Beznađe je gore od bede
Pre odlaska u Ameriku apsolvirao je na slavistici poljski jezik, bio kratko na Radio Indeksu, probao da piše. Otišao je iz zemlje kada je počeo rat u Hrvatskoj. Video je da se sve neće završiti na vojnim paradama i masovnim protestima. Prvih godina je radio najgore poslove, čistio podrume, zimi prodavao jelke, nakit na ulici, dok nije uspeo da se zaposli kao reditelj i producent dokumentarnih filmova.
Kad se Darko Longulov krajem 2003. godine vratio u Beograd iz Amerike, bio je zatečen atmosferom u kojoj svi hoće da odu iz Srbije. Životna ironija u kojoj se našao bila mu je inspiracija za film. Njegov poslednji film "Spomenik Majklu Džeksonu" dobija nagradu za nagradom, pa je tako pre nekoliko dana u Monte Karlu poneo Specijalno priznanje za najbolji scenario na Festivalu filmske komedije. Reditelj ističe da u Srbiji situacija nije sjajna, kao i to da je mnogo lakše snimati filmove u Evropi nego u Americi.
Zašto baš Majkl Džekson?
- Iskreno, nisam baš slušao Majkla Džeksona u mladosti, bio mi je previše mejnstrim, previše pop. Majkl je smatran za nastavljača disko tradicije što je bila više muzika šminkera i ljudi koji su voleli klasične diskoteke. Ali, moj novi film je pre svega priča o nama, Majkl Džekson je tu samo povod.
Mladi autori dolaze
Gde je srpski film danas?
- Srpski film ima mlade autore koji su zapaženi na važnim festivalima. Produkcija raste, mislim da se situacija poboljšava. Smatram da možemo za nekoliko godina imati neku šansu da dostignemo neki nivo, kao neki rumunski ili grčki film koji su sada jako cenjeni.
Bavite se manipulacijom mladih ljudi i čoveka uopšte?
- To mi je bila polazna tačka. I sam sam zbunjen, osećam veliku strepnju u odnosu na budućnost, zebnju za mlade ljude, za običnog čoveka uopšte. Preživeli smo ni sam ne znam koliko sistema, preživeli razne raspade. A nije samo preživeti, treba i živeti. Beznađe je gore od siromaštva. Mladi, stari, svi su pogubljeni, zatečeni tom brutalnošću. Ne samo devedesetim i ratovima, nego i korporativnim kapitalizmom koji siluje do koske. Mladi po prirodi imaju bunt, ali se on tako instrumentalizuje da to zastrašuje. To je neki spoj balkanske tragikomedije. Trudio sam se da tu našu tužnu stvarnost ne oslikam samo mračnim bojama, nego da nađem i humor i neku nostalgiju, što se očigledno dopada publici.
Režirali ste segment "Anđela" iz omnibusa "Jednaki" koji je prikazan na Festu.
- Kad me je Igor Stoimenov kontaktirao, ponudio mi je dve priče, i ja sam izabrao priču baziranu na stvarnom događaju. Glumci su radili na filmu bez honorara i to nije prvi put. Radili smo rimejk gostovanja Sergeja Trifunovića u emisiji "Veliki brat", kada je apelovao na ljude za prikupljanje novca za lečene bolesne devojčice, koje nije bilo moguće u našoj zemlji. Neverovatno je da od jednog đubreta, kao što je rijaliti, može da se napravi nešto dobro kada je apelovao na ljude za prikupljanje novca za decu. Živimo u kulturi tabloida, rijalitija, televizija najviše vaspitava našu decu, što je nedopustivo. Izgleda da nema drugog načina da privučemo pažnju na probleme jer je sve bazirano na tome kako da se nešto što više proda, i kako da se sve šokantnije predstavi.
Kako vidite situaciju u Srbiji?
- Nije sjajno, naravno. Dugo sam živeo u Njujorku, i dalje sam povezan sa Beogradom, ali otkad sam se vratio 2005. godine, mislim da ide nagore. I to je neka kombinacija politike i borbe za vlast gde nema uopšte interesa za sudbinu malog običnog čoveka koji ispašta za sve to. To nikoga ne zanima, a ja se trudim da bar kroz svoje filmove nekako ispričam priču o tome. Što se tiče stvarnosti u Srbiji, ne samo da ne vidim napredak, nego vidim konstantnu eroziju i urušavanje.
A budućnost srpske kinematografije?
- Strašno crna budućnost. Skoro da je i nema. Mislim da smo došli do kraja, da će, nažalost, kinematografije tranzicionih kultura neminovno nestati ili se toliko smanjiti da će postati beznačajne. Organizovanije kulture relativno uspešno štite bioskopsku kulturu i imaju gledanost, uprkos istim problemima kao što su pirati i sve bolji kućni bioskopi. Kod nas i u sličnim kulturama sve će se svesti na nekoliko festivala koji će postati zamena za onih poslednjih nekoliko stotina ljudi koji će još želeti da idu u bioskop. A to će neminovno dovesti do toga da filmovi postanu potpuno nevažni.
Američki ste đak, kako je raditi u Americi, a kako u Srbiji?
- Hteo - ne hteo, pošto sam u Americi počeo karijeru, to je uticalo na moj rad. Uprkos svim jadikovkama, u Evropi je lakše raditi nego u Americi jer postoje fondovi, državni, republički, gradski, koji daju nešto što se u Americi zove besplatan novac. Oni daju novac, a jedino što od vas očekuju jeste da završite film. Ne postavlja se pitanje profita, dok se u Americi sam snalaziš. Za svoj prvi film morao sam da nađem investitora, a on pita da li će film doneti neki profit. Zato su evropske filmadžije razmažene.
Da li više volite američki ili evropski film?
- Najviše volim dobar film.
Kombi za selidbe
Darko Lungulov rođen je u Beogradu 1963. godine, a u Njujork je došao 1991. godine. Filmske studije je završio na Siti koledž Njujork.
- Strašno sam se mučio prvih godina u Njujorku. Radio sam kao junak mog filma, kupio sam rastureni kombi za 300 dolara. Moj rođak se bavio selidbama, pa me je uveo u tajne tog posla. Završio sam državni univerzitet, ali je ipak morao da se plaća. U to vreme nije bilo mobilnih telefona, već su se koristili pejdžeri. Događalo se da ljudi pošalju poruku, a ja stalno izlazim sa predavanja da ih zovem sa javne govornice u holu fakulteta da zakažem selidbu, pa su kolege mislile da sam narko-diler. U pauzi između predavanja odlazio sam da nekog preselim, a noću montirao studentske filmove. U to vreme sam dobio i bliznakinje. Posle fakulteta dobio sam posao u maloj producentskoj kući i brzo napredovao, snimao muzičke spotove, dokumentarac sa Kvinsijem Džonsom - kaže Lungulov.
* Od 1997. do 2003. godine radio je kao reditelj i producent dokumentarnih filmova. Njegov debitantski dugometražni igrani film "Tamo i ovde" osvojio je nagradu na Filmskom festivalu Tribeka u Njujorku kao najbolji film u kategoriji ostvarenja čija se radnja dešava u Njujorku. Prikazivan je u bioskopima u SAD, Nemačkoj, Švajcarskoj, Mađarskoj, Grčkoj a prava za prikazivanje prodata su u 21 zemlji. Više od dve godine prikazuje se na kanalu "Šoutajm" u SAD. FIPRESCI Srbija je proglasio Darka Lungulova za najboljeg režisera 2009. godine, a film "Tamo i ovde" je bio kandidat Srbije za nagradu Američke filmske akademije Oskar.
* Radi kao filmski konsultant za "Roket hab", platforme za grupno finansiranje sa sedištem u Njujorku. Predsednik je saveta Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldoks.
* Oženjen je, otac troje dece.
