Gost "Vesti" - Živko Gocić: Loptu zavoleo više od harmonike
Sport me je zarobio sa 14-15 godina, kad si radoznao, znatiželjan, kad ne želiš ništa da propustiš, žurke, devojčice, prvu cigaretu, a ja kao Indijanac s rancem trčim na trening.
Trofeje teško izbrojati
Ime i prezime: Živko Gocić
Datum rođenja: 22. avgust 1982.
Mesto rođenja: Beograd
Klubovi: Partizan, Niš, Ortiđa, Dinamo Moskva, Partizan, Latina, Solnok
Utakmice i golovi za reprezentaciju: 362/207
Trofeji sa reprezentacijom: 2003 - zlato EP, 2005 - zlato SL, 2006 - zlato EP, zlato SK, zlato SL, 2007- zlato SL, 2008 - zlato SL , bronza OI, 2009 - bronza SL, zlato MI, zlato SP, 2010 - zlato SL, zlato SK, bronza EP, 2011 - zlato SL, srebro SP, 2012 - zlato EP, bronza OI, 2013 - zlato SL, 2014 - zlato SL, zlato EP, 2015 - zlato SP, zlato SL, 2016 - zlato OI, zlato EP.
Svaki rastanak je težak, nabijen emocijama, lepim i manje lepim podsećanjima... Onaj koji je dirnuo celu Srbiju vezan je za naše drage vaterpoliste, Živka Gocića i Slobodana Nikića. Dva istinska diva, skromne junake srpske učmale svakodnevice, braću, kumove... Scene sa Tašmajdana zauvek će ostati upisane u memoriju onih koji cene prave vrednosti, kulturne i vaspitane momke koji su ovu zemlju zadužili više od bilo koga! Srpski sport nikada nije imao jaču generaciju, ljudine koji su spremni da se žrtvuju jedni za druge, da grade imidž uzornih porodičnih ljudi, daleko od tabloidne javnosti, a toliko uspešni da samo izazivaju suze radosnice stavljajući do znanja da je i uz minimum novca, uspeh moguć.
U "Vestima" smo imali privilegiju da nas je posle Tašmajdanskog spektakla posetio Živko Gocić (34), kapiten naših "delfina". Čovek koji je u poslednje dve godine čak devet puta ponosno dizao trofeje u čast osvajanja zlatnih medalja. Žile više neće biti deo državnog tima, otišao je na vrhuncu Savićevog tima, ali ponosan i uveren da njegov odlazak neće promeniti suštinu onoga što srpski vaterpolo znači u svetskim okvirima. Gocić nam je u višečasovnom razgovoru poverio kako se kalila karijera vrhunskog igrača, koliko je odricanja imao do konačnog cilja... Nije krio da su ga emocije preplavile na Tašmajdanu, okružen svojom braćom u bazenu, kao i brojnim prijateljima i rodbinom, koji su došli da ga podrže u najtežoj utakmici.
- I sad se naježim kada se toga setim - rekao je Živko Gocić. - Boban i ja prvo nismo hteli da se utakmica organizuje u našu čast jer to prosto nije bila praksa u vaterpolu. Onda je Deki Savić rekao kako treba da igramo, da nas ljudi vole, da smo narodski ljudi i tako je krenulo. Poslednju etapu odigrao je Jugoslav Vasović, naš tim-menadžer, koji nam je prosto poručio da moramo. Srećan sam jer bilo je veličanstveno.
Trenirao fudbal i tenis
Do Tašmajdana je put bio trnovit, pun raznih prepreka za ovog Beograđanina, o kome sugrađani imaju sjajno mišljenje zahvaljujući činjenici da ga slava "nije promenila".
- Vaspitanik sam Partizanove vaterpolo škole, a već u osmom razredu priključen sam treninzima prvog tima. Debitovao sam 1999. godine i neću reći ništa novo konstatacijom da je bilo mnogo odricanja. Često sam znao i pre škole da idem na trening. i to je bio period u kome mi je bilo najteže. Tada se svašta dešava i iskušavaju se neki prvi plodovi života. Nisi više klinac, a opet nisi ni odrastao sa 14-15 godina, ali si radoznao, znatiželjan, sve bi voleo da vidiš, ne bi hteo da propustiš nijednu žurku... Tu su i devojčice, prva cigareta, a ti sebi ponekad izgledaš kao Indijanac koji sa rancem trči na trening. A kad se vratiš oko 22.00, u kraju više nema nikog, ostaju samo oni sa kojima baš i nije poželjno da se družiš. Rano sam ušao u taj sistem pa se navikao, ali bilo je i perioda kada sam išao na žurku, pa šta bude...
Volim beogradske kafane
Ljubav prema rodnom gradu Gocić uvek i svakoj prilici apostrofira.
- Volim Beograd. Volim da odem u kafanu, klabing i dobre barove i kafiće. Poenta je da volim društvo, volim ljude. I idem kako me masa nosi, tamo gde su moji. Volim sve što vole mladi, bioskop, pozorište, ali sam u deficitu s vremenom, obično nikad nisam tu kad je neka premijera, ili istorijska predstava... Imam isti odnos sa istim ljudima kao i ranije. Sebe ne doživljavam kao legendu, svestan sam da me ljudi vole, ali u bilo kom smislu nisam sebe doživljavao većeg od drugog, da li je to ortak iz kraja ili bilo šta drugo.
Jasno ističe "Žile kapiten" da je u tom periodu najvažnija podrška porodice, trenera...
- Bez toga ne može da se napravi nijedan korak. Sećam se kada kaže moj trener Nenad Manojlović da u nedelju imamo trening koji nije obavezan, a sve zbog individualnog rada. A onda dođe nas četvoro. I Brka nas razbije od treninga. Suštinski se tada ništa nije menjalo - i ovi što nisu došli prolazili su bez ikakvih posledica. Tek sam posle shvatio da je to bio psihološki test pre svega, jer mi koji smo redovno dolazili na te treninge nismo bili talentovaniji od drugih, ali su nam ti detalji negde i odredili karijere. Bez jake volje ne može se u vrhunskom sportu, to je bitno za svaki posao. Upornost, posvećenost onome što radiš, ne treba raditi ništa ako nisi posvećen...
Sa Bobanom od malih nogu
Sa Slobodanom Nikićem je nerazdvojan od malih nogu.
- Boban i ja smo kumovi i odrasli smo zajedno. On je 1983. godište i uvek je bio najbolji, igrao je sa mojojm generacijom koja je godinu dana starija. Zajedno smo debitovali za prvi tim, zajedno prešli u Niš, debitovali zajedno u reprezentaciji, okumili se 2006. kad se oženio. On mi je najuži član porodice, i žene i deca su stalno zajedno. Eto, i otišli smo zajedno.
Živka je sudbinski sa vaterpolom povezao otac, iako se pre toga niko od Gocića nije bavio ovim sportom.
- Mi smo odrasli na Slaviji, a onda smo se 1989. preselili na Banjicu. Moj otac je i ranije znao da ode u saunu bazena na Banjici, gde je vodio mene i dva brata. Nas je puštao na bazen, tako da smo na Banjici i naučili da plivamo. I onda, kad smo već često bili tu, bilo je logično da sva trojica krenemo na vaterpolo. Tako se rodila ljubav, mada sam imao izlete, trenirao sam fudbal u Partizanu kod Conje Matekala, igrao tenis, svirao harmoniku...
Braća, takođe, bila talentovana
Braća nisu ostala u vaterpolu?
- Nisu izdržali. Stariji je bio golman, korektan do 17-18 godine, a mlađi baš veliki talenat u generaciji 1984. Bio je dominantan, na prvim takmičenjima davao po 5-6 golova, ali je od nas trojice bio najviše mangup. Iz tog mangupluka je batalio sport, nije imao taj čip u glavi.
Mnogo je bilo tih koji su talentovaniji, a nisu izdržali. Meni majka kaže da je isplivao sindrom srednjeg deteta. Nisi ni prvi ni poslednji, pa se boriš malo više za sebe. Taj u sredini je navodno uvek na vetrometini...
Srećom po srpski sport, Gocić se pronašao u vaterpolu.
- Sećam se svlačionice u Partizanu i da sam trenirao dva-tri meseca... A, išao sam u Osnovnu muzičku školu "Stanislav Binički". Danas se više ne hvatam za harmoniku, zaboravio sam. Moralo je da se vežba dva puta dnevno. Imao sam sluh, ali kad me je profesor Jovan iz solfeđa terao da čitam note, nisam imao pojma. Na kraju sam sistemom eliminacije došao do vaterpola.
Supruga kičma porodice
Kad je sazreo i osamostalio se, junak naše priče mirnu luku pronašao je u društvu supruge Svetlane.
- Za sve supruge vrhunskih i uspešnih sportista mogu da kažem da čine kičmu porodice. Da nema njih, pitanje je šta bi od svega bilo, koliko god da nas ljudi doživljavaju kao svemoćne i velike šampione, posle gigantskih borbi u bazenu, kući se vraćamo kao suprug, brat ili otac... Ako to nemaš i nisi ispunjen, ne možeš da se popneš na vrh, i zbog toga sam joj jako zahvalan. Idem u prodavnicu pre neki dan, ljudi me gledaju na kasi i čestitaju, nude mi popust od pet odsto jer sam penzioner sada... Doživljavaju te kao heroja, a ja sam došao da kupim ajvar, hleb, kao i svi mi ostali. E, to je negde suština, porodične stvari, koje te čine najnormalnijim čovekom, da nema toga, šta bismo svi bili? Poenta je da imaš stabilnu porodicu i mirnu luku u slučaju da zagaziš na drugu stranu i pređeš granicu dozvoljenog. Porodica te vraća u normalu, da budeš u ravnoteži i kad dođu deca budeš im primer.
Kao kapiten nikad srebrni!
Živko Gocić je devet puta predvodio Srbiju kao kapiten i osvojio je u toj ulozi devet zlatnih medalja!
- Imam nula srebrnih medalja - smeje se Gocić. - Stalno sam u šali govorio: "Sinovi, samo me dogurajte do finala, tamo ne gubimo...". Kao kapiten sam debitovao u Svetskoj ligi u Dubaiju 2014, a pre toga su se Vanja Udovičić i Soro oprostili. Skoro sam pričao s Prlainovićem, u tom periodu izgubili smo samo dve utakmice, od Brazila u Riju 6:5 i u Mađarskoj od domaćina 8:6.
A sin Bogdan raste, i sve više se ugleda na svog oca.
- Pre dva meseca u Solnoku je krenuo na časove plivanja, zarazio se... Pre toga nije bio opušten u vodi, ali je shvatio da sa tatom nema zime po tom pitanju. Sada je u fazi da ga trener baca, pa ga nema po tri-četiri sekunde, kašlje, suze mu oči, ali ide dalje. Uz to, dobro peva. Imamo za sve u familiji, dve sestre od ujaka su umetnice, jedna je završila Likovnu akademiju, a druga Muzičku... Sportom mora da se bavi zbog opšteg zdravlja, fizičkog i mentalnog, deca se tako uče da slušaju, da imaju autoritete, da razvijaju takmičarski duh, da rade u grupi, da nisu oni najbitniji na svetu... Treneri su im životni učitelji jer ne uče ih samo da plivaju, već i neke druge stvari - zaključio je Gocić.
Žuta štampa nas nije potopila
Pričajući sa Gocićem brzo uviđate zbog čega je vaterpolo jedinstven, zbog čega je njegova generacija toliko dominantna, a sačinjena od toliko jednostavnih, dobronamernih, iskrenih ljudi.
- Ogromna mi je čast i zadovoljstvo jer smo se borili da budemo heroji i širimo i propagiramo prave vrednosti. Ponosan jer nismo imali izlet u neki nepotrebni medijski prostor, onaj žuti, kad kažeš vaterpolo i Filip Filipović, recimo, misli se na gol, medalju, bazen... Neizmerno mi je drago da smo i u tome uspeli jer je i to bila neka naša misija, i ona će se nastaviti. U današnje vreme koje je degradirajuće, postalo je sve normalno što nekada nije bilo, i istupesmo zube oko pravih vrednosti, a mi smo uspeli da budemo vitezovi, jer smo opravdali sebe kroz sport i kroz naše rezultate. Dokazali smo da može, i kad je teško, i bez para, može da se bude najbolje i da se radi. Ta deca kojima smo mi heroji mogu na nas da se ugledaju i sportiste uopšte jer smo definitivno mi sportisti najbolje što ova zemlja prozvodi - jasan je Živko Gocić.
Ljudima u dijaspori više stalo
Dugo Gocić živi u inostranstvu, pa ima jasnu predstavu o tome kako dijaspora doživljava uspehe srpskih sportista.
- Ti ljudi u dijaspori više osećaju pripadnost, imam osećaj da je njima mnogo bitnije, više im je stalo nego nama što smo ovde - smatra Gocić. - Gde god da smo se pojavili emitovane su pozitivne vibracije, na Novom Zelandu je stotine ljudi bilo u pravoslavnoj crkvi, i vidiš koliko si voljen i poštovan. Shvatiš koliko im je bitno da jedna mala Srbija bude priznata u svetu zbog nečega. Bilo mi je puno srce i kada smo sleteli u Dubai posle Rija, čekalo nas je 100-200 ljudi, mahali su zastavama, iskreno se radovali... Kod nas kada Novak osvoji nešto, ljudi kažu: pa ko će drugi! A Nole je posle Nikole Tesle Srbin koji je najviše proneo slavu naše zemlje.
