Sudbinski susret u Mikijevom kafeu
Od pojave "Vesti" na kioscima u Nemačkoj, Nedeljko Dragić (81) svetski poznati crtač, ilustrator i animator, koji živi u Minhenu, pratio je ove najtiražnije i najčitanije novine u dijaspori bivše Jugoslavije.
- To je moj jedini izvor informacija! Jedno vreme sam svaki dan kupovao "Vesti" na kiosku, a u poslednje vreme svaki broj ostavi mi moj prijatelj Ilija Krtinić, tako da ih i dalje čitam od prve do poslednje strane. Ljudima koji prave i izdaju ove novine čestitam povodom 25. rođendana jer su pogodile ukus običnog čoveka, pružaju mu najvažnije informacije i priliku da se čuje i glas tih ljudi koji žive u dijaspori. To je uspeh za pohvalu jer ljudi koji prave ove novine trude se da to što bolje urade. U "Vestima" ima mnogo izveštaja, a malo komentara, što je vrlo zdrav stav. Ove novine su u stvari slika o nama, one ne navijaju i mnogo su objektivnije nego listovi u bivšoj Jugoslaviji i zato je dobro što postoje. Najbolji dokaz za to jeste što traju četvrt veka, što nije bilo lako da se izdrži - ocenjuje Nedeljko Dragić.
Kad mi je teško, mislim na nešto lepo
- Kad mi je teško, ja pokušavam da mislim na nešto lepo, sećam se lepih trenutaka i stvari, jer uspomene su jedina vrednost čovekovog života. Samo u to se treba pouzdati, a sve ostalo je luk i voda. Mene je to spaslo, jer kad mi je najteže, razmišljam samo o lepim stvarima - priznaje Nedeljko Dragić.
On kaže da čita sve tekstove od prve do poslednje strane. Zanimljivi su mu feljtoni, a smatra da je sporta previše u "Vestima".
- Nedavno sam pročitao da je Kolarov postigao jedan gol i odmah je dobio dve strane. Mislim da je to preterano jer kod tih fudbalera u inostranstvu malo je patriotizma - smatra naš sagovornik.
Priseća se i svog prvog kontakta sa "Vestima" u vreme kada su se one tek pojavile na tržištu.
- Bilo je to 1992. godine, u jednom kafeu koji su držali Miki i njegova supruga u Landnjehrstr.
u Minhenu. Ne mogu da se setim kako sam se tu našao, ali mislim da me je neko pozvao. Tada sam video ljude koji to pripremaju i počeo je razgovor šta bi svako od nas želeo da vidi u tim novinama. Bilo je svakakavih predloga, želja i mišljenja šta bi trebalo da bude u listu i to je verovatno bilo korisno za ljude iz redakcije. Reagovao sam spontano, i rekao da svi mi imamo svoje želje, ali ljudi koji su to pokrenuli znaju to bolje od nas jer ja sam uvek za toleranciju - kaže Nedeljko Dragić, koji je radni vek proveo u novinama i medijima. Kao čovek koji svet, pogotovo medije i novine posmatra "izoštrenom dioptrijom", on ima svoja zapažanja:
- Meni humora nikad nije dosta, možda sam ja deformisan jer sam celog život u humoru. U moje vreme karikatura je bila strašna stvar, čak važnija od fotografije. Sećam se da sam za jedan broj "Vijesnika u srijedu" u Zagrebu napravio 20 karikatura za članke, tako da je uz fotografiju uz svaki veći tekst išla i karikatura. Nažalost, sve je manje humora uopšte u društvu, pa i medijima i štampi, što je vrlo simptomatično i govori o krizi duha koja vlada u društvu - procenjuje poznati umetnik.
Sa karikaturom i humorom, pogotovo angažovanim i kritičnim, idu autocenzura ili cenzura. On sa tim nikad nije imao problema.
- Ja sam poštovao cenzuru, a dalje sam opet radio, jer ko ne zna da nadigra cenzuru, nije pravi humorista. Ja sam napravio mnogo karikatura koje su bile najoštrije, ali nikada ni za jednu nisam odgovarao. Za njih su na ribanje išli urednici - kaže kroz smeh Dragić.
Nominovan i za Oskara
Nedeljko Dragić je rođen 1936. godine u Paklenici kod Novske u Hrvatskoj. Prve karikature napravio je još 1948. u Slavonskom Brodu. Od 1960. radio je u Zagreb filmu, a prvi autorski crtani film "Elegija" napravio je 1965. Crtani film "Tup-tup", nastao 1972, bio je nominovan za Oskara 1973. godine. Stručna kritika smatra njegov film "Idu dani" za najbolje njegovo ostvarenje. Tokom bogate karijere Dragić je dobio više od 60 prestižnih nagrada u tadašnjoj Jugoslaviji i širom sveta. Od 1990. živi u Minhenu, a iz njegovih predavanja na Akademiji likovnih umetnosti u Minhenu 1994. i 1996. nastala je knjiga za studente.
Podseća i na svoj čuveni crtani film "Idu dani" za koji je dobio brojna priznanja po svetu.
- To je najcrnji film, kako kažu kritičari, takozvanog crnog talasa na filmu iz tog vremena. Kritičari u Holivudu nisu verovali da je napravljen u komunizmu, a meni se niko nije petljao u posao niti sam ja ikada imao bilo kakav problem zbog tog filma - kaže Dragić i dodaje da on jeste bio kritičar tadašnjeg komunističkog sistema, ali nije bio mrzitelj niti frustriran i verovao je da će se taj sistem dalje razviti u nešto bolje.
Spomenik "Milosrdnom anđelu"
- Jednom prilikom u Englišgartenu u Minhenu pala mi je napamet ideja da se u Srbiji izgradi spomenik visok 100, 200 ili 300 metara i da se vidi sa 50 kilometara udaljenosti. On bi bio sagrađen od kamenja, a na svakom kamenu bi bilo po jedno slovo i tako bi ta gomila kamenja nosila imena 18 država koje su Srbiju bombardovale i još tri države koje su to podržale dajući svoje aerodrome ili prelet aviona. Na vrhu bi bile SAD, Nemačka i Francuska a onda dole sve ostale učesnice akcije "Milosrdni anđeo". Sve to bi bilo "aranžirano" mrtvačkim glavama. Na samom vrhu bi bio i taj s neba pali anđeo. Te moćne države su tri meseca bombardovale tu jadnu srpsku sirotinju, a ona to nikako nije zaslužila - ističe Dragić.
