Živko Gocić o vaterpolo učiteljima: Manojlović i Savić genijalci

Popularni Brka je moj vaterpolo otac, dok sam sa Dejanom dugo igrao zajedno, uvek smo bili u dobrim odnosima, smatram ga za prijatelja, brata.

Vesti - M. Todorović

Živko Gocić u "Vestima"

U novim pohodima "delfina" Dejana Savića, olimpijskih šampiona iz Rija, posle mnogo godina nema Živka Gocića i Slobodana Nikića, kumova i svežih "penzionera". Posle zlata prošlog leta su rekli da je dosta, prepustili su mesto u bazenu "nekim novim klincima" i preselili se na tribine, odakle će nastaviti da ih bodre. 

Prošli su meseci i emocije su se slegle, a uspomene ostaju i ne blede. Doskorašnji kapiten "delfina"  Živko Gocić govorio je za "Vesti" o ljudima koji su imali presudni uticaj na njegovo stasavanje, kasnije i usavršavanje kao igrača od ogromnog značaja za državni tim - svojim trenerima.

- Brka (Nenad Manojlović) je moj i Slobodanov vaterpolo otac - kaže Gocić. - On je bio sa nama u najtežem periodu, između 14. i 18. godine kada još ne znaš ništa, misliš da si veoma pametan, a drma te pubertet i želeo bi da promeniš ceo svet. Tada treba da postoji trener, profesor, stric, a da nije roditelj, koji mora da bude autoritet. E, takav te svojim primerom, sitnim detaljima usmerava na pravi put. To je bio Brka za nas. Naučio me je osnovama vaterpola, sve što radim po automatizmu zasluga je Nenada Manojlovića.

Uz Dejana Savića reprezentacija Srbije doživela je najveće uspehe u istoriji. Gocić je deo te priče.

- Deki je šraf koji je nedostajao da se ta mašinerija pokrene. On i ja smo igrali zajedno dugo godina, uvek smo bili u dobrim odnosima, smatram ga za prijatelja, brata... Savić je zanimljiv tip, čudak u neku ruku, ali pravičan i emotivan. Genijalac kada je vaterpolo u pitanju. Od 2013, kada je postao selektor, imao je ideje koje nismo odmah ukačili, tek godinu i po dana od saradnje došla je do izražaja njegova vizija. On je čovek koji je obeležio naše karijere, ne bih bez njega bio to što jesam. Nikada se na treningu ili u kafani nije vraćao na period kada je on igrao, a bio je veliki igrač, prava legenda srpskog sporta... Rekorder je po broju mečeva za reprezentaciju, ima pet olimpijskih medalja, a njegova veličina se ogleda u tome da takve stvari ostavlja po strani.

Da li uticaj Manojlovića i Savića može da bude presudan u izboru budućeg posla?

- Ne znam, neki kažu da me vide kao trenera. Igraću profesionalno još dve-tri godine. U Solnoku sam šest godina, i na moju žalost tamo sam doživeo najveći vid poštovanja ikada, što se tiče klupske karijere. Mnogo poštuju Miću Aleksića, Prlainovića i mene, ranije i Stefana Mitrovića, iskreno žele da se osećamo dobro. Kod nas nije takva situacija, ostajem i dalje, pa videću. Uostalom, nude mi da potpišem novi trogodišnji ugovor. Znam da posle karijere neću u politiku, voleo bih da ostanem u vaterpolu, jer imam osećaj da imam u sebi mnogo toga što bih mogao da prenesem na nekog. Drugi osećaj je da me je vaterpolo mnogo zadužio, pa moram da vratim na bilo koji način - zaključio je Gocić.