U gradu belih čaršava
Sportska hala Pionir, hiljadu duša različitih godina i polova, od beba do umornih staraca. Stariji su tihi, bebe rasplakane, deca uznemirena, tinejdžeri zbunjeni, a sredovečni očajni... Između strunjača, improvizovanih kreveta i mnoštva nabacanih stvari, uspešno se ka izlazu probija 20-godišnjakinja. U naručju joj mali pas, bišon. Ne reaguje ni na nakostrešenu mačku, koja se sprema da ga napadne...
- Moja majka Radmila i sestra Slavica, koja je godinu dana starija, došle su sa mnom u prihvatilište, u nedelju 18. maja. Bilo je strašno. Nas tri smo prvo pobegle iz rodnog Bariča, onda kako je voda počela da ulazi u našu dvospratnu kuću, a kada je poplavila prizemlje i počela da prodire na sprat, otac Milivoje nas je poterao u kuću u Obrenovcu, misleći da ćemo tamo biti sigurnije. Tata je ostao sa bratom Radivojem da spasu šta se spasti može i do malopre se nismo ni čuli. Odsekla nas je muljevita voda koja je valjala sve sa sobom, granje, drveće, kontejnere, automobile - priča Svetlana Mimović iz Bariča, koja je do Pionira promenila nekoliko prevoznih sredstava: čamac, traktor, helikopter, jedan deo puta je čak i prepešačila, a onda autobusom do Pionira...
Pas jedini imetak
- Jedva da je jedan dan prošao, a voda nas iz kuće, u centru kod obrenovačke pijace, opet poterala. Samo, tada smo se evakuisale kod rođake, koja živi u zgradi na četvrtom spratu i tako nekoliko dana. Bez vode, hrane, struje - priča tihim glasom Svetlana i zastaje.
- Noći su bile najteže. Ubijala nas je neizvesnost i dilema da li će i nas iz zgrada s viših spratova spasti ili samo one iz poplavljenih kuća, kako se jednog trenutka pročulo. Jauci, vapaji za pomoć. Krici i sve ono što sam gledala u filmovima strave i užasa, sada su mi se dešavali uživo. A kada su konačno došli po nas u nedelju, rekoše da moja Dija i još dva šteneta ne mogu sa nama! Tu je tek nastala agonija. Nisam htela da ih ostavim. Držala sam ih u rukama i molila da nas ne ostavljaju - priča Svetlana kako je uspela sa psima da stigne u Beograd.
- To je bio sav moj imetak, njih tri. Ni majka, a ni sestra i ja nismo ništa drugo imale, ni odeću, ni dokumenta, a ni novca... Međutim, u Pioniru su nas ubrzo pronašli prijatelji iz Beograda i doneli nam hranu, odeću i sve što nam treba - kaže Svetlana i dodaje da su dva šteneta završila u privremenom smeštaju kod prijatelja, a Dija je ostala sa njom.
Nekoliko metara dalje ispred ove sportske hale, koja je silom prilika postala privremeni dom evakuisanim Obrenovčanima, na klupi sede tri momka. Između njih koka-kola i tri
plastične čaše. Iz Obrenovca su, maturanti srednje tehničke škole, žive u komšiluku, ali nisu zajedno došli.
- Sve su naše priče slične i liče jedna na drugu. Mi smo kao slepi putnici u ulici bez kraja, zaustavljeni na pola puta - kaže Aleksandar Anđelković iz naselja Rojkovac. U Beograd je došao sa ocem Gradimirom, majkom Jelisavetom i mlađim bratom Dimitrijem.
- Nije bilo struje, nisu radili telefoni, a voda je nadolazila i kako smo živeli u prizemnoj kući, sklonili smo se kod komšije koji imaju kuću na četiri sprata. Celu noć smo proveli u mraku, u uzajamnom tešenju, a kad je svanulo imali smo šta da vidimo. Od naše kuće se video sam manji deo krova i odžak - kaže Aleksandar i objašnjava da više nije bilo dileme, znali su da moraju da se izmeste iz Obrenovca.Sada ih muči druga muka.
- Gde ćemo se vratiti? Kada i u kakvu kuću? Hoće li moji roditelji moći da počnu život ispočetka - neveselo se pita Aleksandar.
Svoj na svome
Njegov drug Ivan Kovačević je evakuisan sa majkom Gordanom i starijim bratom Lukom, koji studira u Beogradu, a otac im se kasnije pridružio.
Strah od helikoptera- Strah od pobesnele bujice sam nekako pobedila i skočila u čamac i ma koliko bila nesigurna vožnja, osećala sam se već spasenom, ali kada je trebalo da uđem u helikopter, počela sam da se tresem. Taj strah sam pobedila zahvaljujući mojim psima i majci koju sam čvrsto držala za ruku, moleći se Bogu samo da preživimo - seća se svojih najvećih strahova Svetlana Mimović. |
- Mi imamo stan na četvrtom spratu i nismo bili životno ugroženi kao moji drugovi, ali otac Radosav je smatrao da moramo da napustimo stan zbog zaraza, jer je voda nosila uginule životinje, kola, đubre, čitava stabla i to je bio jeziv prizor - kaže Ivan.
- Ne znam da li je bilo teže danju ili noću. Dan ogoli ono što noć valja; krš, pustoš i zlokobna voda, a noć donosi zapomaganje, jauke, riku životinja, zavijanje pasa i zlokobni huk vode.
Srećko Jarić obreo se u Pioniru sa roditeljima Rankom i Marinom i starijim bratom Stefanom.
- Strašan je osećaj bespomoćnosti i beznađa. Kuće okružene vodom. Panika, deca plaču, stariji dozivaju upomoć, mašu čaršavima, kao na filmu, a ti živiš u njemu. Bilo je jezivo. Meni je bilo najteže noću, ne zbog mraka, rike i plača, već od drhtavice. Kako dan izmakne, meni sve hladnije i hladnije, valjda od vode - seća se Srećko Jarić.
- Pokazalo se da Srbija ima srce i snage da izdrži sve nevolje i nedaće, ali ipak, uveče dok ležim na strunjači i osluškujem uzdahe ljudi koji su preko noći postali beskućnici, pomislim kako čovek nije svestan srećnog života dok je svoj na svome.
Nestao čamac- Najteže mi je bilo to što tri dana nisam imao ni glasa od oca, koji radi u elektrani. Nismo znali o njemu ništa, a uz svu onu vodurinu i nemoć, to je samo pojačavalo strah. Kada se konačno pojavio, svi smo se rasplakali. Laknulo nam je, ali otac je morao da se vrati na posao, a došao je čamcem firme samo da nas vidi. Dok je bio kod nas u stanu, čamac je nestao, ali otac se nije ljutio, već je rekao da je neko uzeo čamac da bi spasao život - kaže Ivan Kovačević. |
