Puriša Đorđević za "Vesti": "Jutro" pod baražnom vatrom
U ispovesti za "Vesti" čuveni umetnik Puriša Đorđević priča o događajima koji su obeležili njegov život i karijeru. Rođen u Čačku pre 95 godina, snimio je više od 70 igranih i dokumentarnih filmova i napisao 12 knjiga. Autor je kultnih filmova "Devojka", "San", "Jutro"i "Podne"...
Opisuje početak karijere i rad u "Filmskim novostima" gde je upoznao snimatelja Miku Popovića, od kojeg je, kaže, sve naučio.
- Sa mnom u montaži radila je Grkinja gospođa Kleopatra Haricijadis, pored koje sam se osećao divno, jer je bila zaljubljena u film. Imali smo od vojske milion materijala, tako da nije bio problem za film. Kažem ja Kleopatri:
- Zamislite da napravimo još jedan film po pesmi Branka Ćopića "Grob u žitu".
Cenzura zbog džeza
Prateći stihove, mi montiramo ratne stvari. Kako montiramo, sve izgleda perfektno. Ovi iz vojske nisu znali šta Kleopatra i ja pravimo. Zovnem Radeta i Oliveru Marković i snimim sa njima tekst i onda im pokažem prvi film koji su naručili. Došao je lično general Stevo Krajačić, koji je bio najvažniji. Inače retko fin čovek, sa drugim prvoborcima nisi mogao razgovarati. Ja mu kažem: "Druže generale, jednu poemu smo napravili." Kaže: "Dajte da vidim", on je već imao nadimak general kulture. Ja mu dovedem Radeta i Oliveru i ide tekst bez muzike. General kaže da je to vrlo interesantno: "Dajte još jednom da vidim." On je rekao: "Dobro je." Direktor Zastava filma bio je sav srećan, jer je general bio zadovoljan. Onda sam ja direktoru rekao:
- Treba nam 40.000 dinara.
On me je upitao o čemu pričam. Kazao sam da su prvi film platili toliko, a toliko treba da daju i za ovaj drugi. Posle toga sam napravio film "Pazi, ne tumbaj", praćen džez muzikom. Odem na cenzuru i budem zabranjen zbog upotrebe džez muzike. Film "Opštinsko dete" nije nešto, dobar je samo zato zbog pesme koju je moj otac doneo iz Prvog svetskog rata: "Ja sam ja Jeremija, prezivam se Krstić." To je jedino važno u tom filmu.
- Moj film "Jutro" bio je apsolutno hit, svi su mi čestitali. Takvo ostvarenje dotad nije bilo viđeno. Čestitke su pljuštale sa svih strana. Dobio sam Zlatnu arenu u Puli. Moj film "Pavle Pavlović" je bio napadnut, nije ušao ni u zvaničnu selekciju. Zbog filma "Jutro" pet meseci sam napadan i to u listu "Borba" i to zbog toga što sam "izneverio NOB". Pisali su oficiri i borci sve najgore, a lepo je to što su Dušan Makavejev i ostali reditelji pisali sve najbolje o filmu, ali to naravno nije objavljivano. Organizovali smo mi filmadžije razne sastanke i pojavi se pop Vlada Zečević. Desi se da na jedan sastanak dođe pop Zečević i kaže: "Ja sam zajedno sa Purišom ratovao", što inače uopšte nije tačno, ali to odjekne u javnosti. I tako se to malo stiša ta halabuka na mene.
Putovanje sa Pericom
- Meni su inače scenario za film "Jutro" odbili, jer je zasedao Savet Avala filma u kome su bili Dobrica Ćosić, Borislav Mihajlović Mihiz, Radoš Novaković i još dvojica. Odbili su "Jutro", ali je Vicko Raspor, direktor Dunav filma, odlučio da će raditi "Jutro". Cenzura o srpskom filmu je postojala sve do sedamdesetih godina. Za "Pavla Pavlovića" sam imao i policijsku kontrolu.
- Bio sam na festivalu u Lajpcigu, gde sam 1972. godine dobio jednu veliku nagradu i tu je bio jedan umetnički direktor koji je bio vrlo ljubazan. Pita me da li sam raspoložen nešto da radim. Ja ga gledam, u to vreme sam još mrzeo Nemce. U to vreme postojale su dve Nemačke: Istočna i Zapadna. Nisam želeo ništa da radim za njih. Međutim, desi se nešto sasvim drugo, u to vreme u Nemačkoj je bio čuveni golman Perica Radenković, koji je bio veoma popularan i koji je prolazio kroz Beograd. Madera je već počela da radi i tu se nađem s njim i on mi kaže što ne bi malo došao u Nemačku i ja tako odem.
- Obišli smo i Zapadnu i Istočnu Nemačku, koja je bila veoma siromašna, ali me pozitivno iznenadio njen umetnički milje. Kad sam se sa Pericom vratio u Beograd, baš tada iz Lajpciga gde sam ja dobio nagradu javljaju da bi hteli sa mnom da razgovaraju, jer žele da napišem scenario po priči Bore Ćosića "Kako su obnavljani klaviri". Nešto je tu falilo, pa sam ja dodao jedan deo, bukvalno pola strane, da bi mogao da se napravi film. U filmu se radi o klavirštimeru nakon rata koga ljudi iz nove klase pozivaju da štimuje klavir. Kada ga pitaju da li je to za vreme rata radio za Nemce, on potvrđuje i strada. Intervenisao sam tako što kad god bi taj bračni par poželeo da dovede klavir u red, on bi eksplodirao. Tako je nastradalo 13 klavira. Film je bio prikazan i na festivalu na Paliću.
Čačak draži od Pariza
- Imao sam poziv od Amerikanaca da odem i da tamo radim, ali nisam hteo da odem. Prvo nisam znao engleski, a drugo bilo mi je draže da idem u Čačak i da se kupam na Moravi. Bio sam mesec dana u Parizu, zvali me, ali nije me zanimalo. Ovde sam voleo da radim i kad sam bio sa parama i kad sam bio bez para.
Aca nije mogao u Atelje 212
- Aca Popović je tvorac sjajnih pozorišnih komada koji su mu doneli publicitet sa velikim poštovanjem. Za razliku od toga on je imao malo novca za život. Izdržavao je ženu i četvoro dece. Bio sam blizak sa njim i pokušao sam da po jednom njegovom tekstu napravim film. Želeli smo da taj pozorišni komad bude prikazan u Ateljeu 212. To smo rekli Miri Trailović, a ona nikad u svom životu nije primila Acu Popovića.
