Gost "Vesti" - Andrija Prlainović: Sada su mi deca najlepše društvo
Posle slavlja sa zlatnim "delfinima" na Igrama u Riju, morao je na prinudnu pauzu zbog mononukleoze, pa najzad sve vreme može da posveti porodici, pre svih dvogodišnjoj kćerkici Đurđi i šestomesečnom sinčiću.
Velikan u "Vestima". Najbolji svetski vaterpolista, vlasnik svih mogućih zlatnih medalja u najstarijem olimpijskom sportu pored fudbala, posetio je naše Dopisništvo u Beogradu. Andrija Prlainović (29) je trenutno odvojen od bazena, pokušava da što je brže moguće pobedi podmuklu mononukleozu, koja ga je vezala za krevet posle silnih utakmica, treninga, velikog odricanja podređenog jednom cilju u minule četiri godine - osvajanju olimpijskog zlata.
I pored toga što se još nije oporavio, rado se odazvao našem pozivu i želji da pričamo o svim vaterpolo temama, da predstavimo momka i sportistu na koga treba da se ugledaju mladi, čoveka koji nesebično želi da neki budući vaterpolisti imaju i bolje uslove za sportsko i ljudsko sazrevanje, nekog ko će najtrofejniji sport u Srba predstavljati u možda i dva naredna olimpijska ciklusa. Andrija Prlainović je lider generacije, verovatno i najbolje u istoriji vaterpola, generacije koja nas je zadužila u svakom smislu te reči, pokazala da su čuda moguća uz veliki rad, posvećenost poslu i veru u svoje mogućnosti. Valjda smo i zbog toga svi disali kao jedan gledajući Olimpijske igre u Riju. Srbi nikad nisu bili složniji nego u podršci vaterpolo junacima, najboljim ambasadorima koje ova zemlja ima.
Porodica u prvom planu
Kad vam takav dođe u kuću, morate da osetite ponos i zadovoljstvo. Ukazala nam se prilika da mu čestitamo na neverovatnim uspesima, ali pre svega da poželimo brzo ozdravljenje i povratak na radno mesto.
- Sada sam dobro, skoro će mesec dana kako ne treniram i videćemo koliko će da potraje - rekao je Andrija Prlainović. - Zavisi od rezultata, analiza. Nisam imao ovako dugu pauzu, možda ranije zbog nekih manjih povreda, mesec dana odjednom nikada nisam odsustvovao. Bitno je da se dobro osećam, ali mi je zabranjena fizička aktivnost do daljnjeg, dok rezultati ne budu bolji.
Andrija je u maju ove godine po drugi put postao otac, pa trenutno uživa u porodičnom okruženju.
Kolekcionar medalja
Datum rođenja: 28. april 1987. godine
Mesto rođenja: Dubrovnik
Klupska karijera: Jadran Herceg Novi, Partizan, Fluminense (Brazil), Pro Reko (Italija), Crvena zvezda, Solnok (Mađarska)
Reprezentacija: 280 mečeva, 446 golova
Medalje: Zlato i dve bronze sa Olimpijskih igara; dva zlata i srebro sa Svetskog prvenstva; četiri zlata, srebro i bronza sa Evropskog prvenstva; devet zlata i bronza iz Svetske lige; dva zlata sa Svetskog kupa; zlato i bronza sa Mediteranskih igara
Najznačajniji klupski trofeji: Prvak Evrope - sa Partizanom 2011, sa Pro Rekom 2012. i 2015, sa Crvenom zvezdom 2013. godine
- Neobično mi je što ne igram, ali mi prija što sam više sa porodicom. Delimično nadoknađujem ono što sam propustio poslednjih, skoro dve godine od kada sam dobio kćerku, pa posle i sina. U tom periodu sam mnogo manje vremena provodio sa njima nego što sam želeo. Sada smo zajedno mesec dana. Pomognem u kući koliko mogu oko svega, nisam izbirljiv. Svaka pomoć znači, jer su njih dvoje mali, a srećom imamo pomoć i baka i deka. Bez njih ništa, uverio sam se u to.
Zdrava porodica je osnov za uspeh na svakom životnom planu. Na tome i Andrija bazira svoj moto.
- Brak ne menja previše, ali porodica i deca menjaju sve. Brže i sazrevaš kao osoba kada si otac, veća je odgovornost na tebi. Teško je reći da imam motiv više, ali razmišljam o nekim stvarima o kojima nisam pre. Manje vremena posvećujem drugim stvarima i posvećujem se porodici, što je pozitivno, jer je vreme provedeno sa porodicom najkvalitetnije moguće provedeno vreme. To je najbolje društvo svakom čoveku, naročito kad je sa decom.
Priča, potom, kako je otkrio da je bolestan.
- Loše sam se osećao, bio malo umorniji nego što je to uobičajeno i zbog toga sam otišao da uradim krvnu sliku. Tu su se pokazali tragovi, neki parametri su bili loši i u suštini je to i ništa drugo. Nema prognoze, individualno kako se izbori organizam, odmor i korigovana ishrana, oporavak organizma. Izbegavam masnoću, mlečne proizvode, gazirano ništa, inače ne pijem gazirano, pa mi to ne pada teško.
Kako kćerkica Đurđa dočekuje tatu?
- Sa osmehom mi trči u susret, a to je najlepši doček - smeje se Andrija.
Ponosan na svoj brend: Rastemo svakog dana
Još nije odlučio da li će po završetku karijere ostati u vaterpolu, bilo da je u pitanju posao trenera ili neka funkcionerska uloga. Ali, okušao je sebe i na drugom polju.
- Modu ne pratim toliko, ali imamo taj brend za kupaće gaće, naš srpski brend. Ide dobro, zanimljivo mi je bilo što je vezano sa mojom profesijom. Niko u Srbiji ranije se nije pozabavio time i napravio sličnu priču. Svakog dana smo sve prisutniji i na evropskom i na svetskom tržištu, izvozimo u veliki broj zemalja i veoma smo ponosni i zadovoljni. To je jedna od stvari za koju ću se više vezati na kraju karijere i baviti se time - jasan je Andrija.
Tokom leta je promenio klupske boje. Posle Pro Reka najbolji svetski vaterpolista igra za mađarski Solnok. Kako su oni prihvatili bolest najboljeg igrača?
- Prihvatili su na pravi način. Imali su isti slučaj pre dve godine sa jednim igračem, nema tu šta da se uradi. Inače, prelaskom u Solnok bliži sam Beogradu nego što sam bio, na tri i po do četiri sata. Solnok ima oko 80.000 stanovnika lep gradić. Snašao sam se odlično, veoma sam zadovoljan, baš su me prihvatili na pravi način, čak i iznenađujuće.
Mađari sve daju za vaterpolo
Kaže da nije previše razmišljao kada je stigla ponuda iz Solnoka.
- U Pro Reku sam bio stranac koji je igrao samo Ligu šampiona, a ovde sam dobio priliku da igram i u prvenstvu Mađarske, što je bio odlučujući faktor za moj prelazak. Nedostajale su mi utakmice. Što se kluba tiče, u rangu je sa Pro Rekom. Rekao bih da su ta dva kluba organizaciono i finansijski najbolji u Evropi, s tim što je Solnok po pitanju infrastrukture ispred Pro Reka. Italijanski klub nema svoj bazen.
Mađarska liga je trenutno najkvalitetnija na svetu.
- Četiri ekipe su izjednačene, Ferencavaroš, OŠC, Eger i Solnok i oni će se boriti za trofeje. U drugoj grupi klubova koji će ući u plej-of su Seged, BVŠC i biće još nekoliko timova borba za ulazak u prvih osam. Veoma je popularan vaterpolo u Mađarskoj, ne samo popularan nego i priznat, ima svoju publiku, tradiciju... U manjim mestima se igra, svaki grad ima bazen, vaterpolo klub. Neverovatno na kakvom je nivou vaterpolo, dok ne vidiš ne veruješ. Nama su baš odmakli, a što se bazena tiče, tu su najbolji u Evropi. Država se pozabavila tim ključnim problemima za bavljenje mladih sportom. Sve je usredsređeno da mladi imaju dobre uslove, trenere, da imaju organizovana besplatna putovanja, da idu na turnire.
Da ponosni budu naši ljudi širom sveta
Svestan je Andrija koliko je našim ljudima širom sveta bitan kontakt, fotografija ili autogram sa najboljim srpskim sportistima.
- Svima je interesantno da nešto pitaju, da čestitaju, imali su dosta razloga u poslednje vreme - kaže Prlainović. - Naravno, prija to. Uloga reprezentacije je i to da negde kroz svoje nastupe učini da i ti ljudi širom sveta, koji vole svoju zemlju i reprezentaciju, da se osećaju ponosnim. Jedna od glavnih uloga svake reprezentativne selekcije, u bilo kojem sportu. Bez obzira da li su zlatni, da li su prvi, drugi, treći ili deseti na nekom takmičenju, bitno je kakvu sliku ostavljaju. Da li su za ponos, primer ili su ostavili negativan utisak, to je veoma bitno.
Mađari imaju sistem, koji favorizuje sportove koji državi donose najviše uspeha. Model koji treba kopirati i u Srbiji.
- Vaterpolo se izborio kroz uspehe njihove reprezentacije, pre svega za jedan privilegovan status u društvu i državi. Najistaknutije kompanije Mađarske, pored fudbala i možda nekih drugih sportova, sponzori su vaterpolo klubova. Počeli su da uzimaju i strance, uglavnom srpske igrače, što je za nas dobro, tako da su im i klubovi sada najbolji u Evropi. Trend rasta je prisutan u poslednje tri-četiri godine. Kruna svega je trebalo da bude na SP u vodenim sportovima 2021. godine. Dobili su organizaciju, ali su odlučili da prihvate naknadnu ponudu da organizuju već 2017. godine kada je Meksiko odustao. To dovoljno govori o ozbiljnosti, koliko su spremni da za dve godine organizuju takvo veliko takmičenje.
Anegdota sa Novog Zelanda
Prisetio se Prlainović jedne od anegdota sa proputovanja širom sveta.
- Sećam se, na Novom Zelandu 2007, pitanja su bila tipa da li se još puca u Beogradu. Tada se još nije toliko pratila situacija preko interneta. Nama su verovali. Naravno, uvek ima zanimljivih pitanja, koja nasmeju.
Prlainović podseća da Mađarska reprezentacija u poslednje vreme nema najbolje rezultate, ali svaki Mađar će vam reći da je vaterpolo ponos nacije.
- Oni ne shvataju poraze tragično, kao onaj od nas na Evropskom prvenstvu 2014. u Budimpešti. Imaju tradiciju i uspehe iz prošlosti, pa poraz od velikog rivala ne doživljava kao smak sveta. Eto, drugi put zaredom su peti na Olimpijskim igrama, bez medalje. Vaterpolo ostaje njihov najpopularniji kolektivni sport, koji im je doneo najviše uspeha. Idu dalje, kandidati su za Olimpijske igre 2024. godine, nemaju velike šanse, ali oni su spremni. Krenuli su u velike projekte.
A kada se vrati u bazen, Andriju čeka dobro i kvalitetno društvo.
- Tu su Mića Aleksić i Žile Gocić kao saigrači, kum Mitrović je tokom leta napustio Solnok. Ima Solnok i dobru košarkašku sekciju, a tu su naši neizbežni. Samo da se oporavim, družićemo se i dobro predstavljati svoje klubove. Kao i uvek - poručio je Andrija Prlainović.
Najlepša stranica klupske karijere: Zvezda je bila nešto posebno
Najlepša stranica u Andrijinoj klupskoj karijeri vezana je za Crvenu zvezdu. Iako je pet godina nosio kapicu Partizana, znalo se da navija za Zvezdu, a rezultat na Tašmajdanu nadmašio je sva očekivanja i tadašnjeg tima i navijača.
- Svima nama je Zvezda bila dodatni kvalitet u karijeri. Dejan na početku trenerske karijere, niko pre njega nije imao takav rezultat na klupskom nivou, meni je titula prvaka Evrope došla kao potvrda u smislu da sam bio i kapiten, lider tima... Svima je to bila odskočna daska, Pijetloviću, Rađenu, Šefiku... Niko nije očekivao, a bio je to dobar sklop momaka i ljudi u tom timu, ne pamtim u karijeri da je tako neki tim funkcionisao, nije bilo sujete, nije se osećala ni trunka netrpeljivosti između igrača.
Malo ljudi zna da je Zvezdina ekipa mogla da se rasturi u januaru, posle ovojenog nacionalnog kupa.
- Svima je rečeno da možemo da napustimo klub ako želimo, novca nije bilo. Mi smo odlučili da igramo sezonu do kraja i završila se duplom krunom, titulom prvaka Evope na Banjici, što je najdraži trenutak moje klupske karijere. Zato ostaje poseban žal što se to nije iskoristilo i što je danas taj klub daleko od onog što je trebalo da bude. Bila je to velika propuštena šansa, jer je Zvezda trebalo da bude stabilna, igra u evropskim takmičenjima, da ima ambicije da bude uz Partizan još jedna baza za mlade igrače, koji se pripremaju za reprezentaciju.
Kroz Zvezdinu priču se jasno vidi da budućnost nije svetla. To je ono što brine sadašnju generaciju naših igrača, koji nesebično žele da pomognu sport koji ih je formirao kao ljude.
- Nije lako, prošla su vremena kada se kratkoročnim planovima dolazilo do prvog mesta u Evropi. Sad mlađe generacije nisu u situciji u kojoj sam ja bio, mnogo se slabije radi u klubovima, ne stoje nam klubovi dobro finansijski. Ako se neko opredeli da trenira 4-6 sati dnevno, mora da ima nešto što će mu omogućiti da normalno živi. Mnogo igrača bira da mu vaterpolo bude posao, ne stižu na fakultete, pa ako nema od čega da živi onda je to naravno veliki problem. U suštini klubovi danas služe za pripremu igrača da odu u Ameriku ili negde u Evropu da počnu da zarađuju, a nekad je prevashodna uloga bila praviti igrače za državnu selekciju. Moramo svi da pomognemo mladima koji u ovom sportu vide perspektivu.
Podsetili smo Andriju na informaciju da korisnici Gugla najčešće, u vezi Srbije, pitaju kako je toliko dobra u vaterpolu.
- Realno, i jeste nelogično. Teško je objasniti da nemamo tri valjana kluba i nekoliko bazena... Trošimo polako to što imamo, ako se ne budemo ozbiljnije bavili tom problematikom, ostaće jedna legendarna priča o srpskom vaterpolu.
Stari Škver je čudo
Andrija je izdanak čuvene vaterpolo škole Jadrana iz Herceg Novog.
- Počeo sam na Škveru, kad sam imao četiri godine. Krenuo sam u školu plivanja, a onda dve godine kasnije počeo sa vaterpolom. Sećam se da nas je bilo po 50-60 na treningu. Stari Škver je čudo od bazena, istorija, bazen na kome se igralo pre 60-70 godina. U suštini tu su svi počeli, i moj otac i generacije sjajnih vaterpolista. Kada nije bilo golova u moru, stavljali smo papuče, euforija je trajala celo leto. Sa 15 godina sam zaigrao za prvi tim, igrao sa Jokićem, Zlokovićem, Šefikom, Gojkovićem, Nikićem, Sorom, Udovičićem... Lako mi je bilo da u takvom okruženju napredujem i shvatim kako treba da se ponašam... Kada sam napunio 19 raspala se državna zajednica, a ja sam odlučio da igram za Srbiju i pređem u Partizan. Nikada nisam imao nekih neprijatnosti i pritisaka oko svojih izbora - kaže Prlainović.
Rio kao kruna sjajne generacije: Zlato o kojem smo svi maštali
Osvajanjem olimpijskog zlata Prlainović i drugovi su zaokružili jedan savršen reprezentativni ciklus i sebe postavili na pijadestal sportskih ekipa Srbije. O tom putu najbolji svetski igrač pričao je sa posebnim emocijama.
- Taj cilj je postavljen posle Igara u Londonu 2012, kada smo se vratili sa medaljom oko vrata, ali ne sa onom koju smo priželjkivali zbog raznoraznih detalja i sutacija koje su se dešavale - podseća Prlainović. - Novi ciklus je počeo sa novim selektorom i lošim rezultatom na SP u Barseloni. Ali, kada bi sada retrospektivno sagledavao rekao bih da nije moglo bolje. Sve što se dešavalo od 2012. godine je imalo razloge valjda, i nekako se sudbinski pogađalo da su to stvari koje su morale da se dese da bi se došlo do zlatne medalje. Od lošeg rezultata u Barseloni, sedmog mesta, koji nas je sve otreznio u pozitivnom smislu, gde smo se svi trgli i shvatili da i drugi igraju. Taj rezultat je bio dobar jer su i mnogi koji pričaju da vaterpolo igraju tri zemlje shvatili da vaterpolo igra bar šest zemalja koje su ispred nas. Mi smo uvek bili među tim zemljama koji osvajaju medalje i onda smo bili sedmi.
Otrežnjenje iz Barselone bilo je bolno, ali je energija usmerena u cilju brzog oporavka.
- Posle toga smo se trgli i bila nam je 2014. veoma teška psihološki. Uvek je teško vratiti se u sam vrh. Bilo je tu turbulencija, teških trenutaka, u Savezu je bila katastrofalna situacija, nije ni bilo predsednika u tom periodu, tako da je to bio trenutak kada smo bili okrenuti sami sebi. Stručni štab i igrači su bili okrenuti jedni drugima i to je funkcionisalo na taj način, bez ikakve podrške organizacije. I ta Budimpešta je bila prekretnica, ta zlatna medalja, posle lošeg početka i onih utakmica u grupi na kraju i one utakmice sa Španijom za život na tom turniru, gde smo i tu mogli da završimo takmičenje ranije. Na kraju se došlo do zlatne medalje, fenomenalnog finala i nezaboravne utakmice. I od te medalje, od te 2014, od tog zlata, sve je krenulo brže uzlaznom putanjom. Došla je 2015. godina kada smo stalno odigrali fascinantno to SP, gotovo bez slabog trenutka, bez izgubljene utakmice, nismo ni nerešeno odigrali utakmicu u 2015. I uz sve to nas još od 2015. prati ta priča o zlatnoj medalji i kako je sve drugo manje bitno od tog zlata. I od običnih ljudi, koje srećeš na ulici, spominjalo se samo olimpijsko zlato, jer smo sve drugo osvojili.
Savić shvatio da nije više igrač
Dejan Savić je pravi fenomen, vezivno tkivo za sve poslednje uspehe reprezentacije. To ne krije ni Prlainović.
- On je drugačiji, jednog dana kada mi ne bude više trener pričaću više. Poseban je iz razloga što deli stvari na manje važne i bitne, bavi se suštinom. Postoji drugačiji odnos izmeđ nas i njega. Igrali smo zajedno, nije to klasičan odnos trener-igrač, ali se dobro zna gde je granica, šta se ne prelazi, autoritativan je kao osoba, nema potrebu da gradi autoritet na neke druge načine. Uneo je novine i što je bitno onog trenutka kada je prestao da igra vaterpolo shvatio je da nije vaterpolista nego trener. Ne gleda igrače kroz to kakav je on bio i šta bi uradio, uspeva da izvuče najbolje i sebe prilagodi ekipi koju ima.
"Delfini" su pre puta u Rio imali još jednu obavezu koju su uspešno završili. Pred 18.000 ljudi u Areni osvojili su evropsko zlato, bili prinuđeni da tempiraju formu za dva velika takmičenja u istoj godini.
- Bila je specifična situacija finale sa Crnom Gorom, ispit koji smo položili. Ostalo je još olimpijsko zlato, koje je postalo i glavni cilj... Bilo je teško, pre svega psihološki, jer smo sami sebi stavili teret, više mislili o zlatu nego kako ćemo da igramo. To nas je sputalo na početku turnira u nameri da igramo dobro, shvatili smo da su drugi došli da igraju vaterpolo, da se bore za medalju, niko nije došao da osvoji zlato, već da se bori za medalju. Posle šoka u meču sa Brazilom, shvatili smo da treba da igramo vaterpolo, da razmišljamo o našoj igri i da će rezultat doći. Nismo sumnjali u naš kvalitet, a duel sa Australijom je bio prekretnica. Često se i ranije dešavalo da dođe taj prelomni meč na turnirima, kad forma ide nagore. Uostalom, i neka ideja stručnog štaba je bila da u grupi nastup bude dobar, a kasnije da bude bolja igra.
Dolazak u Srbiju probudio je mnogo emocija, osetio je Andrija na svakom koraku koliko običnom čoveku znači uspeh vaterpolista.
- Znači mnogo ljudima, to se da primetiti na svakom koraku. Mi smo miljenici nacije zbog svojih rezultata i našeg načina na koji predstavljamo zemlju i, verujem, ponašanja, ali ovo je bilo svima bitno. I oni su zaokružili na najbolji način praćenje reprezentantivnih nastupa ove generacije, jer je ovo poslednji put da tim igra u ovom sastavu. Dugo se čekalo zlato, ne bih rekao od 1988. druga su vremena bila, ali smo toliko puta bili blizu, od Sidneja 2000. pa do sada. Nama se vratilo što su neke ranije generacije propustile. Dosta se stvari izdešavalo od 2012. koje su doprinele da sada osvojimo zlato, nije bilo nikog da vuče nazad, svi su vukli napred.
Novi olimpijski ciklus. Je l' moguće da se izdrže dva, da li si razmišljao u tom pravcu?
- Pa, negde mi je palo na pamet. Kažem, kako su se osećati 2020. ne znam. Sada moram malo da promenim neke navike, pa ćemo videti - rekao je Andrija.
