Lazarovi putopisi - Etiopija (4): Kontakt na nivou duše
Zbunjen svojom opčinjenošću ženom, mogu slobodno reći, veoma neuglednog izgleda, ostao sam da je čekam pošto mi je rukom pokazala da sedim dok je ona nestala iza crkve. Za nekih dvadesetak minuta vratila se sa sveštenikom koji je bio slep. Pozvali su me zatim da sa njima pođem do druge strane crkve, do neke gomile kamenja koju je sveštenik počeo da sklanja. Uz to je nešto izgovarao, a ja sam pretpostavio da je neka molitva u pitanju. Nakon sto je sklonio svo kamenje i završio molitvu, zavukao je ruku između preostalog kamenja i na dlanu izvukao malo vode.
Pitao sam se otkud ovde voda, kad je sve toliko suvo okolo i veoma toplo. Nema logike. Ponudio mi je da se umijem tom vodom, a potom i da operem ruke. Proveo sam još neko vreme sa njima i pozvali su me na ručak. Oni su živeli u trošnoj kući pored crkve.
Fotografiju sa našeg ručka možete videti na slici. Naravno, jeli smo indjeru. Uslovi za ručak nisu bili baš po najvišim standardima higijene zapadnog sveta, pa sam se malo dvoumio da li da jedem ili ne. Na meni neobjašnjiv način, ipak nisam mogao da odbijem njihovu ljubaznu ponudu da ručam sa njima. Pomirio sam se čak i sa tim da ću pokvariti stomak. Na kraju krajeva lekar sam, imam sa sobom lekove pa ću se izlečiti ako se nešto desi - tako sam razmisljao. Ono što me je začudilo je da sve što smo jeli i pili, prvo je sveštenik uzimao u svoju ruku i blagoslovio, a potom se to jelo.
Nakon ručka sam se vratio u Aksum, otišao u hotel i počeo da razmišljam da li ću imati problem sa stomakom. Prošlo je 24 sata od ručka, u kom vremenu su se morali manifestovati simptomi bilo kog stomačnog trovanja. Ništa se nije desilo, nisam imao apsolutno nikakav zdravstveni problem. To mi je izgledalo pomalo neverovatno pri pomisli na to kako je izgledao ručak.
Lazarovi putopisi:
Kada sam, vrativši se u Aksum, ispričao šta mi se desilo, nekoliko ljudi koji su čuli priču su bili veoma iznenađeni. Rekli su mi da je to velika čast što sam dobio svetu vodu da se umijem i operem ruke njome. To se ne daje svakome, a ta voda zapravo predstavlja suze svetaca koji plaču za patnjama naroda i može se naći u svakom od spomenutih manastira. Spomenuta gomila kamenja, ispod koje je sveštenik izvukao vodu, je grob Aba Likanosa.
Naknadno sam svaki dan odlazio do manastira Aba Likanos i provodio sate sa sveštenikom i njegovom ženom. Bilo je to predivno vreme za mene i uvek sam se sa njima osećao nekako posebno, ispunjeno, srećno i zadovoljno. Ono što mi je bilo veoma čudno ja da smo mi razgovarali satima i razgovor je tekao bez problema iako smo pričali različitim jezicima. Pored ovoga, činjenica da sam prvobitno bio totalno opčinjen sveštenikovom ženom navela me je da prihvatim njihovo objašnjenje kako je moguće da pričamo satima različitim jezicima, a da se ipak razumemo. Po njima smo uspostavili kontakt na nivou duše, kada reči više nisu bitne. Odatle su se i pojavljivala sva ta duboka, predivna osećanja koja sam uvek osećao u njihovom prisustvu.
Počeo sam polako da nazirem šta je to Kovčeg zaveta, šta je to što je materijalni dokaz da Bog postoji. No, kao što sam to i objasnio u knjizi JA ili ja, ko sam ja? to je nešto što svako mora da otkrije sam za sebe. Rečima se to ne može objasniti.
