U ringu kao u raju
Kakav bokser, strašan bokser, bežite mu s puta. Bilo tako tokom dugog sportskog staža, uz važnu napomenu: ne diraj lava kad spava, ne provociraj i ne izazivaj tuču van ringa, u suprotnom - loše ćeš proći! I, eto priče Slaviše - Popa Popovića.
Nekad polusrednjak (do 71 kg), prema vlastitom priznanju sad bi bio poluteška (89 kg) kategorija, a vlasnik je svetske bronze iz Berlina 1995, evropskog srebra u Kijevu, trostruki šampion Jugoslavije, tri puta osvajač trofeja Beogradski pobednik, četiri puta njegova je bila Zlatna rukavica, pa Čelična pesnica u Zenici, zlatna medalja na Zlatnom gongu u Skoplju, njegov je i Kup Strandžata u Sofiji, a i Zlatni bokser na Novom Zelandu... Uz to više od 100 borbi u reprezentaciji Jugoslavije, čiji je 15 godina bio kapiten.
- Rodom sam iz Obilića kod Prištine, do danas nakupio 52 godine, supruga je Gorica, sin Aleksandar (20), ćerke Aleksandra (28) i Teona (10) i dvoje unučadi Uroš (4) i Mate (dva meseca).
- U boks sam ušao 1983. da izađem iz bede. Porodica siromašna, troje dece. Počnem se ja tući u desetoj godini, branio sam svoje stvari od šiptarskih otimača. U prvoj tuči hteli su da mi uzmu bicikl, odbranio sam ga sam naspram trojice, tako steknem samopouzdanje, osećao sam se kao Baš-čelik, prozvali me Nesalomivi. Učio sam iz poraza, nikad plakao, uvek pristalica fer-pleja, kad izgubim protivniku čestitam i izađem kao moralni pobednik. Roditelji nisu znali da se tučem, to je bila moja tajna. Otac je branio i da se svađam sa šiptarima, zahtevao da ne pravim probleme. Veoma su kasno saznali za moj boks.
Presudio Dragišić
Ko vas je posavetovao da počnete sa treningom?
- Branko Dragišić, predsednik BK Priština. Uočio je u meni talenat, a i kako ne bi kad sam u uličnoj tuči istrajavao sam protiv četiri šiptara. Tako mi jednog dana predloži da popijemo kafu. Kaže: "Svaka ti čast, momak, hajde, treniraj boks." Bilo je to 1983. godine, ja u 19. ništa o tome nisam znao, pogotovo da je boks neka plemenita veština. Posle prvog sparinga video sam da mi to godi i da tom sportu pripadam srcem i dušom. Moj prvi trening doživeo sam kao ulazak u raj!
Kakav je bokserski trening?
- Naporan. Boks je u konkurenciji svih sportova - fizički najteži sport. Eksplozivan je, gubi se mnogo energije, koncentracija je stalna, uvek reakcija i kontrareakcija i traženje izlaza iz situacije ili - ode glava.
Supruga Goca velika podrška
Darove sporta Pop je ovako nabrojao:
- Finansijska sigurnost, poznanstva širom sveta i porodica. Da nisam došao u Kragujevac, ne bih upoznao suprugu, s kojom imam uspehe na svim poljima. Uvek je uz mene i najveća mi je moralna podrška, a i veći je poznavalac boksa od mene. Podnela je velika odricanja. Sport donosi dobro i loše, najlošija su duga odsustva od kuće. Moja Goca je, bez mog znanja, odvela sina u dvoranu za boks. Eto, lepo je kad se sve sklopi, bilo je i lošeg, ali lošeg ne želim da se sećam. Sport mi je dao poučna iskustva i naučio da iz loše situacije izvučem dobro. To mnogo vredi.
Kakav mora da bude trener boksera?
- Pozitivan, ali i da ima autoritet koji stiče psihologijom. Trener prati i privatne probleme i život boksera. Mnogi su hrabrost sa ulice hteli da prenesu na ring. Nekima je uspevalo, većini nije, jer su ulica i ring velike suprotnosti. Boks usmerava izgrednika, gradi i pomaže da čovek izraste u zdravu ličnost. Loš čovek u borbi, uopšte, kao i u drugim sportovima, ne može da opstane. Za moje 52 godine nisam čuo za sportistu koji je loš čovek.
U boksu - direktno u glavu. Boli li to?
- U početku sve boli, i duša i telo, ali se prebrodi i zaboravi znajući da ćeš iz toga, čak i posle batina, izaći pozitivniji i samopouzdaniji i postati još bolji bokser.
Mrzi li bokser protivnika?
- Nikad! Tri puta sam dobijao nagradu za fer-plej. Boks sam shvatio kao svoj posao, odradim, a kad sa ringa siđem, kao da i nisam boksovao.
Ipak, želja je videti rivala na patosu?
- Nekad sam sebi kažem: "Udario sam ga jako, možda nisam trebao." Dešavalo se da majka protivnika sedi uz ring i dobacuje mi: "Molim te, nemoj jako da mi biješ sina." Ipak, nikad mi nije bilo žao protivnika. To je profesionalni odnos prema poslu. Što pre završiš - lepše se osećaš!
Da li ste se nekad nekog bojali?
- Ne. Plašim se samo Boga.
Menjali ste klubove?
- Priština, Bor, Slavija Banjaluka, Kablovi iz Svetozareva, sadašnje Jagodine, kragujevački Radnički.
Ko su vam najbolji sportski drugari?
- Bokseri Zoran Didanović, Nikola Marković, Milorad Gajović, Slaviša Janković, a Zoran - Kiza Manojlović mi je najbolji drug 30 godina i bio mi je najveća moralna podrška oko ringa. Kako i ne bi kad je superteška kategorija. Inače, mislim, čoveku su dovoljna tri prijatelja, sve više je suvišno.
Trenirao sa braćom Kličko
U Sportskom centru Mladost u Boru, dok ste igrali fudbal sa prijateljima, bili ste upucani, teško ranjeni iz vatrenog oružja?
- Tog vremena ne volim da se sećam. Bokserski savez mi nije pomogao, ni tabletu protiv bolova mi nisu kupili! Pogledali su me jedino ljudi iz Radničkog Kragujevac i Kiza, moj drug sa Zvezdare. Imao sam sedam operacija ruke, a sve se desilo u najneugodnijem trenutku, kada mi je snaga bila najpotrebnija. Posle te nesreće sve mi se u životu okrenulo u drugom pravcu. Boks je tada trebalo da mi vrati sve što sam u njega uložio, bio je to trenutak potpisivanja velikog ugovora za najbolji kamp u Evropi. U kampu Univerzum u Hamburgu trenirao sam sa Vladimirom i Vitalijem Kličkom i preko noći sam sa vrha pao na dno. Ne volim na to da mislim.
Beneš i Parlov su najbolji
Ko je po vašem sudu naš najbolji bokser svih vremena?
- Marijan Beneš - džinovske snage, nesalomljiv i Mate Parlov - dominirao je tehnikom, lukavošću, preciznim udarcem i inteligencijom.
Koje su vrline neophodne vrsnom bokseru?
- Urođena brzinu, inteligencija, talenat, hrabrost i da bude veliki, veliki radnik, jer bez rada, neradniku, svi kvaliteti propadaju. Kasijus Klej, kasnije Muhamed Ali, bio je uzor svima, on je 15 rundi plesao i kreirao lepotu sporta. Oni koji stvarno poznaju boks, vide ga kao sport tehnike, lukavstva, brzine, veštine, a oni koji ne poznaju - vide samo dvojicu koji se biju.
Sme li se bokser tući na ulici, da li vam se to dešavalo?
- Ne. Desilo mi se u samoodbrani. Kad me provociraš, treba da ti kažem: "Nemoj da me diraš, bokser sam." Moje ruke se službeno vode kao hladno oružje. Moraš da upozoriš. Nikad nikog nisam prvi napao, ali sam se branio i nikad nisam dao na sebe.
Da li vas je neko nekad pozvao da mu budete obezbeđenje?
- A-u-u-u! Deset godina sam radio profesionalno obezbeđenje privatnih lica, diskoteka, klubova, što u matici, što u inostranstvu. Rizično je. Slično kao kad uđeš u ring, ali drukčije. Bilo je neugodnosti. Sa pijanim ljudima nikad dobro. A, ljudi što su bogatiji - bahatiji su.
Bokser u ringu pristaje na žestoke udarce. U čemu je tu slast?
- Pobeda je cilj. Posle borbe, sutradan, kad se ohladiš, težina bolova zavisi od težine borbe. To nekad bude kao da te zgazilo krdo bizona.
Dođe tata kući izudaran, kako deca reaguju?
- Nisu shvatali samo kad su bili mali. E, bilo je i šnicle od živog mesa na glavu, i leda, kojekakvih mackalica, ipak nikad nisam kukao. Bokser mora da bude nem.
Osvojili ste svetsku bronzu, kako se u to doba vrednovala?
- Nikako. Niko nas u Beogradu nije sačekao. Čak su nam i novčanu nagradu iz Berlina pokrali. Kao, šatro, čekaće nas u Beogradu.
Gde čuvate svoje medalje i trofeje?
- Gde stignem, a trofeji su u riznici kod moje tašte Nikoline, ona se o tome sama brine. Kad ih gleda i briše, kaže, kao da je s nama, za svaki trofej ima ona svoju priču.
Koja vam je uspomena na vrhu?
- Svaki lep osećaj. Ipak, izdvajam bronzu sa Svetskog prvenstva. Bio je tada embargo, boksovali smo bez imena, bez zastave, pisalo je "Nezavistan". U borbi za bronzu dobio sam Poljaka. Najlepše sam se osećao kada sam na postolju, iz trenerke, izvukao srpsku zastavu, raširio je, podigao tri prsta, uzviknuo Srbija. Upaljačima me gađalo 15.000 gledalaca. E, što je to bila slatka pobeda!
Često u Srbiji
Na pitanje kakvi smo mi dijasporci, Pop je odgovorio:
- Kao i svaki narod svuda. Dobri i loši, oni loši čine štetu zbog čega je veći teret na dobrim. Svi smo mi vezani za maticu i svaki slobodan dan iskoristimo za posetu svojoj zemlji.
Kad idete u Srbiju šta ponesete i šta iz Srbije donesete?
- Ne iznosim ništa i ne donosim ništa. Samo iskustva.
Od kada niste bokser?
- Od 2006. To je moja odluka. Poslednji meč imao sam u Roterdamu, posle poraza nakon 12 rundi došao sam kući i rekao: "Dosta." Ukupno sam u amaterskom sportu bio 22 godine i tri godine profesionalac. Nisam prestao da treniram, a ne krijem, nekad mi nedostaju borbe. Zanimljivo je, na TV ne gledam boks, dosadan mi je!
Volite li nešto više od boksa?
- Tačno je, boks je na vrhu piramide, moja ljubav, ali volim da igram fudbal i košarku i dobro igram. Čak sam, paralelno sa boksom, trenirao i druge sportove. Zbog boksa sam igrao folklor u KUD-u "Kosta Abrašević" u Prištini, zbog boksa sam završio i dva plesna kursa, ono, tango, valcer, rumba, samba... Sve u cilju poboljšanja rada ruku i nogu, radi usavršavanja koordinacije pokreta.
Otvorio Stadion
Od 21. maja porodica Popović je u novom poslu, u Obervilijeu su otvorili kafanu Stadion. Pročulo se da im je najbolja hrana u kvartu, a čine je tradicionalna francuska i srpska kuhinja.
- Goca i Aleksandar su za šankom, ja sam "spoljni momak". Uh, teži je posao biti ugostitelj i raditi sa gostima nego borba u ringu. Teže se izboriti sa psihologijom, nego sa fizičkom snagom. Ja se u kafani uvek ponašam normalno, respektujem druge, pa to u našoj kafani tražim i od gostiju.
U Parizu ste nastanjeni godinama?
- Imao sam sreću, menadžer Miroslav Popović je organizovao meč u Parizu, došao sam, pobedio, ostao i snašao se. Bavim se građevinom i može se.
Porodici ste propisali "red vožnje"?
- Ne, sami sebi biraju put. Sin Aleksandar boksuje od devete godine, tri puta je u svojoj kategoriji bio prvak Francuske, ćerka Teona trenira moderni ples, mala vrca, tatin je karakter. U Boru živi Aleksandra, ćerka iz prvog braka, ima crni pojas u aikidu. Supruga Goca je bila gimnastičarka. Sportska smo porodica, ne pijem, ne pušim. Svi govorimo srpski i svi smo ponosni Srbi.
Naivan kao dete
O suprugu Popu, Goca ovako govori:
- Dobar je čovek, a mana mu je što mnogo veruje ljudima i na prvu loptu im se otvori. Surovo je iskren, svima kaže istinu u oči. Tu nikako da se opameti. Sretne čoveka i ispriča mu celi svoj život, onda se u dotičnog razočara. Kao dete je naivan, 100 puta se opekao i opet sve isto.
Svaki dan uz "Vesti"
Za šta se opredeljujete?
- Na primer, za "Vesti", čitam ih svaki dan, oduvek najviše volim crnu hroniku. Preferiram zabavnu muzika, a antitalenat sam za pevanje. Prijaju mi italijanska kuhinja i francuske salate. O stajlingu brine Goca, ona je zadužena za moje oblačenje, a ja za njeno skidanje, uzgred, u braku smo 22 godine.
Kakav vam je pariski život?
- Grad je lep i rupa bez dna. Život je iz minute u minutu promenjiv, iznenađenja su strahobalna, nikad nisi načisto, Pariz je ludnica. Volim da posećujem prave pariske restorane, ali i da upoznam francusku kulturu. Ježim se od njihove gužve u saobraćaju koja uvek skraćuje dan. Puno je obaveza, stresno je, brzo se živi. Imam ja i ventil, to je kuća u Kragujevcu. Nažalost, vidim da je tamo život nikakav, nadam se boljim danima.
Pratite li politiku?
- Uopšte ne. Možda je tako i bolje, bar ću sačuvati dva-tri kilometra živaca. Od jutra, pa dok ne legnem, ja sam pod adrenalinom, i kola vozim temperamentno, zato pokušavam da, koliko se može, izbegnem sve opasnosti i podmetanja. Kod ljudi najviše cenim iskrenost, a takvih nema u politici.
Tokom kompletnog razgovora Slaviša Popović se nije pomerio sa sedalice, iskazavši izuzetno poštovanje prema sagovorniku. Njegova Gorica Goca, iako joj prepisuje osobine svemoćne, sve je odslušala i ni reč nije dobacila. Sve je proteklo u izuzetno pitomoj atmosferi. Strašni bokser Pop je bio toliko pitom i miran, staložen i opušten, da bi nam, da smo ga zamolili, sigurno, na licu mesta otplesao i "Labudovo jezero".
Isplati se biti profesionalac
Koja je razlika između boksera amatera i profesionalca?
- Kod profesionalca su veće odgovornosti, ali se i trud više isplati. Amaterske rukavice su deblje da bi bokseri bili više sačuvani, kod profesionalaca su rukavice tanje, da bi se meč što pre završio. Profesionalci imaju više gledalaca, više je medijske pažnje. Profesionalca udarac više boli. Kod amatera borba traje pet rundi, za profesionalce je 15 rundi. Profesionalni novac je višestruko veći od amaterskog, zbog čega u današnje vreme mladi bokseri brže idu u profesionalce. Menadžeri pecaju, traže i dobro prođu, to je moderna isplativa profesija u svim sferama života, prodaja čoveka.
Bili ste nokautirani?
- Samo jedanput i ničeg se ne sećam. Tu se iseče memorija.
