125 godina od rođenja Ive Andrića (8): Vezirova ćuprija povezala svet
Ivo Andrić je svojim najboljim delom smatrao "Travničku hroniku", ali je izdavačima 1945. godine najpre dao zeleno svetlo za "Na Drini ćuprija", koju je pisao u isto vreme, tokom rata. Od tada, hronika o višegradskom mostu Mehmed-paše Sokolovića i ljudima koji su od 16. do 20. veka oko njega živeli, voleli i umirali, krenula je putem slave.
Posle prevoda u istočnoevropskim zemljama 1953. "Na Drini ćuprija" se pojavila i na Zapadu, u Cirihu. Za epsku snagu kojom je oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje, Andrić je 1961. godine u Stokholmu dobio Nobelovu nagradu.
Lekcija maršalu
Čim se putem Tanjuga ta vest proširila Jugoslavijom, njegov stan su napunili novinari, a stigao je i poslanik Ambasade Švedske u Beogradu, sa buketom crvenih ruža. Svi su nestrpljivo očekivali da "naš prvi nobelovac" stigne sa svoje redovne šetnje Kalemegdanom.
- Najiskrenije vam kažem, nisam ovo očekivao. Veoma sam uzbuđen i iznenađen. U prvom trenutku nisam poverovao da sam zaista dobio ovo visoko priznanje, visoko za mene lično, i za jugoslovensku literaturu uopšte. Eto, pošao sam kući na ručak, a stigao na veliku svečanost...
Sa novinarima je razgovarao na francuskom, nemačkom, italijanskom i srpskom jeziku, zahvaljivao svima na čestitkama koje su priticale. Iste večeri u Klubu književnika je za novinare dao kratku izjavu:
- Znam da nagrada može pripasti samo jednom čoveku, i zato se osećam kao nosilac nagrade. Ali, čast koju ona čini proširujem na celu moju zemlju i na sve njene narode.
U smrt za Milicom
Posle smrti Milice, jedini jugoslovenski nobelovac je sve društvene aktivnosti sveo na najmanju meru - mnogo je čitao, a sve manje pisao. Zdravlje ga je izdavalo, pa je više boravio u banjama i bolnicama nego u Beogradu. Trinaestog marta 1975. godine svet je napustio jedan od najvećih pisaca na srpskom jeziku, i, kako su ga biografi opisivali, mudri hroničar balkanskog karakazana.
Ubrzo se 5. decembra laureat na gala svečanosti, pred švedskim kraljem Gustavom Šestim, zahvalio na priznanju svojom najboljom besedom, "O priči i pričanju". Novinarima je poručivao: "Mislim da je moja zemlja preko svoje književnosti dobila međunarodno priznanje." Zaista, tek je najveća svetska nagrada za književnost probudila snažno zanimanje sveta za dela pisaca sa Balkana.
Nema više mudrih luda
Andrić je svojim prijateljima pričao kako je posle Drugog svetskog rata bio gost Sarajevske gimnazije. "Bio je tu i bivši direktor škole koji je govorio o značajnim ljudima koji su bili đaci gimnazije. Tako i o meni - sve najbolje. Ja mu kažem da nisam stalno bio odličan đak, da sam jednom ponavljao razred. A on će na to:
- Kako ne, ja znam da ste vi bili odličan đak, sasvim sigurno. I počne da me ubeđuje da sam bio odličan, da sam znao matematiku. Eto kako se kroji istorija - završavao bi priču Andrić.
Ma koliko da se čuvao od toga da u društvu pokaže koliko je o mnogim stvarima u životu umeo pronicljivo da sudi, Andrić je jednom prilikom, 60-ih godina prošlog veka, akademiku Sretenu Mariću, pričajući o svojoj Bosni, rekao i ovo:
- Nekada je u svakom bosanskom selu postojala seoska luda. Ona je govorila što drugi nisu ni hteli ni smeli, sve one bolne, nemile istine, gorku mudrost sela... I, posle kraćeg ćutanja dodao:
- Danas ih više nema.
Ceo iznos je poklonio bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine, a često se odazivao akcijama za pomoć drugim bibliotekama, davao u humanitarne svrhe. Posle engleskog prevoda "Na Drini ćuprija", Andrića su novinari u Londonu pitali kako on, kao veliki pisac malog naroda, gleda na odnos poznatih i nepoznatih književnosti. Andrić je prepričavao da "kod nas svaki inteligentan čovek zna za Šekspira i Golsvordija, a da oni o nama gotovo ništa ne znaju", i to novinarima objasnio anegdotom:
- Kada sam imao pet godina, majka me je povela na poštu da javi za neki smrtni slučaj. Ja sam se mnogo čudio zašto ona toliko glasno viče (u telefonsku slušalicu), sve dok se majka ne okrete meni: "Ja njih sve razumem, a oni mene uopšte ne čuju!"
Jaja za elitu
Zuko Džumhur se sećao jedne večere sa Andrićem u Klubu književnika:
- Ljubazno prilazi kelner, klanja se i počinje da nam nabraja dugačak spisak specijaliteta kuhinje. Andrić ga je pažljivo saslušao i naručio dva jaja na oko i parče hleba. Utom je našem stolu prišao jedan ugledan pisac i kritičar. I opet je kelner sve izređao iz bogatog jelovnika. Naš prijatelj je poručio šta ti ja znam sve. Kada je sve to pojeo i popio, Andrić, ne bez ironije, kaže mi:
- Eto, nešto mislim, kao da ovde nije večerao intelektualac, nego mladi obalski radnik, koji je čitav dan utovarao kamione.
125 godina od rođenja Ive Andrića:
Zahvaljujući televiziji, za novog nobelovca su znali svi Jugosloveni, pa tako i Hercegnovljani, sa kojima je išao barkom na izlet.
Jedan od njih, Tomažo Barkariol, rekao je piscu: "Šjor Ivo, nije važno što ste vi kosmonaut, važno je da ste dobar čovjek." U to vreme su bili popularni i kosmonauti, pa su se barbi od dobrog konavskog vina Nobel i svemir pomešali u glavi.
Narednih godina Ivo Andrić je gostovao u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj. Pošto se vratio iz Egipta, predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito odlikovao ga je Ordenom Republike sa zlatnim vencem. Na prijemu za Titov 70. rođendan u Belom dvoru, Andrić je poverio maršalu da priprema roman o Omer-paši Latasu, pravoslavcu koji je postao jedan od najboljih turskih oficira u Bosni, a na pitanje ko je to, ovako mu je objasnio:
- Latas je bio veoma zanimljiv i čudan čovek. U njemu su begovi videli Vlaha (Srbina), iako je bio maršal. Izgleda da je on sa zadovoljstvom slistio begove...
Ovaj roman je štampan iako ga je Andrić ostavio nedovršenim. Ostala dela su mu štampana na preko 30 jezika, a 1963. godine su mu izašla prva Sabrana dela, u deset tomova. Naredne godine je u Krakovu promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta, na kojem je pola veka ranije studirao filozofiju.
