Neću spomenik, podignite školu!

U godini kada Srbija slavi, ili bi bar trebalo da slavi, stogodišnjicu početka Velikog rata koji su obeležile hrabrost srpskih vojnika i velike vojničke pobede srpske vojske, gotovo je nemoguće ne prisetiti se vojničke genijalnosti srpskih komandanata iz tog vremena, a među njima, svakako, možda i pre svih, vojvode Stepana Stepe Stepanovića.

Vojvoda Stepan Stepa Stepanović

Čačani su nedavno to uradili državnom ceremonijom na čačanskom gradskom groblju povodom 85-godišnjice od smrti velikog vojskovođe koji je preminuo u Čačku 27. aprila 1929. godine, gde je živeo nakon penzionisanja. Stepa Stepanović je svoju večnu kuću sam izgradio za života na čačanskom groblju ne želeći, kako je govorio, da bude sahranjen od državnom trošku i trošku naroda.

Odavanju pošte proslavljenom vojvodi prisustvovao je, kako red nalaže, i načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Ljubiša Diković koji je istakao da je vojvoda Stepa uzor današnjim generacijama Vojske Srbije po pitanju vojničkih sposobnosti i junaštvu, ali i po skromnosti vojskovođe koji je pobedom na Ceru izvojevao prvu pobedu u Prvom svetskom ratu nad austrougarskom vojskom. Time je zaslužio čin vojvode i sebi obezbedio mesto u svetskoj istoriji ratovanja, a srpske vojnike ovenčao slavom.

Odluka na štapu

Stepan - Stepa Stepanović je rođen 12. marta 1856. godine u Kumodražu, tada selu kod Beograda, gde se njegov čukundeda čije ime nije zapamćeno naselio još tridesetih godina 18. veka iz južne Srbije ili Hercegovine. Vojvodin deda Stepan, po kome je vojvoda dobio ime, borio se uz Karađorđa u Prvom srpskom ustanku, a bili su viđena porodica i u vreme Miloša Obrenovića. U takvoj, seljačkoj porodici sa bogatom ratničkom tradicijom rođen je Stepan Stepa Stepanović koji je detinjstvo, kao i sva ostala deca sa sela, provodio za stokom.

Kada je došlo vreme da Stepini roditelji Ivan i Radojka odluče koje će muško dete dati na škole, to je odlučeno sportskim nadmetanjem između Stepe i brata mu Marka. Obojica su pokazivala želju za učenjem. Odluka je doneta merenjem na štap tako što je poslednji rukohvat na štapu pripao Stepi čime je dobio priliku da se školuje i to, kako se ispostavilo, veoma uspešno.

Osnovnu školu "Stepa Stepanović" je završio u Kumodražu, a šestogodišnju gimnaziju koja se tada nalazila u Kapetan-Mišinom zdanju u Beogradu budući vojvoda je svršio, kao i sva deca sa sela koja su se školovala u gradu, služeći kod imućnijih Beograđana. Ostalo je zabeleženo da je Stepa Stepanović služio kod tadašnjeg direktora gimnazije Đorđa Miletića i da je bio osrednji đak.

Prekretnica u životu potonjeg vojvode Stepe bila je oduka da se upiše u tek osnovanu Artiljerijsku školu, preteču Vojne akademije, kao jedan od 29 pitomaca među kojima je bio i vojvoda Živojin Mišić. No, prema podacima, ni Stepa Stepanović, ni Živojin Mišić nisu bili među najboljim pitomcima jer je Stepa vojnu školu završio kao 14. u klasi, a Mišić kao 19, što im i nije bila prepreka da u odsudnim trenucima u ratu ne iskažu vojničku genijalnost koja ih je uvrstila u najveće vojskovođe tog vremena.

Vojvoda Stepa Stepanović je na ratnu scenu stupio u činu pitomca-narednika, kasnije poručnika, u vreme srpsko-turskih ratova i u narednim decenijama vojničke karijere i u ratovima za oslobođenje Srbije dobio je sve vojničke činove i sva moguća odlikovanja, a dva puta je bio i ministar vojske. Poštovanje je zadobio u bitkama u Balkanskim ratovima, a svoju vojničku genijalnost je pokazao u Prvom svetskom ratu kada je njegova Druga armija do nogu potukla austrougarsku vojsku na Ceru 1914. godine.

Pluton za komandanta

O vojničkim bitkama vojvode Stepe Stepanovića poznato je gotovo sve jer se genijalnost srpskih vojskovođa u Prvom svetskom ratu izučava i danas na najprestižnijim vojnim školama u svetu, a kada se vojvoda umorio od bitaka, 1919. godine je otišao u penziju i svoje penzionerske dane provodio sa porodicom u Čačku, u kući tasta Veselina Milovanovića, načelnika kragujevačkog okruga, koja se nalazi u samom centru Čačka. Kuća i danas postoji, a Čačani su se vojvodi Stepi odužili tako što su mu na malom trgu ispred glavne pošte, preko puta kuće, podigli spomenik.
 

Vojvoda Stepa je u Čačku živeo sa suprugom Jelenom i ćerkama Milicom i Danicom zaista veoma skromno, gotovo asketski. Vojvoda je u penziji nosio običnu vojničku uniformu i sve je kućne poslove obavljao sam.

Voleo je da čita, najčešće pod vinjagom u dvorištu kuće, ili u svojoj vojnički uređenoj sobi s običnim tvrdim vojničkim krevetom. Imao je svoje viđenje mere i pravde te je jednom prilikom vratio kurira koji mu je doneo prvu penziju uz obrazloženje da je to mnogo novca i da je prepolove jer će država propasti ako se tako rasipa novcem. Dobio je penziju od 3.000 dinara, što je bilo mnogo novca, ali vojvoda je pristao na 1.500 dinara. Takođe, bio je veoma ljut kada je čuo da se u Čačku prikuplja novac da mu se podigne grandiozni spomenik.

Umesto toga, vojvoda je posavetovao vlasti u Čačku da od prikupljenog novca sagrade novu školu, što je i učinjeno, a on je od svog novca naručio sebi za života skroman spomenik na čačanskom groblju od belog mermera. Jedino ga je naljutio kamenorezac koji je na svoju ruku ispisao sve bitke u kojima je učestvovao vojvoda Stepa jer je smatrao da to nisu samo njegove bitke, već bitke svih srpskih vojnika.

U Čačku su ostala mnoga sećanja na velikog vojvodu Stepu, pa i na poslednje dane njegovog života. Kada ga je bolest oborila u postelju, Čačani su danima dolazili u dvorište vojvodine kuće da mu požele ozdravljenje. Umro je 27. aprila 1929. godine, sat i po pre ponoći, a pre nego što je izdahnuo poslednje reči su mu bile: "Polazite napred".

Telo vojvode Stepe bilo je izloženo prvo u njegovoj vojničkoj sobi u kući u kojoj je živeo, a potom i u čačanskoj crkvi. Osećajući da mu se bliži kraj, vojvoda je svojoj supruzi Jeleni dao dva zavežljaja - jedan sa novcem da ima za pristojan život, a drugi sa novcem za svoju sahranu jer, kako joj je rekao, nije želeo da bude sahranjen o državnom trošku i od narodnih para. Sahrani vojvode Stepe prisustvovalo je na desetine hiljada njegovih poštovalaca i saboraca iz cele Jugoslavije, kralj Aleksandar Karađorđević i mnoge vojne delegacije, a artiljerci Druge armije su ga do večne kuće ispratili plotunima iz topova.