Transplantacija organa između predrasuda i stvarnosti (1): Poklon koji produžava život
Jedna preminula osoba može da spase čak sedam života! Na milion stanovnika u Srbiji samo su tri potencijalna donora organa. A oko hiljadu ljudi čeka na spas. Ovi podaci jasno pokazuju da uprkos kampanjama o značaju zaveštanja organa još uvek o tome nema dovoljno svesti kod građana.
Spisak razloga je poduži. Negativnom stavu prema ovom vidu lečenja najviše doprinose brojne predrasude koje decenijama nisu prevaziđene. Nepoverenje u lekare i zdravstveni sistem, strah od manipulacije, potencijalna nelegalna prodaja organa, religiozna uverenja, bojazan od skrnavljenja tela itd.
Među onima čiji život zavisi od donacije organa jeste i Slavica Obradović (41), majka devetogodišnjeg dečaka, koja dve godine čeka na jetru.
- Kada je napunio osam godina, sin mi je rekao: "Mama, ja imam jednu želju - da budeš živa za moj sledeći rođendan." Kako da utešite tako malo biće koje već sada brine, boji se, ne za sebe, nego da se njegovoj mami nešto ne desi. Kad boravim u bolnici, on me uveče pozove telefonom i kaže: "Mama, ja sam uvek tužan noću kad nisi kod kuće" - podelila je svoju muku sa građanima Srbije ova hrabra žena u kampanji Najvažniji poziv u životu.
Samo da živi izađemo iz bolnice
Sedamnaestogodišnja Magdalena Blagojević koja na transplantaciju bubrega, zbog nepodudarnosti sa srodnicima, čeka više od dve godine kaže za "Vesti" da se živ čovek na sve navikne, ali da ništa ne može da se uporedi s toplinom doma i zagrljajem porodice:
- Ko nije bio u bolnici, pa čak i na samo nekoliko dana, ne može ni da nasluti kroz šta sve prolazimo i koliko su naše misli usmerene samo na to da živi izađemo odatle i budemo sa voljenim osobama, da ni oni ne bi brinuli za nas.
Priče o sudbinama ljudi koji se godinama bore za zdravlje i život ipak teško dopiru do skeptika razne vrste, pogotovo ako imaju loše iskustvo sa srpskim zdravstvom.
- Dok se nama ili nekome bliskom ne dogodi, nije nam ni na kraj pameti da bi nečiji organ ili tkivo mogao da spase život. Dakle, neznanje i predrasude su veliki deo problema. Pre donošenja odluke o donorstvu važno je znati neke činjenice, imati odgovore na mnoga pitanja, ali i shvatiti da postoji lista hitnosti urađena po strogoj proceduri. Uključeni su timovi lekara specijalista koji koordinišu proces čime su šanse za manipulaciju i prodaju organa svedene na minimum.
Potpisivanjem donorskih kartica niko nije ugrožen jer porodica uvek ima poslednju reč kad je u pitanju transplantacija organa i tkiva - navodi za "Vesti" Sanda Savić, predstavnik Hemofarm fondacije koja je započela ovu kampanju.
Ni brojke ne ulivaju optimizam. U 2015. godini u Srbiji je bilo 18 donora, zahvaljujući kojima su obavljene 32 transplantacije bubrega, sedam jetre i pet srca. Samo 150.000 građana je potpisalo donorske kartice, što svedoči o tome kolika je svest o značaju presađivanja.
Ni u BiH nije ništa bolje, pa je pripremi zakon o pretpostavljenom pristanku jer je u proteklih desetak godina samo oko 140 ljudi dobilo bubreg, uglavnom od živog donora, s tim da je značajan broj operacija obavljen u inostranstvu.
Cena transplantacije bubrega u BiH je između 20.000 i 35.000 evra, što plaća državni zdravstveni fond. Međutim, doktori i drugi stručnjaci u BiH navode da ne mogu da zadovolje potražnju zbog nedovoljne količine potrebnih organa, između ostalog i zato što nisu zemlja članica Eurotransplanta.
Hrvati takve probleme nemaju. Od 2001. do 2015. godine, broj donora u toj zemlji porastao je sa sedam na 35 na milion stanovnika. Za razliku od Srbije gde se na organ čeka nekoliko godina, to se u Hrvatskoj meri mesecima, pa je tako, na primer, vreme čekanja na bubrega skraćeno sa 46 na 26 meseci.
Iako u celom svetu postoji problem nedostatka organa za transplantaciju, ostale zemlje od nas razlikuje poboljšanje i unapređivanje zakona, kao i konstantna edukacija javnosti. Primera radi, Austrija, Španija, Luksemburg, Finska, Poljska, Portugal, Belgija, Francuska, Mađarska, Norveška, Hrvatska imaju zakon o pretpostavljenom pristanku, što znači da su svi građani mogući darodavci, ako se za života tome nisu protivili, a za ovo rešenje zalažu se i naši stručnjaci.
Često se pominje i španski model, pošto je to zemlja s najboljim rezultatima u prikupljanju organa. Ovo je jedina država u kojoj se lista čekanja neprestano smanjuje. Akcenat se stavlja i na veliku ekonomsku korist koju donosi transplantaciona medicina.
U Srbiji su mnogi pacijenti, nažalost, i dalje prinuđeni da spas traže u inostranstvu gde plaćaju ogromne sume za presađivanje organa i tkiva, pošto naša država zbog nedovoljnog broja donora ne može postati članica Eurotransplanta.
Presađivanje može da se obavi od živog donora ili s osobe koja je doživela moždanu smrt (to je takozvana kadaverična transplantacija). U srpskim bolnicama je uobičajena praksa da se traži i pismena saglasnost porodice preminulog, bez obzira na njegovu donorsku karticu.
Za izvođenje transplantacije od živog, nesrodnog davaoca mora postojati odobrenje etičkog komiteta bolnice u kojoj se taj zahvat izvodi kako bi se sprečila trgovina organima.
Iskustva su pokazala dobre rezultate, čak i bolje od kadaverične transplantacije.
