Besmrtna kraljica estrade (3): Prva zvezda Granda
Kafane su se menjale, a novo ime Silvane Barjaktarević, dojučerašnje Zilhe, postajalo je sve glasnije. Oko mlade i lepe Bosanke zanosnog glasa počeli su da se otimaju i ugostitelji van Bosne. Honorari su rasli.
Od kraja pedesetih godina prošlog veka nastupala je u novosadskom hotelu Putnik i u Subotici, ali je znala da svi putevi vode u Beograd. U to doba se na estradi probijao i kasnije čuveni kompozitor Aca Stepić.
Strašna Dobojka
On je početkom šezdesetih godina već svirao u beogradskom hotelu Grand, imao je svoj orkestar. Stepić je prvi put čuo Silvanu još kao osnovku, u sarajevskoj Gradskoj kafani. Kada je čuo da ista pevačica nastupa u Subotici, odmah se obratio direktoru Granda:
- Ima jedna strašna Dobojka! - rekao je direktoru Granda. - Moramo da je uzmemo!
Istog dana zaputili su se na sever Vojvodine. Stepić nije morao da ubeđuje direktora, Silvani su glas i stas bili karta za Beograd. Uz Stepića je ona vrlo brzo postala zvezda Granda i počela da stiče vernu publiku. U toj publici isticao se jedan stasiti, ćutljivi mladić koji je sedeo sam. Dolazio je svake večeri i ostajao do fajronta, a noćobdije je zgražavao izborom pića: sok od maline nije bio u skladu sa kafanskim sevdahom. Silvani su na njega skrenuli pažnju članovi Stepićevog orkestra.
- Silvana, dečko se zacopao!
Bio je to student prava, teniser, tada već član reprezentacije Radmilo Armenulić. Poučena lošim iskustvima sa bračnim ponudama u kafanama, lepa pevačica se samo nasmejala. Vremenom je ipak počela da obraća pažnju na njega. Radmilo se izdvajao ne samo pristojnošću, nego i time što na njegovom stolu nikada nije bilo rakije, vina ili piva.
A Silvana, što zbog oca, što zbog gostiju koji su se pijani teturali za njom pokušavajući da je dotaknu, nije ni krila svoj prezir prema alkoholu i alkoholičarima. Mladi Radmilo se posle nekoliko nedelja ohrabrio i prišao Silvani. Iz večeri u veče bio je uz nju čekajući da završi nastup. Sa teniskih turnira slao joj je duga pisma, telefonirao. Tu je negde počela njihova ljubav. Silvana je shvatila da je Radmilo čovek njenog života. U jesen 1961. ponudio joj je brak. Gotovo bez znanja roditelja otišli su kod matičara i posle toga na ručak u kafanu Vidin kapija.
Novosadski zavodnik
O Silvaninim ljubavima koje su prethodile braku sa Radmilom Armenulićem malo se zna. Samo je u jednom intervjuu zabeleženo sledeće: "Njeno srce oplakivalo je kroz pesmu zgodnog momka iz Novog Sada, uvek u besprekornim belim košuljama i u divnim odelima, sa prosedim zulufima, lepotana vatrenih očiju, koji je godinama, u isto vreme, svraćao u hotel Putnik i usput lomio srca pevačica i striptizeta."
Brak Silvane i Radmila neke novine su tumačile i ovako: "Majka je shvatila jedno, ako ne primi snahu, izgubiće sina. Ušla je Silvana u veliki petosoban stan: gobleni, stilski nameštaj, prozori sa ručno heklanim zavesama, debeli tepisi, vaze od kristala, srebrni beštek - baš kao što doliči staroj uglednoj kući. Razlikovalo se to od hotelskih soba, koje je menjala kao i gradove, vladala je u toj kući drugačija atmosfera nego u onoj dobojskoj u kojoj je devetoro dece trebalo izvesti na put i gde se sedalo za sto kako ko dođe, pomalo svađalo. Bilo je to drukčije od kafanske buke i dima, bilo je tu manje strasti i mnogo reda."
Vrhunac sreće
Dok su novinari podgrejavali priču o "jedincu iz bolje beogradske kuće" i nevesti iz jednog sasvim drugačijeg miljea, Armenulići su lepo primili Silvanu iako su zamerali sinu što ih nije pozvao na venčanje. Brak je učinio Silvanu srećnom, a sreća je dostigla vrhunac 1964. kada je rodila kćerku Gordanu, koju su nazvali po Radmilovoj majci.
Porodičnu idilu narušio je odlazak Radmila u Zapadnu Nemačku gde je zaigrao kao profesionalni teniser. Godinu dana kasnije, umro je u Doboju stari Mehmed Bajraktarević, na pragu velike i blistave karijere svoje kćeri.
Sudbonosni susret
U proleće 1958. pevala je Silvana u Leskovcu. Kada se posle jednog nastupa vraćala se u hotel u pratnji muzičara iz orkestra, primetili su na jednoj klupi u parku promrzlog mladića. Tada već slavna, prišla mu je i pitala šta radi po hladnoći napolju. Mladić dobroćudnog izgleda objasnio je da čeka jutro, a onda će pokušati da nađe neki posao u gradu. Bio je iz obližnjeg sela, Pečenjevca. Silvana je odmah zamolila upravnika hotela da mu pronađe da radi bilo šta. Zahvalni mladić je uveče, na nastupu, slušao svoju dobročiniteljku i onako, za sebe, pevušio sa njom. Čuo ga je upravnik hotela.
- Boga mi, onaj mali ume i da peva - rekao je Silvani. Tada već poznata pevačica se zainteresovala i ubrzo je mladić stao pred mikrofon. Svi su bili zapanjeni njegovim talentom. Njegovo ime je bilo Toma Zdravković. Kada su se upoznali on je imao dvadeset, ona devetnaest godina. Desetak godina kasnije svoje najveće uspehe Silvana je zabeležila baš sa pesmama promrzlog mladića sa klupe.
