Narodu su opljačkali i emocije
Darko Lungulov poslednjih godina jedan je od najnagrađivanijih srpskih režisera. Njegovi filmovi "Tamo i ovde", "Spomenik Majklu Džeksonu", ali i dokumentarna ostvarenja, nesvakidašnje su filmske priče koje su brzo našle put do publike. Bavi se raznim temama, u uverenju da zlo dolazi od predrasuda koje se stvaraju usled lenjosti mozga. Lakše je bez ikakve odgovornosti verovati da su crnci u Harlemu strašno opasni, da su Amerikanci onakvi, a Srbi ovakvi, kaže ovaj 53-godišnji umetnik.
Trenutno priprema film "Kralj i kraljica". To je priča koja počinje u Los Anđelesu a potom se prenosi u Srbiju i Crnu Goru. Govori o neobičnom odnosu usamljenog, izolovanog šahovskog genija Bobija Fišera i njegove fanatične obožavateljke iz Srbije, Mile.
- Jasno se sećam trenutka i uzbuđenja kada sam se setio neverovatne, ali istinite priče o "šahovskom revanšu stoleća" koji se odigrao 1992. između Fišera i Spaskog na Svetom Stefanu i u Beogradu. Počeo sam detaljno da je istražujem. Iz tog razmišljanja o suludom vremenu rodila se čudesna priča o tome kako na nagovor mlade šahistkinje iz Srbije, Bobi Fišer prekida dvadesetogodišnju samoizolaciju i igra svoj poslednji šahovski meč. I sve to pod okriljem čuvenog Gazda Jezde dok je na samo 80 kilometara odatle besneo građanski rat.
Počeo je da radi i film o Yu grupi.
- Tokom priprema za "Kralja i kraljicu", moj prijatelj muzičar Nikola Čuturilo Čutura rekao mi je da će svirati kao jedan od gostiju na koncertu povodom 45 godina Ju grupe. Odmah mi se to činilo kao istorijski događaj. To je priča o braći koja su već 45 godina u istom bendu, a 54 godine se bave rok muzikom, o nastavljanju tradicije, pošto već dvadesetak godina sa njima svira i njihov bratanac Petar Jelić.
Droga zvana rijaliti
Živimo li u vremenu gde film polako menja fingirana stvarnost u vidu rijaliti šou programa, raznih takmičenja...
- Mislim da je rijaliti program nešto najgore što je ljudski um mogao da smisli u oblasti zabave. Rijaliti programi su kao droga, da bi bili uspešni, svaki sledeći mora da bude sve jači i gori, treba da nadmaši prethodni u prostoti, vulgarnosti i agresivnosti. Zanimljivo je, ali i neizmerno tužno da u Srbiji gledaju TV najviše na svetu, a da od svega najviše gledaju rijaliti programe i da za pobednike izglasaju mahom ljude pokvarene, lišene morala i časti...
Drago mu je što je film u Srbiji poslednjih nekoliko godina počinje polako da se vraća u život.
- Želeo bih da se situacija stabilizuje i da država izdvaja redovno sredstva za film, jer je on najisplativiji i najdalekosežniji kulturni i umetnički proizvod Srbije. Ako film, za koji država izdvoji 250.000 evra, publika vidi na pedesetak festivala i bude otkupljen za prikazivanje na TV i bioskopima u dvadesetak zemalja to znači da ga vidi nekoliko miliona ljudi.
Žali što je kultura u Srbiji, nažalost, jedna od poslednjih rupa na svirali.
- Ljudi na vlasti ne uviđaju koliko je ona suštinski bitna za opstanak jednog naroda. Bez jezika i kulture narod nestaje. Plašim se da se to nama polako dešava zbog kratkovidosti i arogancije vlastodržaca.
Mladost na nasipu
Šta vas je poslednjih godina dirnulo?
- Mislim da duboko negde u ljudima ima volje i snage. Najviše sam bio dirnut kada su bile poplave u Srbiji i kada sam išao da pomažem na nasipima. Video sam mladiće koji se bukvalno biju oko lopata, jer ih nije bilo dovoljno. Svi su želeli da rade, da doprinesu, da budu deo nečeg većeg od sebe. To mi je povratilo nadu, makar za trenutak. Ali, vlast je ipak uspela da prisvoji zasluge za sebe.
Običnog građanina Srbije vidi kao zbunjenog, osiromašenog, lišenog nade da može nešto da uradi za sebe.
- Ljudi se prepuštaju očaju i sve tumače sudbinski, "da je to već sve negde odlučeno", da oni ništa ne mogu da promene, dok u zemlji caruju najluđe teorije zavera. Ljudi su potpuno opljačkani i materijalno i emotivno, jer su im oduzeti nada i vera. To je gore od siromaštva. Ljudi imaju utisak da su potpuno na milosti i nemilosti političarima.
Bio je poražen kada je pregledao ovogodišnju produkciju domaćih dokumentarnih filmova i uvideo da je odlazak iz zemlje česta tema.
- Nije se ništa promenilo od 1991, kada sam ja otišao iz Srbije. To je veoma tužno, jer jedan narod već 25 godina svoju bolju budućnost vidi van svoje zemlje.
Lungulov, koji je završio filmske studije na Siti koledžu u Njujorku, pravi poređenje između najgorih stereotipa u Americi i Srbiji.
- Amerikanci su slobodniji od takvog razmišljanja, ali još postoje. Neki od njih su da su crnci lenji i da žive od socijalne pomoći. Protivno našem verovanju, o Srbima ne postoji neki loš stereoptip. U Srbiji se stereotipi slobodno javljaju čak i u dnevnim novinama. Non stop se podgrejavaju oni o Hrvatima, Albancima, muslimanima, da ih slučajno neko ne zaboravi. Mržnja se održava živom...
Priznaje da ga okupira nekoliko tema:
- Na primer, šta je kuća? Gde je naš dom? Šta se dešava sa ljudima kad izgube dom? Da li mogu da nađu novi dom ikada? Takođe me privlače priče ekscentričnih romantičnih talentovanih gubitnika, a i onih koji su veoma uspešni ali su izolovali sebe od normalnog sveta i života...
Papreno skup posao
Kako dolazite do novca za filmove i da li imate podršku države?
- Moji filmovi su jednim delom finansirani od države, i to 20 ili 30 odsto, ne više. Ostatak novca se traži od koprodukcionih zemalja, produkcionih partnera, a često se autori i producenti odriču honorara u nadi da će ga dobiti kad film počne da se prikazuje, što se retko desi. U Srbiji konkursa za nove filmove nije bilo dve i po godine, a trebalo bi da je konkurs dva puta godišnje. Na čelo Filmskog centra Srbije nedavno su došli ljudi koji imaju više sluha za probleme kinematografije i imaju ideje kako to da reše. Inače, dugometražni film može da se snimi i za samo 50.000 evra ako ljudi stanu iza ideje. Ali, problem je što tako može samo jednom da se radi. Već sledećeg puta autori neće ponovo hteti da rade za male ili nikakve honorare, niti pod lošim uslovima.
