Gost "Vesti" - Dejan Savić: Igrači su važniji od mene!
Koliko god da je meni teško, njima je teže, prilagodio sam im se. Kod nas je sujeta u zapećku, zato i imamo ovakve rezultate.
U vreme dok je kao aktivan vaterpolista osvajao medalje za nacionalnu selekciju, bio je jedan od najboljih. Kao treneru, pristaje mu samo etiketa - najbolji. O Dejanu Saviću to misli kompletna svetska javnost, kao i njegove kolege koji su ga jednoglasno ponovo proglasile za trenera godine u 2016. Rezultati Srbije govore više od reči: "delfini" su pod komandom Savića aktuelni olimpijski, svetski i evropski šampioni. Da ne zaboravimo, i vlasnici titula u Svetskoj ligi i Svetskom kupu! Ova generacija vaterpolista ostaće upisana u sportske almanahe kao prva koja je došla do ovakvog ostvarenja.
VATERPOLISTI SRBIJE 6. DECEMBRA IGRAJU U BERLINU
Pozdravite olimpijske šampione
Vaterpolo reprezentacija Srbije 6. decembra gostuje u Berlinu, gde će u okviru 2. kola Svetske lige odmeriti snage sa Nemačkom. Srpski igrači na čelu sa selektorom Savićem pozivaju i Srbe iz Berlina i okoline da ih podrže u tom meču, druže se sa reprezentativcima i uveličaju ovu sportsku priredbu.
- Jedinstvena je prilika da naši ljudi u Nemačkoj vide olimpijskog šampiona. Nemačka treba da dobije novog predsednika, kao v. d. selektor predvodiće ih legendarni centar Hagem Štam. I oni moraju da prođu kroz promene da bi krenuli dalje. Nemci imaju Špandau, koji igra Ligu šampiona, a pojavio se i Hanover sa 11 stranaca, koji su u Ligi šampiona u grupi sa Partizanom. U reprezentaciji imaju i nekoliko vaterpolista sa ovih prostora, pa se nadam lepoj priredbi.
Niko Srbe ne čini tako ponosnim kao "delfini" i Novak Đoković. Nije slučajno što svaki vaterpolista u Srbiji izaziva ogromno interesovanje, pažnju koja dolikuje najboljima. Do toga su došli i svojim ponašanjem, brigom o sportu koji ih formirao kao ljude. Lider takvih momaka je upravo trenerska i ljudska gromada, "Naš Bucko", "Gospodin trener".... Privilegija je poznavati Dejana Savića, iskrenu osobu, dragog druga, zanimljivog sagovornika, ali i studioznog čoveka. Predanog vaterpolu i svojim igračima, koji su za njega svetinja, izvor inspiracije i potrage za stalnim napretkom u poslu. Dejan je i našoj redakciji ukazao čast svojim dolaskom, gde nam je u svom stilu pričao o "olimpijskim danima", planovima za budućnost, kiksu iz Barselone, ali i kako iznova pronalazi motive u situaciji kada je kao trener osvojio bukvalno sve što može u vaterpolo sportu.
Nikad protiv sudija
Mnoge impresionira Savićeva mirnoća pored bazena. Nekad i na očigledne sudijske nelogičnosti, srpski selektor ne reaguje.
- Najveću školu sam naučio iz igračkih dana. Ne postoji odluka sudije koja je vraćena ili je sudija promenio neku odluku. U svakom slučaju pokušavamo da se od malih nogu igrači u vaterpolu uče ne samo sportu nego i odrastanju. Sudiju i suđenje nikad ne komentarišem, to su stvari koje ne možeš da promeniš, ali moraš da budeš spreman na sve i igraš protiv toga...
- Motivacija uvek postoji, ona je normalan deo svega ovoga - priča Savić. - To je posao kao i svaki drugi. Mogu da napravim komparaciju sa voženjem kola. Automatizam je automatizam, uvek se svodi na to da se određeni deo zasniva na sprovođenju plana i programa zarad nekih ciljeva koji su unapred zacrtani. Koliko god da je teško, drugima je i teže, mislim pre svega igračima. Oni su u fizičkom radu, ozbiljan deo je i psihološki momenat. Ne mogu da budem jedinka koja razmišlja o sebi, prvo razmišljam o njima.
Savić je od sedme godine u vaterpolu. Bio je vrhunski igrač, samim tim dobro prepoznaje i probleme ekipe koju sada trenira. Za sebe kaže da radi posao koji voli, a zanimljiva je priča o periodu kada je sebe video u ulozi trenera.
- O tome sam prvi put razmišljao 1996. Tada sam i počeo da zapisujem neke treninge. Imao sam sreću da sam radio sa vrhunskim trenerima i da prolazim kroz izuzetne ekipe sa kojima sam upoznao razne ljude različitih karaktera. Izvukao sam srž toga kroz pisanje. Kada sam završio reprezentativnu karijeru posle Igara u Pekingu, shvatio sam da ću pokušati da se bavim trenerskim pozivom.
Nedavno je Andrija Prlainović prilikom gostovanja "Vestima" pričao o Saviću kao "specifičnom treneru", koji ima zasluga i za dobru atmosferu u ekipi.
- Od početka trenerske karijere to je pod obavezom. Atmosfera se samo održava, pošto je bila i pre mene u ovoj generaciji. Moje je da prepoznam sve nepravilnosti i reagujem u pravom smislu te reči, da nadomestim i pokažem kad nešto ne štima. Prilagodio sam se njima, moj je posao da se to održava... Postoje noviteti, moje lične stvari, ali to je sporedna uloga, oni su ti koji se drže između sebe i funkcionišu besprekorno. Vaterpolo je sport, a sportisti i sport su kao medicina i umetnost, ima previše sujetnih ljudi. Kod nas je sujeta u zapećku, zbog toga se i događaju ovi rezultati.
Nije baš sve bilo posuto ružama u Savićevoj trenerskoj karijeri. Na prvom velikom takmičenju kao selektor Srbije, mladi stručnjak bio je izložen kritikama zbog "osvojenog" sedmog mesta.
- Barselona je bila specifična iz više razloga. U tom periodu smo uveliko zabrazdili u organizacione probleme Saveza i svega što je pratilo to vreme, ali bitan momenat za dešavanja posle i za moju svest. Ta Barselona je došla kao ozbiljna opomena i šamar, i meni i igračima, da oni shvate, da se spuste na zemlju, i meni da pokaže da sam određene slabosti i probleme prevideo u datom trenutku. Veliki neuspeh u Barseloni se svodi kao početak jednog izuzetnog vremenskog perioda koji je došao i ogromna opomena koju bih, kao samokritična osoba, voleo da prođe svaki čovek.
Zvezda sjajno iskustvo
Trenersku karijeru Savić je počeo u Crvenoj zvezdi, gde je osvojio triplu krunu!
- Crveno-beli su za mene neizmerno iskustvo, i da kažemo neverovatne godine euforije i svega što je bilo vezano za Zvezdu. Naravno, nije bilo histerije, jer da je bilo, izostali bi uspesi. Sjajan je momenat organizacije treninga i igrača, a pogotovo navijača. Bilo je nezaboravno i nešto što je nedostajalo vaterpolu 20 godina, od čuvenih duela Zvezde i Partizana. Dokazano je da vaterpolo zaslužuje mnogo više i da mogu da se naprave ozbiljni projekti, da publiku vaterpolo zanima... Dovoljno je malo, a tog malo više nema, ostala su samo sećanja...
Srbija je takva sredina gde je teško sačuvati zdrav razum. Svaki uspeh histerično se slavi, dovoljan je jedan poraz da čak i sportske junake provlačimo kroz blato.
- Kritike su tada bile izuzetne. Razlika je što prihvatam svaku kritiku, ali zavisi od kog čoveka dolazi. Neću da reagujem momentalno, pustiću da prespava. Analizirajući, shvatio sam da može da bude odskočna daska za posle, jer kada se odbiješ od dna dobiješ ubrzanje i brzinom svetlosti dolaziš na površinu. Bio sam spreman za razgovor sa svima, međutim, niko se nije javio. Mnogi su tada likovali, očekivali da dođe do smene, ali nije mi padalo na pamet da dajem ostavku. Smatram da svako treba da dobije drugu šansu, a verovao sam da u svakoj negativnosti ima iole malo dobrih stvari.
Uverava Savić da ga Barselona nije pokolebala, nije razmišljao o tome da bi prvi naredni neuspeh mogao da ga košta gubitka posla.
- Ako se razmišlja o tome, čovek gubi razum! Mora da bude svoj i hladne glave da razmišlja. Uvek u životu imam plan "A", "B" i "C" ukoliko dođe do neplaniranih stvari. Uvek postoji plan kako reagovati u tim momentima, svestan da je odgovornost samo na meni.
Zna Savić kako dalje i u danima kad vaterpolisti ubiraju plodove krvavog rada:
- Uvek smo govorili da vaterpolo ima kontinuitet od 2000. godine, pa čak i kada smo se okliznuli na SP 2007. i 2013. u Barseloni, osvajali smo zlatna odličja u Svetskoj ligi. Ono što krasi ovu generaciju je osvajanje zlata. Niko takav kontinuitet ne može da traži, niti ja sada tražim alibi, nego želim da budem realan. Pokušaćemo da nastavimo niz, osvajanje zlatnih medalja može da se prekine, ali to ne znači da u kolekciji nećemo imati srebrna ili bronzana odličja. U svakom novom ciklusu konačni cilj su Olimpijske igre 2020. Sva ostala takmičenja su stepenice ka dostizanju tog cilja. Zacrtano je pravljenje kostura, koji se manje-više iskristalisao za 2020, i ubacivanje novih igrača koji čekaju šansu.
Srbija je juniorski svetski i evropski šampion, što jasno sugeriše da trenutno postoji baza mladih koji treba da obezbede kontinuitet.
- Zadovoljan sam, jer sigurno imamo veliku amplitudu igrača na svakoj poziciji, koju možemo da isprobamo u pripremnom periodu, uglavnom kroz jake turnire. Plan je da se ekipa do Tokija iskristališe na SP 2019. ili na EP 2020. u Budimpešti. Taj tim bi mogao da na neki suptilniji ili lakši način uđe u završne pripreme za OI. Ima vaterpolista koji će biti uključeni po prvi put. Imaće dovoljno vremena da uđu u sistem reprezentacije, a sada je već izvesno da će ih biti između 22 i 26 - poručio je Dejan Savić.
Dobra saradnja sa VSS
Saradnja sa Vaterpolo savezom Srbije je dobra. Predsednik Milorad Krivokapić trudi se da olakša treneru i igračima, posebno u trenucima kada se tim priprema za neko veliko takmičenje.
- Savez i igrači su jedan tim, svi treba da radimo u interesu vaterpola - rekao je Savić. - Imamo odličnu saradnju, nekada se i ne slažemo, ali to je radi pronalaženja pravih i adekvatnih rešenja. Zajedništvo i dobra atmosfera su najvažniji preduslov ostvarenja vrhunskih rezultata.
O PROBLEMATIČNIM DANIMA NA PUTU DO ZLATA U RIJU
Nametnuli sebi pritisak
Olimpijske igre u Brazilu bile su kruna karijere za najtrofejniju generaciju u istoriji vaterpola. Slobodan Nikić i Živko Gocić oprostili su se od kapice sa državnim grbom, a selektor Savić je za čitaoce "Vesti" analizirao kompletan proces, kao i turnir u Riju, koji su nas doveli do zlatnog odličja.
- Postojale su stvari koje su tištile ovu generaciju, na EP u Budimpešti prebrodili smo krizu koju smo imali protiv timova kakvi su Italija i Crna Gora. Sve što je posle usledilo rezultat je koncepcije i izuzetnog rada. Postojala su kasnije razmišljanja o zakonu "velikih brojeva", jer smo ušli u seriju osvajanja zlatnih medalja, a prioritetni zadatak i cilj bio je vezan za olimpijski turnir. S tim u vezi najgora situacija bila je na EP u Beogradu.
Početak 2016. doneo nam je smotru evropskog vaterpola u srpskoj prestonici. I dok su sve ekipe na turnir došle da bi obavile deo priprema za Rio, Srbija je imala "obavezu" da osvoji zlatno odličje.
- U Beograd smo došli kao aktuelni šampioni, unapred osvojivši zlato od domaćih medija. Samo četiri meseca pre toga mi smo kroz Svetsku ligu obezbedili plasman na OI, tri meseca ranije postali i svetski prvaci. Videli ste kako su se igrači ponašali, imali smo konstantno podršku pune Arene i još jednom ostavili iza sebe sve rivale.
Usledile su Olimpijske igre. Podseća Savić da je ekipa u olimpijski ciklus ušla 2009. a ne 2012. godine, da su u međuvremenu "otpali" Vanja Udovičić i Nikola Rađen...
- Ako mogu da napravim paralelu između EP u Beogradu i OI u Brazilu, jasno je da su nam u našoj zemlji drugi nametnuli pritisak, dok su u Riju igrači napravili izuzetan pritisak sami sebi. To je ta negativnost koja je pratila ekipu kroz turnir, iako ja kao trener nisam bio zabrinut nijednog momenta. Možda smo za druge loše startovali, a naš dogovor je podrazumevao da kroz turnir rastemo i podižemo formu. Vaterpolo je vodeni sport i teško je održati izuzetan nivo u tri nedelje. Oscilacije moraju da se pojave, a uloga trenera i stručnog štaba je da se te oscilacije doziraju i da sve funkcioniše.
Podsetio je selektor na startne mečeve sa Grčkom i Mađarskom.
- Igrali smo nerešeno sa tim ekipama, a to je predstavljeno kao loš početak. Nismo tada igrali najbolje, ali nismo ni izgubili. Šok je stigao u duelu sa Brazilom, kada je opalo samopouzdanje kod igrača, zatvorili su se u kavez iz kog je teško bilo pobeći. Napravili smo analizu i jasno uvideli da je škripalo u napadu, a to nije bilo zbog tehnike i taktike, već zbog psihološkog momenta i samopouzdanja, koje smo morali da vratimo kroz meč sa Australijom. Posle toga smo dobili vetar u leđa i Bog otac više nije mogao da nas zaustavi - poručio je Dejan Savić.
PROBLEMATIČNA SITUACIJA U BAZENIMA ŠIROM SRBIJE
Smanjuje se baza za klubove
Problem klubova i odliv mladih (najviše u Ameriku) predstavlja muku sa kojom se poslednjih godina suočava srpski vaterpolo.
- Većina klubova i dan-danas ima izuzetan rad i masovnost. Problem je kad deca uđu u pubertet i dođu do prekretnice kada treba da izaberu fakultet, sport ili nešto treće. Došli smo do situacije da većina klubova nema adekvatnu ponudu da zadrži igrače i motiviše ga da nastavi sa vaterpolom na vrhunskom profesionalnom nivou. To je momenat u kome se razni mladići zbunjuju i opredeljuju za druge sfere života. Klubovi i vaterpolo u celini gube igrače, odnosno konkurenciju i zbog toga na neki način Prva liga slabi. Baza za klubove je mnogo manja nego što je bila pre deset godina i sigurno da je to ozbiljan problem. Poboljšanje društveno-socijalnog statusa i svega ostalog omogućili bi drugačiji rad u sportu uopšte. Osim toga, smatram da mora da postoji kategorizacija određenih sportova, gde bi se klubovi ušli u sistem finansiranja lokalne samouprave, grada ili države... Ako gledamo samo rezultate sa OI, gde je osvojeno osam medalja, jasno je da se država Srbija najviše i najbolje predstavlja i razvija kroz sport, i ulaganje u sport nikada nije bilo bespotrebno ili uzaludno.
Savić je naveo primer koji najbolje oslikava problem vezan za "oseku" mladih i supertalentovanih vaterpolista:
- Od generacije momaka rođenih između 1989. i 1995. izgubili smo 23 potencijalna reprezentativna kandidata, što u prevodu znači da smo mogli da imamo četiri vrhunska kluba! Dobre klubove čine kvalitetni igrači. Takvi momci ili prestaju da se bave vaterpolom ili odlaze u Ameriku. Zanimljivo je da trenutno imamo 33 igrača u Mađarskoj sa sve reprezentativcima. Njih 16 igraju za novce koje mogu da imaju u Srbiji... Problematika klubova je takva da oni ne mogu da dobiju adekvatne uslove, a kvalitetni su klupski igrači.
