Najvažniji poziv u životu (4): Svi su voljni da pomognu
Sanda Savić, direktorka korporativnih poslova i komunikacija Hemofarm fondacije, objašnjava za "Vesti" kako je pokrenuta kampanja Najvažniji poziv u životu i šta očekuje od te humane akcije.
Koja je razlika između vaše i kampanje Ministarstva zdravlja Produži život?
- Primetili smo da ni posle deceniju, koliko traje ta kampanja, poruka ne stiže do šire javnosti na adekvatan način i da ne raste broj donora. Stupili smo u kontakt s Ministarstvom zdravlja i saznali da je u toku priprema novog zakona o pretpostavljenom donorstvu, pa smo tako i došli na ideju da kroz višemesečnu kampanju bolje upoznamo i edukujemo javnost o ovoj temi.
Kako ste to osmislili?
- Planirali smo nekoliko etapa, u nameri da animiramo ljude na drugačiji način nego do tada. Tema o zaveštanju organa izazvala bi trenutno saosećanje, ali bi sve ubrzo bilo zaboravljeno. Zato smo se prvo obratili ljudima koji na transplantaciju nekog organa čekaju godinama. Shvatili smo da nije dovoljno donorstvo predstaviti samo kao humani čin i dobročinstvo. Važno je reagovati razumom, ne samo emocijama, znati da vaši voljeni nastavljaju da žive kroz druge ljude. Tako je sve i krenulo... Uključili smo medije i razne kompanije.
Osim predrasuda, mnogi imaju otpor prema donorstvu zbog nepoverenja u srpsko zdravstvo?
- Da, ali i tu postoji paradoks. Često čujete i građane koji kažu da veruju svojim lekarima. Mi smo kao narod, čini mi se, skloni izgovorima. Dovoljno je čuti makar jednu priču lekara iz Uprave za biomedicinu i Vojnomedicinske akademije, njihovu predanost pacijentima, pa se zapitati šta je to što me koči da podržim novi zakon.
Ništa bez porodice
- Kakav god zakon doneli, odluka će uvek biti na porodici. Jer, ako niste bližnje obavestili o svojim željama, donorska kartica koju ste potpisali neće imati značaja. Ulazak Srbije u Eurotransplant treba da nam bude cilj jer će tako pacijenti brže stizati do šanse za novi život.
Kako su građani reagovali na akciju?
- Reakcije su veoma pozitivne. Svako kome smo se obratili bio je voljan da pomogne. Svi koji su bili telefonom pozvani 6. juna, na Nacionalni dan donora, njih više od 10.000, saslušali su do kraja poruke ljudi koji čekaju na organe. Crkva je isto važan faktor i autoritet, nastojaćemo i nju da uključimo.
Pročitajte još:
* Transplantacija organa između predrasuda i stvarnosti (1): Poklon koji produžava život
* Između dijalize i novog bubrega (2): Imam samo jednu želju
* Istorija transplatacije (3): Presađivali kožu 600 godina pre Hrista
Na koje sve načine može da se pomogne?
- Potpisivanjem donorskih kartica. Najvažnije je da svi budu saglasni sami sa sobom pre potpisivanja. Svima koji to žele treba da bude omogućeno da to učine u domovima zdravlja, bolnicama i drugim ustanovama. Još ćemo raditi na tome. Ali, na prvom mestu je informisanje građana o tom problemu. Iako se nekome može učiniti da je ova kampanja vezana za smrt, to nije tačno, ona je posvećena životu. Svi ti ljudi koji su na listama za čekanje žele da žive i naša dužnost je da im pomognemo.
Izbacite kriminalce iz bolnica
Da se negativan stav građana Srbije o zaveštanju organa svodi često na nepoverenje u zdravstvo, može se videti i iz prve ruke, po komentarima čitalaca:
"Za znake plemenitosti je prekasno. A i daleko od toga da je to stvar (ne)edukovanosti u narodu. Recipročna narodna cenzura katastrofalnoj 'politici' Srbije je sasvim u redu i legalna. Imate svetsko tržište, odvojite finansije iz budžeta, pa kupujte."
"Stopa kriminala u srpskom zdravstvu je veoma visoka i nikome ne pada na pamet da donira svoje organe. Sve dok se kriminalci ne izbace iz naših bolnica neće biti ni donora." "Srbija, kao nijedna druga balkanska država, nije pravna. Ko bi tu normalan ostavio na komadu papira saglasnost o donaciji svojih organa?! Bebu ti ukradu pod nosom. Šta bi tek bilo da si u komi?"
Upozorenje s Fejsbuka
Dr Slađana Velkov svojevremeno je iznela na svom Fejsbuk profilu neslaganje s predlogom zakona o pretpostavljenom pristanku jer bi, navodno, time svi postali potencijalne mete. Insinuirala je da zbog vađenja organa ljudi "umiru" iako nisu zaista mrtvi, da korumpirani lekari širom sveta kradu organe živim ljudima, pomenuvši i Žutu kuću u Albaniji u kojoj su vađeni organi otetim Srbima s Kosova.
Sve ima svoj vek
Najzahtevnija je transplantacija jetre, dok srce i pluća posle presađivanja telo najčešće odbacuje. Svaki organ ima i svoj rok trajanja. Jedan od razloga jeste i taj što su donori stariji ljudi, pa je lošiji kvalitet organa. Tako, transplantaciju srca u prvoj godini posle operacije preživi 93 odsto ljudi, posle pet godina oko 75 odsto, nakon decenije oko 60 odsto, a 15 godina posle presađivanja samo oko 35 odsto. Bubreg u nekim slučajevima opstaje i 30 godina. Nažalost, oko 30 odsto pacijenata kojima je transplantiran neki organ, umre od posledica infekcija i tumora.
