Dojurio iz Štutgarta da spasava porodicu

Čim je u Nemačkoj čuo šta nas je snašlo moj sin Borivoje je odmah seo na autobus i krenuo za Srbiju. Kada se uverio da smo živi i na okupu, sutradan se vratio za Štutgart na posao, priča Jovanka Mitrović (47) iz Obrenovca. U dalekoj Nemačkoj Borivoje je čuo da u Obrenovcu ima mnogo mrtvih, a uz sve te katastrofične scene, nije mogao nikog od najbližih da dobije na telefon. "U kakvom je on košmaru bio", razmišlja majka o brigama svog sina.

Susret s Borom u prihvatnom centru:  Bojana, Jovanka i Stojan čekaju da se vrate kući

 

- Sin nam je pričao kako je u Nemačkoj čuo za nesreću koja je zadesila naš grad, a od nas ni traga ni glasa. Nije znao šta je s nama, da l' smo živi, gde se nalazimo... Ako treba i plivao bi po toj vodi samo da dođe do nas. Tek u subotu, kada je on već bio na putu za Srbiju uspeli smo da ga nazovemo. Dok smo čekali da nas evakuišu nije bilo ni struje, ni vode, niti su radili telefoni, ni mobilni, pa nismo mogli da mu se javimo - priča Jovanka svoju muku.

Jovanka, suprug Stojan (50), ćerka Bojana (18) i svekrva Milena (78) u subotu su izmešteni iz poplavljenog grada u Sportski centar Pionir.

Stojan deluje ćutljivo i prepušta ženi i ćerki da pričaju za novine.

- Telenor je povremeno uspevao da uspostavi mrežu. Tako mi je dečko Aleksa oko podneva uspeo da javi da su podigli uzbunu i da treba hitno da se evakuišemo. Mi nismo verovali da voda može da dođe do naše kuće koja se nalazi u delu Obrenovca prema Zabrežju, a to nije blizu centra - priča Bojana, učenica Veterinarske škole u Obrenovcu.

Ali je vodena neman tako brzo nadolazila da su već posle nekoliko sati Mitrovići morali da napuste dom. Prizemlje je već počelo da plavi.
 

Iz kuće su uspeli da dođu u zgradu Osnovne škole "Jefimija", gde je bio prihvatni centar, ali je tu već bilo nekoliko hiljada ljudi. Mnogi su bili uplašeni, uspaničeni, nervozni. Nije bilo hrane ni vode. Ljudi su se svađali, pa se porodica Mitrović uputila kod prijatelja na četvrti sprat stambene zgrade u naselju Rojkovac.

- Tu smo prenoćili, jer noću nisu mogli da nas evakuišu. Grad je bio sablasno mračan, a po vodi je plutalo svašta i čamci nisu bili sigurni - objašnjava Jovanka.

Mitrovići su se načekali, jer su na red za evakuaciju došli tek oko tri sata u subotu po podne. Prednost su imali deca, trudnice, bolesni. Čamcem su prevezeni na livadu pored groblja i tu su čekali nekoliko sati na helikopter da ih prebace iz vodom opustošenog grada.

- Bilo je kao u nekom američkom filmu o katastrofi, samo što ga nismo gledali iz fotelje, nego smo ga živeli - poručuju Mitrovići.

Sada čekaju da se voda povuče. Potrudiće se da ih, pre nego što nadležni daju zeleno svetlo za povratak u grad, ne savlada želja da saznaju da li je istina da im je bujica srušila kuću. Mitrovići se trude da budu sabrani u ovakvoj nesreći, jer je unesrećenih ljudi svuda oko njih, a nesreći se čovek lako prepušta. Oni su bar svi živi i na okupu, u šta se uverio i sin Borivoje.