Nikada se nisam iselio iz Beograda
Enver Petrovci, glumac i pedagog kaže da se kao umetnik pokajao što je otišao iz Beograda. U emisiji "Slobodno srpski" koje se emituje nedeljom na srpskoj TV mreži na Kosmetu, nosilac nagrade za najboljeg srpskog i svealbanskog glumca, i jednom Car Lazar, Miloš Obrenović i Karađorđe, priča i o svom odlasku u Prištinu sa željom da napravi pozorište, kao i susretu sa novim problemima - kulturnom elitom koja, kako kaže, u tom gradu više ne postoji.
- Ja se, moram da priznam, nikada nisam iselio iz Beograda. U dokumentima mi, još uvek, stoji da sam Beograđanin. Još uvek imam beogradska dokumenta. Nema u tome nikakve namere, jer sam, zaista, otišao i Beograda na neko vreme, da napravim to pozorište - rekao je poznati glumac.
- Bilo je mnogo ružno vreme i nisam mogao da gledam kako se na tom prostoru, koji se zvao Jugoslavija, ratuje. Imao sam mnogo prijatelja na tom prostoru i bilo me je stid da izađem na scenu, a mogu da vidim kako moj prijatelj iz, na primer, Sarajeva ili sa
Zaboravili kulturu
- Za ovu vladu je apsolutno isto da li sam profesor ja ili bilo ko sa ulice. Njih uopšte ne zanima znanje, baš uopšte ih ne zanima znanje! Zanima ih samo da budeš poslušan i da ne talasaš, a to da li ćeš od studenta da napraviš pametnog ili nepametnog, to je njima nije važno, kazao je Petrovci u emisiji "Slobodno srpski" sa Budimirom Ničićem. Na pitanje novinara šta bi trebalo tim povodom uraditi, jedan od najpoznatijih jugoslvenskih glumaca svih vremena je odgovoro "Pa, treba ih smeniti. Ovo je generacija koja apsolutno ne zna šta je to kultura. Mnogo mi je smešno kad ih gledam i slušam. Oni nikad i ne pominju kulturu. Za njih kultura uopšte ne postoji. U svojim predizbornim kampanjama nikad nisu rekli nešto kao, mi ćemo za kulturu ovo ili ono... to ne postoji, apsolutno!" |
Kosova ili bilo odakle, teško živi.
I tada sam gospođi Miri Trailović rekao da ja više ne mogu na scenu. Ona mi je odgovorila da ja moram da nosim krst svoga naroda, ali ja, iako sam to želeo, prosto nisam mogao više - kazao je Petrovci u razgovoru koji se istovremeno prikazuje na TV Mir, TV Most, TV Puls i TV Herc.
Sada profesor na Univerzitetu u Prištini i na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru, Petrovci priča i kako je imao tremu kada je pre dve godine posetio prestonicu Srbije, na pedesetogodišnjicu Ateljea 212.
- Direktno iz Prištine otišao sam u hotel, obukao se, otišao u Atelje, u kom je bilo 400 gostiju i kada sam izašao ja, aplauz je bio drugačiji. Kada su me prozvali, ja sam stidljivo izašao, hteo sam samo da se poklonim, pa da izađem sa scene. Međutim, takav je aplauz krenuo, da, moram da se pohvalim, da sam imao najveći aplauz od svih koji su došli da se poklone u Ateljeu 212, sa raznih krajeva sveta. Ja to nisam tada znao, ali tu je bio i predsednik Boris Tadić koji me je kasnije pozvao i pitao: "Koji ćeš mantrak dole!? Je l' vidiš da te publika voli? Ovde je tvoje mesto." Baš tim rečima mi se obratio i pozvao je direktora Narodnog pozorišta i rekao mu: "Ispunite gospodinu sve želje."
Sećajući se čuvenog monologa Čelika iz drame "Ukleti" - "Balkanom nije nikada vladao razum. Vladali su pobednici, bez razuma za poražene. Pobednici su se menjali, a razuma nije bilo. Da ga je bilo, pobednik više ne bi bio značajan", kojom je i sam često pokušavao da opiše smisao ratnih dešavanja na ovim prostorima, Petrovci kaže da se nada da je sudbina Balkana u 21. veku - razum.
- Pozivam na razum. Ako neko pobedi, on mora biti razuman i mora shvatiti da je samo u tome pobeda njegova, odnosno pobeda naša, odnosno svebalkanska i on mora pokazati ljudima da nije bitno ko je pobednik, već da ovo podneblje učinimo lepim toliko da nam može zavideti ceo svet. Na Balkanu, zaista svega ima: planina, mora, livada...cela jedna planeta u malom. Valjda su nam zato i zavideli neki ljudi jer su ovde nalazili interese da se obogate ili ko zna zašto!? Ja se u istoriju ne razumem, a ni u politiku, ali se razumem u bolji život.
Pogranični magarci
U svom najnovijem filmu "Pogranični magarci" Enver Petrovci igra komandira srpske vojske na granici sa Albanijom.
- S jedne strane je albanski oficir, a s druge jugoslovenski i oni su tu sa svojim pograničnim vojskama. Tu se nalazi i izvor, gde oni, svako u određeno vreme, dolaze i uzimaju vodu, koja im je neophodna za opstanak. Scenario je inspirisan istinitim događajima. Film je, po žanru, tragi-komedija iz vremena vladavine Tita i Envera Hodže, tj. iz '68.god. Film nema mržnje, a ima ljubavi i na kraju filma je jedna divna poruka, kazao je Petrovci. |
