Srpske hektare merkaju stranci
Da li je PKB korporacija od strateškog značaja za Beograd i Srbiju da bi državu mogli izopštiti iz vlasništva nad jednim od retkih poljoprivrednih kombinata u srpskim rukama. Čeka se na odluku o privatizacionom modelu. Možemo li ekonomskoj efikasnosti potpuno žrtvovati socijalni aspekt, pitaju se stručnjaci.
Za koji dan Ministarstvo privrede trebalo bi da obznani ko je zainteresovan za privatizaciju Poljoprivredne korporacije Beograd (PKB). Rok za dostavljanje pisama o zainteresovanosti za privatizaciju PKB-a je upravo istekao i u Ministarstvu kažu da postoji veliko interesovanje stranih, ali i domaćih investitora.
Odluka o modelu privatizacije i raspisivanju tendera trebalo bi da bude doneta upravo na osnovu pisama o zainteresovanosti, ali i o proceni tržišne vrednosti kapitala firme.
Nekada ponos i dika velike Jugoslavije, osnovan 1945. godine, kombinat je bio jedna od vodećih kompanija u zemlji u oblasti primarne biljno-stočarske proizvodnje. Prema najsvežijem izveštaju o poslovanju korporacije, dostupnom na njenom sajtu, ona je na kraju 2015. godine imala neto gubitak od 1,4 milijarde dinara, za razliku od 2014, kada je on iznosio nešto više od 250 miliona dinara.
Pročitajte još:
* Srbija može odlično da iskoristi "sedenje na dve stolice"
* Srpski orao na krilima kineskog zmaja
* "Želite kredit? Može, ali da povedete i ženu na razgovor!"
Potencijalni investitori u pismu o zainteresovanosti trebalo je da predlože cenu, model privatizacije, investicioni program, kao i okvirni plan poslovanja i broj radnika koje bi uposlili. Zato je, po rečima ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića, poziv trebalo da ukaže na jasnu sliku spram koje će država da donese odluku. U igri su sve opcije.
Na tender za prodaju PKB-a, raspisan krajem 2015, nije stigla nijedna ponuda i u martu 2016. objavljeno je da je on propao. Minimalna cena ispod koje imovina u postupku privatizacije ne sme da se prodaje je trećina procenjene vrednosti.
Skupština Beograda u septembru 2016. prenela je akcije PKB-a, koje su bile u vlasništvu grada, na republiku, tako da je kombinat postao državno preduzeće.
PKB ima skoro 2.000 zaposlenih i oko 23.000 hektara zemlje, od kojih je 1.400 hektara građevinskog i 5.200 hektara potencijalno građevinskog. Kolika je zemlja u sastavu PKB korporacije jasno je kada se uporedi sa urbanom površinom glavnog grada koja iznosi oko 36.000 hektara.
To zemljište, posebno ono od Pančevačkog mosta do Čente i u Surčinu, smatra se njegovom najvećom vrednošću. Pogotovo 300 hektara uz Pupinov most. Po oceni stručnjaka, upravo tih 300 hektara mogli bi biti osnovni motiv potencijalnih investitora jer bi u jednom trenutku prodajom te zemlje mogli da povrate ulaganja.
Nagađanja da su kineske kompanije i "Al Dahra“ iz Abu Dabija jedne od zainteresovanih, podstakli su naši veleposednici Miodrag Kostić, vlasnik MK Grupe, i Petar Matijević, vlasnik industrije mesa "Matijević“, kada su saopštili da su odustali od kupovine PKB-a. Kako su objasnili, njih dvojica neće moći da se takmiče sa velikim firmama poput "Al Dahre“ i kineskih kompanija koje su zainteresovane.
Da li će Srbija, u kojoj četiri domaća veleposednika u rukama drže oko 100.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, uz strance poput hrvatskog "Agrokora“ koji su već pokupovali kombinate po Vojvodini, ostati bez ijednog ozbiljnog proizvođača prehrambenih proizvoda, nad kojima ima nekakvu kontrolu?
Značaj tog pitanja je bio i motiv da ekonomisti i agroekeonomisti o tome rasprave na okruglom stolu koji će u organizaciji Instituta ekonomskih nauka biti održan 23. februara. Njegova tema su ekonomske i socijalne posledice privatizacije poljoprivrednih preduzeća i poljoprivrednog zemljišta kao prirodnog resursa.
U fokusu će biti i slučaj PKB, kaže za "Sputnjik" ekonomski analitičar tog Instituta prof. dr Božo Drašković.
On napominje da je pozicija PKB-a važna ne samo za Beograd, čiju polovinu tržišta, na primer, snabdeva mlekom, nego i za celu Srbiju jer se bavi proizvodnjom od strateškog značaja zbog čega bi nad njim trebalo zadržati neku poziciju državnog vlasništva.
Poenta je, kaže Drašković, da ne treba posmatrati poljoprivredno zemljište samo kao kapital već kao prirodni resurs koji se ne možete napraviti, nadoknaditi.
- Smatrati ga kao nešto što se svojinski može preneti na krupni kapital, domaći i strani, ima krupne posledice po ekonomski razvoj i socijalnu sigurnost jedne zemlje - smatra analitičar Instituta ekonomskih nauka.
Hoćemo o tome da razgovaramo i o različitim pravnim režimima, dodaje on, tvrdeći da je pod znakom pitanja teza da je potpuna privatizacija i ukrupnjavanje poljoprivrednog zemljišta u okviru poljoprivrednih kompleksa apriori ekonomski efikasnija.
- Pitanje je tu kakav je odnos između ekonomske efikasnosti i socijalne efikasnosti. Da li možemo ekonomskoj efikasnost, koja podrazumeva maksimiziranje profita, žrtvovati socijalne aspekte, a to su mali posedi i egzistencijalni uslovi ljudi na njima. To podrazumeva da morate imati stabilnu ekonomsku politiku koja bi o tome socijalnom aspektu, demografskom i svakom drugom dugoročnom, strateškom, vodila računa - kaže Drašković za "Sputnjik".
