Sarajevska tuga od Sibira do Meksika

Još po rođenju njegov životni put je bio predodređen za film. Njegovu majku, producenta, direktno sa snimanja filma "Parče plavog neba" na porođaj je vozio Pavle Vuisić. Mladen Mitrović, kao student režije, osvajao je nagrade na festivalima širom sveta. Na jednom od takmičenja njegov film je pobedio i slavnog Larsa fon Trira.

V. Sekulić

U potrazi za snom: Vladimir Mitrović, režiser

Diplomirao je čuvenim filmom iz 1987. godine "Haustorče" u kome je glavne uloge tumačilo 11 dečaka iz osnovne škole Bratstvo i jedinstvo u Sarajevu.Rat u Bosni otrgnuo ga je iz njegovog rodnog Sarajeva, pa i od filma. Odlučio je da se vrati na veliko platno 20 godina kasnije dokumentarnim filmom "U potrazi za snom", nedavno prikazanim u Centru Sava u Beogradu u okviru festivala dokumentarnog filma Beldoks. Film je publika gledala i u Sarajevu, Zagrebu, Parizu, kao i u Najrobiju u Keniji.

Pročitajte još:

wikipedia.org

* Čitavog života tragamo za snom

* Narodu su opljačkali i emocije

* "Kusto, pozivam te javno, vrati se u Sarajevo!"

* Srpski film kao izvinjenje Evropi

Odakle ideja za film "U potrazi za snom"?
- Možda ne bih ni snimio taj film koji sam toliko želeo da pre par godina nije došlo do jednog slučajnog susreta u Sarajevu. Sreo sam Mustafu Nadarevića koji je u "Haustorčetu" igrao epizodnu ulogu, i to je radio potpuno besplatno. To je bio film o mom detinjstvu, a dečaci su tumačili mene i moje prijatelje. I baš dok smo Mustafa i ja razgovarali o tom filmu, ugledali smo momka koji je mnogo ličio na jednog od dečaka iz filma. Ispostavilo se da to jeste jedan od dečaka, i to onaj koji je u filmu glumio mene. Neverovatan splet okolnosti. Nas trojica smo pomislili kako bi bilo sjajno da snimimo film o filmu koji je pričao o mom detinjstvu.

Kako je izgledala realizacija?
- Oko dve godine sam muku mučio da nađem sredstva. Problem je kada ne pripadaš nigde. Ja sam Sarajlija koji je studirao u Zagrebu, a živi u Beogradu. Pripadam svuda i nigde. To je poteškoća kada se traže sredstva. Obratio sam se Ujedinjenim nacijama i Unesko me je prvi podržao. A zatim sam dobio novac od pojedinih domaćih institucija, ali to nije bila stvarna pomoć, nego više milostinja. Snimanje je trajalo više od pet godina. Da sam na početku znao da će toliko trajati, verovatno bih odustao. U međuvremenu sam pronašao svih 11 dečaka, sada već odraslih ljudi, koji žive u deset različitih država. Onda sam krenuo da ih obilazim jednog po jednog, od Bagdada, Sibira, Švedske, Nemačke, Amerike, Meksika, Tunisa, Turske, preko Srbije, Bosne, Hrvatske i Slovenije.

Kako su izgledali susreti sa njima?
- Zbog nedostatka finansijskih sredstava morao sam da se najavim i unapred isplaniram te susrete. Time znam da sam izgubio jedan adut, a to je spontanost. Ali ipak, ti susreti su bili emotivni. Želeo sam najpre da svakog od njih prikažem kao građane zemalja u kojima žive, pa tek onda da dotaknem sitnice koje ih spajaju, a to su film i detinjstvo. Jer ovo je upravo to, film o detinjstvu. Kada sam završio sva putovanja, uspeo sam sve da ih okupim u Sarajevu, na stadionu Želje, da odigraju kao tim meč protiv Eufora. Apsurd je što je Eufor u tom meču nastupio kao domaći tim. Onog trena kada su nekadašnji dečaci obukli isti dres, i dobili neprijatelja sa druge strane, oni postaju ujednačena mašina. Time su se vratili u detinjstvo, u vreme kada Eufor nije bio potreban.

Da li vam je film nedostajao svih ovih godina?
- Svakako mi je film falio. Došao je rat i zaustavio sve. Došao sam u Beograd. Sticajem okolnosti tu sam i ostao. Nisam mogao računati na film, jer su bila teška vremena. Odlučio sam da se bavim nečim što je blisko filmu, pa sam se posvetio snimanju reklama. Kada je rat prošao, poželeo sam opet da snimam, ali kad čovek ne snima 15, 20 godina, sve je mnogo teže. A ja sam stara škola, film mora biti film, u punom smislu te reči. Nisam želeo da snimam o aktuelnim događajima, jer to onda nije film, nego reportaža. Nisam želeo da snimam film o ratu. Ali ipak sam želeo da napravim nešto, kako bih zatvorio neki lični krug. Napravio sam priču o životu, koji prevazilazi Sarajevo i sudbine tih dečaka.

Nedostaje vam Sarajevo?
- Nedostajao mi je dok nisam snimio "U potrazi za snom". Sada sam ovim filmom podmirio sve što mi nedostaje. Ja sam često u tom gradu, jer imam mnogo prijatelja i porodica. Emocija prema rodnom gradu koju sam imao kada sam dolazio prvi put posle rata je nestala. Nemam više patetično sentimentalni odnos prema njemu. Uprkos ratu, duh Sarajeva ipak je tu. Ne može se duh grada ubiti. Samo je potisnut. Politika potiskuje taj duh.

Kako pamtite odlazak iz Sarajeva?
- Kao da mi je neko lupio šamar. Ako hodate ulicom i neki nepoznat čovek vam iznenada lupi šamar, pitate se ko mu je dao pravo da to uradi. E, tako se osećam i po pitanju mog rodnog grada. Odakle nekome pravo da mi oduzme nešto moje?

Jeste li pronašli svoj san?
- Jesam. Snimio sam svoju priču. Čak i da niko ne pogleda osim moje mame, snimio sam deo svog života. Stajaće u nekoj fioci, neko će nekada pogledati. Moja misija je da pokažem da u nebu ima neka plava rupa, za kojom treba ići.