I neprijatelji na sahrani
Čačani su obeležili 90 godina od smrti jednog od svojih najslavnijih i najomiljenijih sugrađana - vojvode Stepe Stepanovića (1856-1929.)
Čuveni vojvoda, istina, nije rođen u Čačku, ali se u ovaj grad doselio posle Velikog rata i briljantnih pobeda koje su ga proslavile u celom svetu. U gradu na Moravi je i umro, pa je sahranjen na čačanskom groblju, gde ga je na večni počinak ispratila masa od nekoliko desetina hiljada ljudi.
Među hiljadama onih koji su došli da se oproste od tvorca velike pobede na Ceru bili su i kralj Aleksandar, koji je posle rata zazirao od susreta sa njim skoro koliko i Stepini ratni protivnici od boja sa njim, koji su, takođe, došli na sahranu nekadašnjeg ljutog neprijatelja.
Njegovi vojnici iz Druge armije ispratili su ga plotunima iz topova. Sahrana vojvode Stepe je, kažu upućeni, bila je jedna od najvećih sahrana ikada viđenih na prostoru od Beograda do Užica.
Ljudi su, kako je zabeleženo, hrlili u Čačak da isprate genijalnog vojskovođu koji je uniformu nosio i u penziji. U njoj je i umro na tvrdom vojničkom krevetu skromne kuće u centru Čačka. Tu kuću dao mu je tast Veselin Milovanović, tadašnji načelnik Kragujevačkog okruga. U nju se po završetku Velikog rata uselio sa suprugom Jelenom i ćerkama Milicom i Danicom i u njoj živeo do smrti.
Za tih 10 godina, koliko je proveo u Čačku, veliki vojvoda je među sugrađanima ostao zapamćen po neverovatnoj skromnosti. Na početku nije verovao da komandant čija se ratna strategija izučava u najprestižnijim vojnim akademijama sveta sam cepa drva, jede isključivo vojnički hleb i živi siromaški kao većina njegovih tadašnjih komšija, iako na to, za razliku od njih, nije bio prinuđen.
Iako mu je nuđeno, a i po zakonima je imao pravo na to, prilikom odlaska u penziju vojvoda Stepa je mogao da živi u raskošnoj vili. Država mu je nudila na korišćenje mercedes, jedan od četiri koje je kupila, obezbedivši mu i vozača. Vojvoda je to, međutim, odbio, uz obrazloženje da je automobil državna imovina koju treba čuvati i da je benzin skup.
Još veći šok je izazvao kada mu je vojnik doneo prvu penziju. Ni nju nije hteo. Rekao je da je u pitanju mnogo novca i da državi treba da se daje, a ne da se od nje uzima.
On, koliko se zna, od Kraljevine SHS nije uzeo ništa iako je bio jedan od najzaslužnijih za njeno stvaranje. Penzionerske dane u Čačku provodio je pod starom vinjagom ispred kuće, gde je čitao knjige. Šetao je do Morave, a kraj nje je imao svoju klupu.
Čačani su ga poštovali, a i on njih iako su ga razljutili kada su počeli da prikupljaju novac da mu podignu grandiozni spomenik. Otišao je do uprave grada i od rukovodilaca tražio da prikupljeni novac iskoriste za izgradnju nove škole.
Spomenik skromnog izgleda, izgrađen od belog mermera, sam je podigao za života. Hteo je da bude što jednostavniji, ali mu jeplan umalo pokvario kamenorezac. Majstor je na svoju ruku isklesao sve Stepine pobede. Vojvodu je to naljutilo, pa se pobunio i od majstora tražio da izbriše sve što je upisao.
- Nisu to samo moje pobede već pobede svih srpskih vojnika - zagrmeo je, prema predanju, na majstora vojvoda.
"Napred u boj"
Kada je vojvodu, izmučenog mnogim bitkama, bolest oborila u krevet, mnogi Čačani, među kojima je bilo mnogo ratnika, dolazili su u dvorište Stepine kuće i molili se za njegovo ozdraljenje. Ipak, vojvoda je umro 27.aprila 1929. godine, sat i po pre ponoći, u svom vojničkom krevetu i pokriven, po svojoj želji, vojničkim šinjelom. Njegove poslednje reči bile su : "Naperd u boj"!
Telo vojvode Stepe prvo je bilo izloženo u njegovoj vojničkoj sobi u kući, a potom i u čačanskoj crkvi. Pred smrt, osećajući se da mu se bliži kraj, svojoj supruzi Jeleni, dao je dva zavežljaja sa novcem - jedan da ima od čega da živi, a drugi za sahranu, jer nije želeo da bude sahranjen o državnom trošku i od narodnih para.
Njegove poslednje reči, kako se priča, bile su "Napred u boj".
Čobanski štap mu skrojio sudbinu
Vojvoda Stepan Stepa Stepanović rođen je 12. marta 1856. u Kumodražu kod Beograda, gde se njegov čukundeda doselio. Vojvodin deda Stepan, po kome je Stepa dobio ime, bio je borac i pod Karađorđevom i pod zastavom Miloša Obrenovića, pa se u familiji negovao kult ratnika.
Međutim, Stepa je rastao obavljajući seoske poslove, a najčešće je, što je sličnost i sa drugim srpskim vojvodama, čuvao stoku. Kada je došlo vreme da Ivan i Radojka, Stepini otac i majka, odluče koga će od dvojice sinova školovati jer za obojicu nije bilo novca odluka je doneta na neobičan način.
Zapravo, Stepan i njegov brat Marko, koji je, isto kao i Stepa voleo školu, rukohvatom pastirskog štapa odlučili su ko će ići na školovanje. Poslednji rukohvat pripao je Stepi, što mu je otvorilo vrata za školovanje. Osnovnu školu vojvoda je završio u Kumodražu. Potom je išao u šestogodišnju gimnaziju, koja se tada nalazila u Kapetan Mišinom zdanju u Beogradu. novac za školovanje obezbeđivao je služeći kod imućnijih Beograđana.
Stepa tek 16. u klasi
Ključni događaj u životu Stepe Stepanovića bila je njegova odluka da upiše u tek osnovanu Artiljerijsku školu, preteču Vojne akademije, kao jedan od prvih od 29 pitomaca. Među ostalima bio je i vojvoda Živojin Mišić. Međutim, ni Stepa, a ni Mišić nisu bili među najboljim pitomcima, jer je Stepa bio 16. u klasi, a Živojin Mišić tek 19. ali im to nije smetalo da u ratovima i borbama pokažu svoj ratnički talenat i svrstaju se u red najvećih vojskovođa tog vremena.
