Gost "Vesti" - Jugoslav Vasović: Krvavo radimo da bismo bili moćni!
Osvajanjem zlatne medalje na Evropskom prvenstvu za omladince do 18 godina pokazali smo našu moć i da ne treba brinuti za budućnost, jer više od 40 godina poštujemo i radimo po sistemu koji su postavili Vlaho Orlić i Partizan.
Ako prosečnog Srbina u ova teška vremena upitate da li postoji neko i nešto što ga čini ponosnim, odgovor se nameće kao jedini logičan - vaterpolisti! Fenomen ovog trofejnog sporta u Srba teško je dokučiti, sa par ozbiljnih baza u vidu klubova, koji jedva preživljavaju, par bazena i činjenicom da se deca radije opredeljuju za košarku i fudbal, normalno je da se zapitate kako je moguće da su naši "delfini" vlasnici olimpijske, svetske i evropske zlatne medalje!
Demonstracija moći Prlainovića, Filipovića i drugova ostavila je bez daha čak i one koji ne prate pomno vaterpolo, ne znaju koliko je ova generacija uložila truda, imala ogromna odricanja i prolazila kroz svakojake životne faze da bi dostigli trenutne visine. A pričamo o najboljoj generaciji koju je svetski vaterpolo ikada imao.
Sistem daje rezultate
Odgovor na sva pitanja pokušali smo da dobijemo od Jugoslava Vasovića (42), proslavljenog reprezentativca i osvajača bronzane medalje na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine. Vasović je posetio Dopisništvo "Vesti" u Beogradu i u višečasovnom razgovoru odgovarao na pitanja u kojima smo pokušali da spoznamo u čemu je tajna vaterpola. Ono što je bila inicijalna kapisla za razgovor je nedavno istraživanje Gugla, u kome je analitičar Jakub Marian obelodanio šta strance najviše zanima o pojedinim zemljama. Prvi put posle mnogo vremena Srbija nije bila asocijacija na rat ili nešto slično već na vaterpolo, pa je strance najviše zanimalo zašto smo uvek najbolji u vaterpolu.
Kod nas se radi za uspeh
Vaterpolo je imun na pojavu menadžera. Možda je to i sačuvalo primat našem vaterpolu.
- U našem sportu nema švercovanja, nikad niko nije uspeo a da nema kvalitet. Kod nas se uspeh ne događa, radi se za uspeh. Evidentno je da postoji nešto, neka matrica koja je dobra. Smatram da je sport kao sport svaki isti, razlikuju se u detaljima tehničko-taktičkim, opremi, ali srž i osnova su isti. Kada se znaju pravila, kada se zna ko je šef, ko je trener, a ko predsednik, sve funkcioniše kako treba. Kada je predsednik selektor i predsednik, a predsednik i selektor, onda to nije dobro - jasan je Vasović.
- Video sam to i bio prijatno iznenađen - kaže Vasović, inače direktor kragujevačkog Radničkog i član Stručnog saveta Vaterpolo saveta Srbije. - Ponosan sam i jako mi je drago zbog toga. Ovo je pozitivno za Srbiju, naš sport. Srećom, stranci na Guglu ne mogu da nađu odgovor zašto je Srbija najbolja.
U razgovoru sa nekadašnjim asom, koji se i posle sportske karijere svojski trudi da vaterpolo ostane na svetskom vrhu, saznali smo kada je i kako krenula renesansa ovog sporta u Srba.
- Odgovor na pitanje počinje tamo s kraja "70-ih godina prošlog veka. Stara Jugoslavija je bila odlična u vaterpolu, ali nije bila dominantna kao Srbija danas. U tom procesu osvojena su dva olimpijska zlata, 1984. i 1988. godine. U tadašnjem sistemu, klubove su delili na slane i slatke. Slatki su bili Mladost i Partizan, svi ostali jaki su bili slani. Postojala je bitna razlika između sistema slanih i slatkih, Mladost i Partizan su dva od tri najbolja svetska kluba, što govori o sistemu. Tvorac istog je bio Vlaho Orlić, Partizan i Partizanova škola vaterpola. Svi mi koji danas radimo u vaterpolu smo iz te škole i bavimo se našim sportom na bazi tog sistema. Naravno, pokušavamo da ga održavamo i unapredimo, koliko je moguće i zbog toga smo mi to što jesmo u vaterpolu.
Vasović je naveo primer sa nedavnog Evropskog prvenstva za juniore u Holandiji, gde je došao do izražaja sistemski rad našeg vaterpola.
- Na tom šampionatu, gde je igrala generacija momaka rođenih 1997. godine, nije igrao najbolji Nikola Jakšić. U našem sistemu on nije morao da ide, jer nemamo šta da ga gledamo, već je sa najboljim timom sve osvojio. Jedan od najboljih igrača Ivan Gvozdanović otišao je u Ameriku. Negde smo bili skeptični po pitanju rezultata, a na samom turniru igrali smo mi protiv svih. Bili smo dominantni, sistematski savršeno sve odradili... Selektor Vujasinović i njegov pomoćnici Vlada i Miloš Ćirić uradili su odličan posao, koji je pravi pokazatelj našeg rada i naše moći. I pored toga što nam se osipa baza zbog tih situacija, odlazaka u Ameriku i sličnih stvari.
Kada je baza u pitanju, ističe da je situacija bolja nego ranije.
- Iz kvantiteta se rađa kvalitet, a mislim da Srbija sada ima veći broj klubova nego u bivšoj državi. U SFRJ su bili Partizan, Bečej i Zvezda, pa tamo "70-ih godina prošlog veka Goč i retko ko se još pojavljivao u Prvoj ligi. Danas ima više dece, baza je sve tvrđa i tvrđa. Postoji problem sa bazenima, pogotovo u Beogradu, to mora da se popravi.
Deco, bavite se sportom
Priznaje da se malo radilo na polju marketinga, da su klinci morali više da se animiraju posle serije uspeha državnog tima.
Udovičić uradio sve što može
Ministar sporta u čak tri mandata je jedan bivši vaterpolista. U pitanju je, naravno, Vanja Udovičić.
- Vanja je ministar celog sporta, ne samo vaterpola. Ima mnogo posla sigurno. Situacija u državi je zadnjih godina takva da se poprililčno smanjuju sredstva za sva davanja, najviše zbog ekonomske politike. Tako je i u sportu, i njemu je teže nego inače. Isto tako sam ubeđen da je sve uradio što može da pomogne vaterpolu - kaže Vasović.
- Nismo obilazili škole, radili na toj vrsti animacije. Složio bih se da mi to jako slabo radimo, čak se uopšte ne bavimo time. U Savezu postoje neki razgovori i pregovori da se to unapredi. Nisam zadovoljan ni sa nama koji pričamo i bavimo se vaterpolom, pričamo neku tešku priču, a teško je svima u Srbiji i svi se nadamo da će biti bolje. Treba malo da se okrenemo u drugom pozitivnijem smeru, bez te dece nema budućnosti. Deca vole da dođu, znam kad sam bio mali na Banjici, početkom septembra dolazilo je 150-200 novih klinaca, bile su strašne gužve. Posle mesec dana ostajalo ih je dva puta manje, ali od tih 50 klinaca kasnije se prave šampioni.
Dolazimo i do bazena, uslova koje treba omogućiti deci da ostanu u sportu i zbog čega je to važno.
- Uslovi postoje, nisu istina sjajni, idealni... Grad Beograd ima drugačiji sistem od ostalih lokalnih smaouprava po Srbiji. Deca su najzahvalnija za rad, hoće da rade, ima nemirnih, ali kada im nađete liniju neće da idu kući. U Kragujevcu radim već četiri godine, deca dolaze i sa temperaturom 37.5 na bazen, samo kad padnu neće da treniraju. To je pozitivno bez obzira da li će da budu vrhunski ili neće, našli su sebe u nečemu, što je funkcija u sportu. Moraju da se bave sportom, socijalno je bitno, uključuju se u rad grupe, shvataju važnost funkcionisanja grupe, nisu tamo gde ne treba da budu. Naravno, problem je termine uskladiti sa školom, jer su deca od 12. godine do 18.30 uveče na časovima u školi, ne znate kada bi mogli na trening. Škola je i kod nas na prvom mestu. Mnogo je lakše u manjim sredinama gde je svima bazen podjednako daleko ili blizu. Pomoglo bi mnogo kada bi se školski sistem prilagodio sportu, jer mi sa momcima od 15 godina, koji imaju potencijal za državni tim, radimo dva puta dnevno.
Bivši as Partizana, Zvezde i Bečeja jasno je poručio klincima zašto bi trebalo da izabere vaterpolo.
- U tom nekom razvijanju svaki sport je dobar. Vaterpolo je specifičan zbog odigravanja u vodi, što je neprirodno okruženje. U fudbalu kada napraviš pauzu od mesec dana, u funkciji si za sedam dana, u vaterpolu ti trebaju bar dve-tri nedelje da se vratiš gde si bio. Za fudbal je dovoljno da prošetaš ili kreneš sa trčanjem, pa da to ima značaj, vaterpolo priznaje samo trening u vodi. Treba naravno voleti ono što radiš, a sport generalno razvija u fizičkom smislu, jača čoveka, energetski si jači, utiče i poboljšava imunitet.
Otvorena vrata i deci iz dijaspore
Saradnja sa decom iz dijaspore postoji u svetu vaterpola. Vasović je naveo neke primere, koji jasno sugerišu da našu decu iz Nemačke, Švajcarske, Austrije... i te kako zanima ovaj sport.
- Dolazio je u Radnički jedan klinac iz Švajcarske. Hteli smo da ga ubacimo u sistem reprezentacije. Sledeće godine Savez organizuje tradicionalni memorijalni turnir "Darko Čukić", igraju ga momci do 15 godina starosti. U pitanju je nezvanično Svetsko prvenstvo, dolaze Mađari, Itakijani, Hrvati, Amerikanci, Australijanci... Biće između 14 i 16 ekipa. Trebalo bi da dođe i jedan klinac iz Nemačke, sin bivšeg igrača Partizana Miloša Sekulića, koji je, inače, trener u Nemačkoj. Želja je da ga upoznamo sa sistemom, jer su svi reprezentativci prolazili kroz tu vrstu rada.
VSS nikada nije organizovao kamp, kao što su to radili u fudbalu ili košarci.
- Postoje ideje, hoćemo to da radimo, ali se oni rade realno zbog zarade. Što se Srba iz dijaspore tiče, onih koji treniraju vaterpolo, misle da mogu i žele, vrata su im uvek otvorena. I kad je Radnički iz Kragujevca u pitanju, kao i Savez. Problem je što oni dolaze sa jasnom idejom da rade dok su na odmoru, da i deca tada treniraju. Jednostavno, da bi se dečak koji dolazi recimo iz Švajcarske ozbiljno bavio vaterpolo morao da napusti školu i vrati se u Srbiju, a mi odavde svi šaljemo decu u Nemačku ili Švajcarsku... - rekao je Vasović.
Uvek se u srpskoj javnosti potenciralo da su vaterpolisti dobro vaspitani, obrazovani, da od rada u sportu kojim se bave ne mogu da žive...
- Vrhunski vaterpolisti mogu da žive od sporta. Kod nas je problem što srednjaci, oni srednjeg kvaliteta, ne mogu. I zato ti srednjaci nama nestaju. Igrači koji ne mogu da prođu u A tim, jer tamo ima mnogo dobrih, a da bi on ostao u vaterpolu, da trenira dva puta dnevno, od četiri do šest sati dnevno, on mora da bude i plaćen, da bude profesionalac. Ovako, nema računicu, zato kod nas nestaju, dešava se da su nam ekipe svake godine sve mlađe. Imaju motiv samo momci koji sebe vide samo u državnom timu, ili dovoljno mladi kojima trening ne predstavlja problem.
Kako je rešen problem stipendiranja mladih igrača?
- Momci koji su nedavno osvojili zlato u Holandiji dobiće od države stpendiju. Savez ima 15 stipendija, to se daje u odnosu na ostvaren rezultat. To je značajna pomoć koju država daje. U klubovima je u zavisnosti od mogućnosti, oslabađaju se članarine, plaćaju pripreme... U idealnom sistemu i u klubovima se daje stipendija - objašnjava Jugoslav Vasović.
Od države koliko može: Sponzori, gde ste?
Nedavno su vaterpolisti Srbije dobili nagradu od države Srbije za osvojenu zlatnu olimpijsku medalju. Postavlje se pitanje da li je dovoljno nagraditi samo uspeh, šta se radi i kako stimulisati jednog vaterpolistu i sportistu da prođe sve faze i stigne do nacionalnog priznanja.
- Nagrada je samo za tog čoveka, i to generalno vaterpolu kao sportu znači, kao klinkama koje hoće da budu kao Ivana Španović, pa im je motiv, između ostalog, i da dobiju novac. Stvarno mislim da država izdvaja dovoljno novca za nagrade i nacionalne Saveze, jednostavno nije problem kod nas u sportu država. Ovde je problem što ne postoji nijedan motiv nijednog sponzora da bude bilo kome sponzor u bilo kom sportu. Nemamo značajne sponzore u sportu, osim Telekoma, NIS-a, Gazproma... Gde su firme koje troše na svetskom nivou, privatnici...
Vasović je podsetio da je finale EP u Beogradu između Srbije i Crne Gore gledalo gotovo tri miliona ljudi!
- To znači da je vaterpolo popularan, da ljudi vole da dođu i gledaju reprezentaciju. Činjenica je da mi nismo radili kako treba, ali ni te firme ne prepoznaju značaj bilo čega. Igrači, selektor, mi bivši igrači imamo neku popularnost... Nedavno je Milan Aleksić bio u Kragujevcu, početkom septembra, u jednoj školi, čovek nije mogao da se odbrani od dece. Stvarno ne znam zašto u Srbiji ne postoji neka klima ulaganja u sport, ne znam da li u Srbiji postoji i jedan čovek privatnik koji ulaže u bilo koji sport. Imamo primere iz okruženja, Ludogorec u fudbalu, pa Tadeski u Cedeviti, kome je stric bio trener u VK Crvena zvezda.
Ističe, potom, kao primer susednu Mađarsku.
- Mislim da je njihov premijer Viktor Orban u saradnji sa kolegama odabrao pet sportova od nacionalnog značaja: vaterpolo, rukomet, fudbal, kajak i kanu i hokej na ledu. Imaju sistem ulaganja: firma može da uloži porez na dobit, a ceo može da uplati u neki sport, što je nekih 10 ili 20 odsto i da mu se računa kao da je platio državi. Druga stvar je da država za evro koji si ti "našao", daje još evro, ali to mora da ide u mlađe kategorije, pa mađarski klubovi sada imaju problem da potroše taj novac. Kad je fudbal u pitanju, svi imaju nove stadione, pomoćne terene, nemaju više šta da grade i ono što je najvažnije tu infrastrukturu ne može niko da odnese. Dobro je za državu generalno.
Primer iz Srbije je suprotan.
- Kod nas je postojala ta olakšica poreska, ali je ukinuta 2000. godine i sada u ovoj situaciji treba da kaže premijer kako sada neće da uzima te pare nego će da daje sportistima.. To sada nije lako u ovim uslovima. I treba pitati onog koji je to ukinuo 2000. Neko je ukinuo olakšice za sport da se pare ne bi prale. A danas se ne peru... - poručio je Vasović.
Sportska porodica Vasović: Sinovi u fudbalu i rukometu,
a kćerka igra šah i odbojku
Vasović je nekako bio predodređen da se bavi vaterpolom. Mnogo momaka sa Banjice krenulo je put Partizanovog bazena, a on je imao i primer starijeg brata Anta, koji je, takođe, proslavljeni reprezentativac naše zemlje. Anto je osvajao svetska zlata, ali u svojoj kolekciji nema nijedno olimpijsko odličje.
- Počeo sam u Partizanu 1981. godine - priseća se Jugoslav. - Osam godina kasnije smo krenuli za Split. Brat je potpisao za Jadran, majka je odande, a pokojni otac, inače vojno lice, hteo je da pređe da živi na moru. Nije prihvatao da postoji mogućnost onoga što se desilo. Moram priznati da je i meni bilo prilično lepo te dve godine koje sam proveo u Splitu.
Istina, posle godinu dana igranja u Jadranu, imao je ponudu Crvene zvezde.
- Tadašnji selektor Stamenić postao je trener Zvezde, takođe je i Vlaho Orlić bio na Tašmajdanu. Vlaho je došao u Split po mene, imao sam tada 16 godina. Sve smo se dogovorili, ali zbog biroratskih problema nisam mogao da pređem. Ostao sam u Splitu još godinu dana, počeo je rat u međuvremenu i onda se transfer u Zvezdu i realizovao. Smatrao sam da je za mene to najbolje, u stvari, otac je to mislio, ko je mene šta pitao u to vreme. Nažalost, tad su nam uveli sankcije, imali smo pauzu od svih takmičenja do 1996. godine, za našu generaciju bilo je to poprilično loše. Što se vaterpola tiče, on je najgore prošao u tom raspadu, imali smo daleko najjaču svetsku ligu, igrali smo 4x10 minuta, svi ostali 4x7 minuta. Nama nisu reprezentativci išli u inostranstvo, tad je išao ko nije bio pozivan u A tim... Inače, sa bratom Antom igrao sam u Splitu, Budvi, Zvezdi i Bečeju, gde je on i završio karijeru sa 29 godina.
Jugoslav se mlad oženio, sa suprugom Sonjom ima troje dece, sinove Anta i Marka i kćerku Teodoru.
- Anto igra fudbal, Marko rukomet, a Teodora šah i odbojku. Pitala je nedavno da li može da bude velemajstor i igra za reprezentaciju odbojku. Kad je dobila potvrdan odgovor, odlučila je da nastavi sa oba sporta. Što se dece tiče, oni moraju da idu na bilo koji sport, ne samo onaj koji ja najviše volim, već da oni odaberu šta se njima sviđa. Moj Anto je bio nemirno dete, trenirao fudbal, bio je u Partizanu, kasnije prešao u Rad. U jednom trenutku je imao trenera kome sam lično neizmerno zahvalan, jer se promenio posle rada s njim, postao odgovorniji, počeo da pravi razliku između dobrog i lošeg... Molio sam ga da čita knjigu, nije hteo. Kada mu je trener rekao, odmah se dohvatio. Mi kao roditelji nešto ne možemo, taj bunt kod dece mora da postoji, ako naiđe na pravog ko god da je, dete će da nauči pravila ponašanja, odnos stariji-mlađi, to je važno isto kao škola - jasan je Vasović.
