Besmrtna kraljica estrade (1): Pravo lice slave
Smrt slavne kraljice sevdaha Silvane Armenulić žestoko je potresla Jugoslaviju, a obavijena je misterijama koje i danas, gotovo 42 godine, još istražuju njeni obožavaoci. Dok jedni tvrde da se radilo o saobraćnoj nesreći, što je i zvanična verzija ove tragedije, javljaju se i drugi, koji pokušavaju da dokažu da "neko stoji iza svega".
"Vesti" podsećaju na životnu priču omiljene Jugoslovenke iz Bosne, priređene na osnovu "Knjige o Silvani Armenulić", autora i njenog vernog poštovaoca Dragana Markovića.
Vest kao bomba
Vest je bila kratka: "Noćas oko 21.30 na magistralnom putu Beograd-Niš kod Kolara dogodila se teška saobraćajna nesreća u kojoj su život izgubili Miodrag Jašarević, šef Narodnog orkestra Radio-televizije Beograd, i popularne interpretatorke narodnih pesama Silvana Armenulić i njena sestra Mirjana Barjaktarević." Tog, 10. oktobra 1976. godine, muzičari su se vraćali sa koncerta u Aleksandrovcu. Posle sudara Silvaninog automobila ford granada sa kamionom novosadske registracije, svo troje je ostalo na mestu mrtvo.
Već u zoru narednog dana vest je odjeknula kao bomba. Sve radio-stanice i dnevni listovi objavili su ovu vest. Čekao se i večernji TV Dnevnik. Ali, televizija nije javila ništa! Samo kratka informacija da je kasno u noći 10. oktobra u saobraćajnoj nesreći izgubio život šef Narodnog orkestra RTB Miodrag Jašarević. Silvana i Mira nisu ni pomenute, iako su za tu istu televiziju bile snimile sate i sate muzičkog programa.
Kolege se uplašile
Hašim Kučuk Hoki, jedan od tada najpoznatijih pevača narodne muzike, poveo je akciju kojom je trebalo da se ispravi nepravda ćutanja načinjena Silvani i Mirjani. Posle sahrane je okupio grupu estradnih umetnika koji je trebalo da upute protestno pismo Televiziji Beograd, ali dogovor je propao. Kolege, koje su posle sahrane bile ogorčene, uplašile su se, verovatno moćne Televizije i njene osvete.
Petar Luković u knjizi "Bolja prošlost: prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989", pod naslovom "Tuga nije otišla bestraga" o svemu tome je zapisao sledeće: "Ista ona televizija koja je godinama živela od estradnih veličina pokazala je svoje pravo lice.
Za nju su pevači i pevačice bili bića niže vrste, nedostojni pominjanja u samoupravnim informativnim programima koji su, očigledno, stremili višim, vasionskim ciljevima."
U Beogradu, na sahrani Silvane i Mirjane, pravo lice su pokazali i njihovi poštovaoci: komemoraciji je prisustvovalo preko 50.000 Beograđana.
Lepa Lukić, još jedna ikona narodne muzike, nije bila razočarana samo tim što nikog nije bilo sa Televizije, nego i ponašanjem svojih kolega.
Vrlo brzo je izjavila: "Potresla me je Silvanina smrt, ali još više ono što se posle toga događalo. Tek sad shvatam koliko smo zvanično nepriznati", rekla je Lukić.
"Nas samo narod voli, a narod se, izgleda, kad je reč o njegovoj muzici, slabo pita. Razočarale su me i kolege. Skupili smo se na sahrani da odamo poštu poginulim prijateljima, ali se kasnije ispostavilo da su neki među nama iz nekih drugih razloga došli na groblje. Kada je trebalo odati poštu Silvani i Mirjani posle četrdeset dana, okupili su se samo najbliži rođaci i gotovo niko od kolega. Bili smo samo Hoki i ja."
Poslednji koncert
Silvana nije bila za volanom te kobne noći. Nažalost, rekle bi neke njene kolege koje su pokušavale da utvrde šta se zapravo dogodilo. Dan ranije, sestre su krenule u Požarevac na javno snimanje emisije RTV Beograd, pa na otvaranje restorana Lenin bar. Unutrašnjost tog lokala je bila kopija pećine, pa su sa tavanice visili šiljci u obliku stalaktita. Ustajući od stola, Silvana je slučajno udarila glavom o jedan, tako da je cele večeri trpela bolove. Bolovi su se nastavili i sutradan, u nedelju 10. oktobra, za kada je bio zakazan nastup u Aleksandrovcu, na završnoj svečanosti festivala Župska berba grožđa.
Mnogo ljudi je došlo da vidi i čuje svoje ljubimce. Među njima su bili i Boki Milošević, Miodrag - Rade Jašarević, Ljubomir Đurović, Ratko Čajić... Silvani je bilo veoma loše, pa je kasnila na nastup, ali se ipak pojavila i junački otpevala četiri pesme. Publika ništa nije primetila, kako i dolikuje profesionalcu, pa ni to da se njihova ljubimica iza scene gotovo srušila.
Američki san u socijalizmu
Kafanu i pevačice oduvek su voleli i narod i političari, i ona je, naročito u vreme posle Drugog svetskog rata, bila i prvo mesto u kome su buduće zvezde dobijale priliku da pokažu šta znaju, da se odvoje od onih koji se od pevanja, kako narod kaže, nikada neće hleba najesti.
Upravo je takav mučan put napravila i Silvana Armenulić probijajući se do naslova kraljice narodne pesme. Prošla je sve što se može dogoditi pevačici koja se može pohvaliti izuzetnim i glasom i stasom: samoću u skučenoj sobici iznad kafane, nasrtaje pijanih gostiju, udvarače iz svih društvenih slojeva.
Vlasnica hita za hitom koji su se vrteli na radiju i televiziji, kao i desetine zlatnih i srebrnih ploča u ogromnim tiražima, postigla je uspeh kakav je bio namenjen samo šačici odabranih. Masa se tiskala pred koncertnim dvoranama i stadionima da bi videla i čula omiljenu zvezdu. Slika se ponavljala i pred prodavnicama gramofonskih ploča kad stigne kamion sa tek odštampanim Silvaninim hitovima.
U modi su bile frizure a la Silvana, modni detalji prema kojima se prepoznavala. Stotine rođenih devojčica širom Jugoslavije dobijale su njeno ime na rođenju, a njihovi roditelji su osnivali grupe obožavalaca. Silvana Armenulić je bila oličenje američkog sna na samoupravni način: od siromašnog devojčurka iz dobojske mahale postala je miljenica naroda koja živi u raskošnom prestoničkom stanu i obožava brzu vožnju u luksuznim automobilima.
