"Đaci, neće ovaj kukuruz sam da nikne..."
Kada Aleksandar Vučić pomisli na Obrenovac, odmah se seti dosadnog Čučkovića koji stalno "smara" sa nekim projektima. Kada građani Srbije pomisle na Obrenovac, sete se katastrofalnih prizora od pre dve godine, kada su poplave bukvalno uništile ovo mesto. Premijer je poručio i da Obrenovac polako postaje bogatije i bolje mesto za život. Verujemo da je to mnogo obradovalo Obrenovčane, ali smo sigurni da bi bili mnogo srećniji kada bi predstavnici vlasti jednom došli u Obrenovac i poručili građanima da nema razloga za brigu, te da neće morati da strepe od svake kiše koja padne.
A šta je još, onako pun elana, poručio premijer prilikom postavljanja kamena temeljca za izgradnju fiskulturne sale u Obrenovcu?
On je, naime, obećao prosvetarima da će im plate biti povećane do kraja godine. Verovatno će biti kao sa penzionerima - malo više im je uzeo, mnogo manje će da vrati, i svi treba da budu srećni i zadovoljni. A onda je usput napomenuo da se "mnogo ljuti na one koji samo kukaju, plaču, i žale se svakog dana". Verovatno je hteo da poruči prosvetarima da, ako sutra ne bude tog povećanja, ili ne budu zadovoljni istim, treba da se strpe, a ne da se, ne daj bože, žale i kukaju.
Premijer se u Obrenovcu obratio i mališanima. E, tek je njima imao šta da poruči. Naime, on ih je najpre lepo zamolio da se "još malo igraju, a potom prionu na rad". Samo nije jasno što znači to "još malo", pošto je reč o đacima osnovne škole.
Onaj-Koji-Non-Stop-Radi-I-Nikad-Ne-Spava malo se zaneo u svojoj besedi, pa je osnovcima rekao i da je bolje da što pre nauče da rade, jer "neće ovaj kukururz sam da nikne, neće ni povrće samo da nikne i da se proda, pšenica da se požanje". A na kraju ih je još zamolio da budu još bolji i vredniji od svojih mama, tata, baka i deka, jer ništa neće da im padne sa neba. Samo je još falilo da im da lopate u ruke, pa da zajedno sa Malim i Čučkovićem polože kamelj temeljac za tu fiskulturnu salu, da ne gube vreme, već odmah da počnu. Red, rad i disciplina!
Na kraju je Vučić sa mališanima zaigrao fudbal, čisto da ne bude da je on tamo neki strašni čika koji samo mrači sa pozornice.
A možda je to prvo i trebalo da uradi. Da zaigra fudbal sa njima i poruči deci da se igraju i da se trude da što duže budu deca. Mogao je da im kaže da je njihovo da uče, da zagreju stolicu, školuju se... pa tek onda da rade. Na kraju je mogao i da im poruči da će, kada konačno dođe i to njihovo vreme za rad, Srbija biti zemlja na koju će moći da računaju. Trebalo je da im obeća zemlju u kojoj će se znanje jednom ceniti i isplatiti, te da im kaže da ne treba da traže svoju sreću negde preko, jer je Srbija zemlja koja će im, kada za to dođe vreme, dati šansu. Trebalo je...