom jedva sastavljao kraj s krajem.

- Bila je to dobra, čestita ljudina, ogromnih umnih, duhovnih sposobnosti - kaže Vladimir Vukmirović, jedan od ličnih prijatelja princa Mihaila, koji sada živi u Parizu.

Mihailo ga nije priznao za sina: Princ Nikola Petrović

- Dugo nisam ni znao da ima sina jer ga nije spominjao. Tačnije, on je ne samo meni, i ne jednom, otvoreno kazao: "To nije moj sin, ja sam se njega odrekao, ja sam posljednji izdanak Njegoša". Bilo je, naravno, nepristojno da ga zapitkujemo dalje, jer se u njegovim rečima osećala srdžba.

- Ja sam princa Mihaila, odnosno "Mišela de Montenegro", kako su ga zvali francuski prijatelji, upoznao još daleke 1957. dok sam kao student bio na praksi u Parizu - seća se 78-godišnji Nenad Hrisafović, inženjer vazduhoplovstva, koji je radio u francuskom Nacionalnom centru za svemirska istraživanja. - Opet smo se sreli 1983. Moja supruga i ja smo čekali Novu godinu. Kad smo mu rekli da nemamo dece, on je malo postajao, a onda nam doslovce rekao: "Znate šta, imati djecu ne znači, samo po sebi, obavezno sreću, baš kao što ni nemanje djece nije obavezno nesreća. Nesreća je, međutim, kad vam žena donese tuđe dijete!"