125 godina od rođenja Ive Andrića (7): Nikol, imate divne... cipele
Mnogi su o Andrićevom mišljenju o ženama bili skloni da sude prema belešci iz pripovetke "Anikina vremena", koju je on čuo u rodnoj Bosni: da u svakoj ženi ima đavo koga treba ubiti ili poslom ili rađanjem, ili i jednim i drugim, a ako se žena otme i jednom i drugom, onda treba ubiti ženu. Istina je samo to, da se o ženama u životu velikog književnika još manje zna nego o njegovoj ličnosti.
125 godina od rođenja Ive Andrića:
Rođen sa strahom
Kada je došao u Beograd, 1919. i tek počeo da se naslućuje kao veliki pisac, Andrića je oduševljeno prihvatila Isidora Sekulić, tada već književnica na glasu. Ipak, njihov odnos je ostao nedokučiv.
Dok neki smatraju da je Isidori godila pažnja mladog Andrića jer su mu i delo i život bili besprekorni, drugi, poput književnika Dejana Medakovića, ističu koliko su se njih dvoje, sa godinama i priznanjima, sve više razlikovali, što je moralo da dovede do sukoba. Isidora je "sabesednika pomno pratila, vrebajući kakvu glupost ili netačnost.
Posebno je bila kivna na Andrića. Sasvim ogovarački, ispričala je kako ga je srela u Društvu naroda u Ženevi, posle neke sednice. Ponudio joj je da je odveze automobilom, dok je svoju sekretaricu pustio da ide peške.
Na Isidorino pitanje zašto je to uradio, odgovorio je cinično: - Neka ide peške, ona zarađuje svoj hlebac... Ovu priču je navodila kao primer koliko je Andrić rđav čovek", govorio je Medaković. Ipak, iz pera Sekulićeve potekao je jedan od najznačajnijih eseja o velikom piscu, o Andrićevom delu između Istoka i Zapada.
Priznanje ljubavi
Sam Andrić je u "Znakovima pored puta" zapisao: "Velika, prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni rastanka, ni bolesti, ni života ni smrti." Tek posle iznenadne Miličine smrti, u njihovoj kući u Herceg Novom, Miloradoviću je Andrić potpuno neočekivano rekao: "Ja sam Milicu mnogo voleo." Ta obična, jednostavna rečenica bila je dovoljna da se nasluti šta je za pisca ta žena značila, a on nikada više nije otišao u Herceg Novi.
I akademik Sreten Marić sećao se susreta sa svojim prijateljem Ivom u Francuskoj 1928. godine.
U Parizu ga je pozvao na ručak, a Nikol, čuvenu lepoticu sa kojom još nije bio venčan, zamolio je da sve najlepše spremi i da se što lepše obuče, kako bi mu učinili počast.
- Ručak je bio odličan, Nikol divna, vino i razgovor opojni - sećao se Marić. Međutim, Ivo je nijednom za sve vreme nije pogledao.
- Obratio joj se tek na rastanku, opet spuštena pogleda, na francuskom: Nikol, imate divne... cipele... Shvatio sam, reč je o diskreciji Ivinoj. On se od nogu dalje nije usudio da išta razmotri - prepričavao je akademik.
Mnogo radite, a ipak malo vredite
Ženama je Ivo Andrić posvetio zbirku pripovedaka "Anikina vremena" o sudbinama Bosanki u doba turske okupacije, "Jelena, žena koje nema", prozu o potrazi za ljubavlju, i roman "Gospođica", nadahnut istinitom pričom o beogradskoj prosjakinji koja je stravičnom štednjom ostavila za sobom pravo bogatstvo, otkriveno tek posle njene smrti. Znalo se da je sa mnogo uvažavanja govorio o svojoj majci Katarini, a da je sa devojkama gajio nežna i dugogodišnja prijateljstva još od studentskih dana. Iz studentske prepiske u Krakovu uoči Prvog svetskog rata, sa dragom prijateljicom, mladom Zagrepčankom Evgenijom Gojmerac koja će u 21. godini umreti od leukemije, Andrić je prvi put progovorio o odnosu prema svojim "prijateljicama", i ženama uopšte: "Ja više ne marim za puce (devojke). Zaljubljen sam u jednu staru matronu, ona je mnogo prepatila, a ja je volim tako ludo da ne bi - onako sebičan i pokvaren dečki - vjerovala. Ako imaš da biraš između bolesti i rada, onda izaberi ovo poslednje, jer vi žene morate mnogo, mnogo raditi ako hoćete samo malo da vrijedite!".
Jedina poznata ljubav u Andrićevom životu je bila Milica Babić, pozorišna kostimografkinja i udovica inženjera Nenada Jovanovića. Upoznao ju je još u Berlinu, 1939. godine, ali se njome oženio tek dvadeset godina kasnije, posle duge veze. Sa njom se uselio u prvi stan koji je dobio od novih jugoslovenskih vlasti, u tadašnjoj Ulici Proleterskih brigada 2a. U to vreme, krajem 50-ih godina, objavio je i pripovetke "Panorama", "U zavadi sa svetom" i jedini predgovor koji je ikada za nekoga napisao, za knjigu Zuke Džumhura, "Nekrolog jednoj čaršiji". Splitska učiteljica Maja Nižetić-Čulić, koja je sa svojim mužem Jerkom bila prijatelj Andriću još iz revolucionarnih dana, primetila je da se "on sa strahom i rodio, zato se i kasno oženio. Nije se usuđivao da uđe u taj deo života. I tako je živeo, sa jedne strane strah, a sa druge samoća."
Skandal zbog kume
Andrića je na službovanje u Francusku 1926. ispratio skandal: isključen je iz masonske lože "Dositej Obradović" zbog žene pisca Gustava Krkleca, inače velikog boema i ljubavnika, koji mu je bio i kum. Andrić, koji je tada imao 34 godine, došao je da obiđe kumove, ali je našao uplakanu Gustavovu ženu - ona je sumnjala da njen muž ima ljubavnicu. Dok je Ivo "tešio" kumu, muž se iznenada pojavio. Pričalo se da je Andrić na pitanje prevarenog kuma, kako se to dogodilo, odgovorio samo: "Gusti, bilo je to tako jednostavno, kao kad kiša pada."
Kod Andrića je bilo lako doći u posetu dok je Milica bila živa, pričao je njen prijatelj Mirko Miloradović, dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu.
- Ona je znala kada je najbolje da se dođe. Volela je da priča o slikarstvu, a na njene elegantne i duge rečenice Andrić je dodavao kakvu kratku rečenicu ili šalu. Hvalisavo je prepričavao kako su se prilikom njihovog boravka u Poljskoj svi čudili kako Milica odlično razume dok on govori poljski, a čim pravi Poljaci progovore, ona upitno gleda u njega...
