Hapsili me i Amerikanci
U ispovesti za "Vesti" čuveni umetnik Puriša Đorđević priča o događajima koji su obeležili njegov život i karijeru. Rođen u Čačku pre 95 godina, snimio je više od 70 igranih i dokumentarnih filmova i napisao 12 knjiga. Autor je kultnih filmova "Devojka", "San", "Jutro"i "Podne"...
Posle Rezolucije Informbiroa sa snimateljem Mikom Popovićem, od koga je, kaže, sve naučio, napravio je film "Jugoslavija, maja 1949. godine". Za ovo ostvarenje njih dvojica su dobila savezne nagrade Vlade FNRJ, koje su im uručene u Maršalatu, gde ih je dočekao Josip Broz.
Susret sa Titom
- Sada zamislite sledeći kadar. Tito je nestao sa prijema, onda se otvaraju jedna vrata u sredini, i ja ga vidim na oko dvadeset metara u totalu i kažem: "Visok je 1,65". Bio je program, čuvena operska diva Zinka Kunc peva ariju za nas, ali tu je i veliki broj budža, oficira i ona završi ariju. Bila je Titova miljenica, a kasnije se udala za nekog generala. Onda neki počnu da skandiraju: "Ajte vi, druže Tito." Prilazi on klaviru stojeći i jednom rukom odsvira "Ide Tito preko Romanije".
- Jednom prilikom Broz je napravio prijem na ostrvu Vanga - on i Jovanka nas čekaju i pozdravljaju se, mi svi u tamnim odelima, a on u košulji. Bili su tu režiseri Veljko Bulajić, Saša Petrović. Sve nas je propitivao šta će ko da radi, a kad je do mene došao, ja kažem: "Mene zanima ovaj sukob sa Staljinom." On kaže jednu rečenicu zbog koje sam na trenutak pomislio da je maršal eventualno Srbin: "Nemojte to da prčkate." Napravio sam film o tome.
- Da bi čovek doživeo velike pobede prvo mora da doživi velike poraze. Tako je bilo i u mom životu i poslu. Prikaže se u Puli moj film "Dva zrna grožđa", na opšte zadovoljstvo, čini mi se, svih, taj moj film bude proglašen za najgori ikada. Ne samo da me to strašno pogodilo, nego ja postanem i poznat. Toliko se to pročulo. Vratim se u Beograd, ja bez kinte skitam po kafanama i to po Skadarliji. Tako dođem ja u kafanu, a na tanjiru dva zrna grožđa.
- Pogledam kelnera, kad ono Dragi Vranešević Glavonja, čuveni beogradski kelner. Pita me on: "Pa, gde si ti, Puriša'", a ja rezignirano kažem: "Pa gde stignem." Odvede me Dragi u Hilandarsku 23, ulaz savršen. Dvorište ogromno, deset stanova i u dubini jedan mali stan - padao je sneg, u stan je ulazila voda.
Tu je Dragi živeo sa porodicom. Primio me kod sebe, a ja sam se osećao kao da sam u Čačku. Vratio sam se u toplu atmosferu doma. Tada sam napisao "Jutro", "Devojku" sve najbolje što sam uradio. Tamo su svi dolazili, njegova supruga Jovanka donosila klopu. Uveče bi Dragi oblačio smoking i odlazio na posao. Počeo je da radi u Metropolu i tamo je služio strance. Ujutru se vraćao, Jovanka mu je vadila iz džepova pare - marke, dolare i franke. Pet godina sam tu ostao, iako sam počeo da zarađujem i mogao da odem. Toliko sam voleo tu atmosferu u Hilandarskoj ulici.
Iskustvo sa demonstracija
- Godine 1947. predsednik Filmskog komiteta bio je Aleksandar Vučo, čuveni pesnik, i kaže mi on: "Imamo snimatelja Edvarda Šerhausa, koji snima demonstracije u Trstu." Trst je okružen Slovencima i oni svi učestvuju u demonstracijama kojima želimo da dokažemo da Trst pripada Jugoslaviji. Ja sam vozom otišao u Ljubljanu, posle toga smo otišli na trg gde je trebalo da se održe demonstracije. Video sam američke i engleske vojnike na konjima. Oni su prolazili pored nas, nisu obraćali pažnju. Narod je odlazio na pijacu da bi vikao: "Trst je naš."
- Stojim ja tako i čekam snimatelje i gledam i kažem sebi: "Joj, svega ima, čokolada, obuće, odela, pomorandži, sve ono što volim." Napravili smo dokumentarni film o toj robnoj kući. Naravno, bila je čista glupost da je Trst naš grad. Godinu dana kasnije otišao sam sa hrvatskim snimateljem Hrvojem Šarićem. Tog puta smo dobili po 300.000 lira.
- Otišli smo da ručamo u kafanu Stelapolare. Bilo je lepo vreme uoči Prvog maja. Odjednom se oko nas stvorilo šestoro američkih agenata. Pravac u ćorku, u tvrđavu San Đusto. Saslušavali su nas jedan oficir Amerikanac, a ja engleski nisam znao ni da beknem. Međutim, on je znao i francuski, kao i ja. Bili smo u apsu 32 dana. Bili su fini ljudi, nema batina, nema ništa sve u redu. Bili smo pritvoreni, a kada smo se vratili za Beograd u Avala filmu su nas sačekala četvorica udbaša. Odbio sam da pričam.
Divna oživela kafane
- Nedostaje mi stari Čačak, tu sam proveo mladost, u Beograd sam stigao sa 22 godine. Beograd je bio siromašan, bili smo prava sirotinja. U "Politici" sam jeo u menzi za 600 dinara mesečno, a imao sam doručak, ručak i večeru. Mažestik i Metropol su dobro radili. U Mažestik nije mogao da uđe svako. Filmsko preduzeće je imalo samo jednu ulaznicu, koju smo delili između sebe. Vlasti su na vreme uočile da ne postoje lokali gde bi se stranci dobro osećali - tako da je Mažestik otvorio bar.
Odemo mi jednom u taj bar, kad ono nema muzike, kao da ste u ćorki. Onda su se naši dosetili da ne može bez muzike, pa je jedan ciganski orkestar počeo da svira u Skadarliji. Zatim se pojavila Divna Kostić, sjajna pevačica i kafane su živnule. Posle Rezolucije Informbiroa sve je polako počinjalo da se razvija. Primljen sam u partiju 1946, a 1956. godine dobio sam pismo iz rejonskog komiteta da sam izbačen zato što nisam posećivao sastanke. Sećam se da me je pedesetih godina vojska zvala da radim za njih. Napravio sam film "Nova godina, novi dani i novi snovi". Bio je to pravi propagandni film.
Preporučio Tarkovskog
- Upoznao sam sjajnog scenaristu Tonina Gueru, Felinijevog školskog druga. Bio sam sa Guerom u Rimu i tu mi je dobro došao moj italijanski jezik. Tada se pokazalo da je korisno što sam učio latinski. Tonino je bio isti tip kao i ja. Super smo se slagali. Hteo je da snima neki film, a ja sam mu rekao da to nije film za mene, nego za Tarkovskog i tako je Andrej došao u Italiju, ali nikad nije doznao ko ga je preporučio.
