Dejan Lutkić za "Vesti": Zbog bombi odložio venčanje
Otkad je kao dečak zaigrao u seriji "Poslednje leto mog detinjstva", Dejan Lutkić je u svetu filma. Završio je nižu muzičku školu, odsek klavir, a glumu diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Popularnost je stekao ulogom Ringe u filmu "Ringeraja" 2002. godine. Poznat je i kao Alamunja iz hit serije "Bela lađa" i kao Jovan Jagodić iz serije "Sva ta ravnica" i "Jagodići". Publici se predstavio i u predstavama "Pobratim", "Romeo i Julija", "Mačak u čizmama", "Goli kralj".
Otkad je kao dečak zaigrao u seriji "Poslednje leto mog detinjstva", Dejan Lutkić je u svetu filma. Završio je nižu muzičku školu, odsek klavir, a glumu diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Popularnost je stekao ulogom Ringe u filmu "Ringeraja" 2002. godine. Poznat je i kao Alamunja iz hit serije "Bela lađa" i kao Jovan Jagodić iz serije "Sva ta ravnica" i "Jagodići". Publici se predstavio i u predstavama "Pobratim", "Romeo i Julija", "Mačak u čizmama", "Goli kralj". Poznat je i po filmovima "Nebeska udica", "Lavirint", "Ono naše što nekad bejaše", "Promeni me". Stalni je član Pozorišta "Boško Buha".Na pitanje čemu daje prednost kao glumac, filmu, pozorištu ili serijama, Lutkić objašnjava da su u pitanju različiti vidovi bavljenja glumom. Zahvalan je što ima privilegiju da radi sve. Sa porodicom živi u Zemunu.
"Stojadin" u kukuruzištu
- Rođen sam u Vrbasu 19. februara 1974, a odrastao u selu Nadalj. Roditelji su mi lekari, a imam i stariju sestru po ocu Maju. Iako nije živela sa nama, sve odmore smo provodili zajedno. Vrlo brzo se selimo za Kulu, gde mi i danas otac Tomislav i majka Vukosava žive. Kao dete sam bio veoma nestašan i radoznao, sve sam voleo da dotaknem i probam.
- Kuća u kojoj sam živeo sa roditeljima imala je svoju njivu, a ja onakav nemiran kakav sam bio, jednom prilikom sam ušao u očev "stojadin", upalio ga i pravo u kukuruzište. Glumu sam zavoleo rano, sećam se da sam igrao u predstavama kod moje učiteljice Milene Deronje. Nakon završenog šestog razreda, Bora Gvojić me izabrao za snimanje serije "Poslednje leto mog detinjstva". E, to je bio pravi raspust - snimanje serije i to u Titelu i Novom Sadu. Roditelji su mislili da će moje zanimanje glumom biti prolaznog karaktera, ali, eto, gluma je postala profesija za ceo život.
- U gimnaziji sam se bavio recitovanjem, kod profesorke Nadežde Stokuće. Ona je volela moj pozitivan bezobrazluk, pa me uputila kod Vesne Đilas. Vesna je bila zadužena da nas sprema za takmičenja, učila nas je lepom recitovanju. Fakultet dramskih umetnosti upisao sam iz drugog pokušaja. Naime, glumu sam probao da upišem nakon treće godine gimnazije, tad nisam uspeo, ali sam već naredne naredne godine bio u klasi profesora Milenka Maričića i Goce Marić.
- Dolazak u prestonicu iz male sredine za mene je bio veliko iskustvo. Beograd je za mene bio veliki, veći nego Njujork. Na samom početku studija stanovao sam na Novom Beogradu, u bloku, pa nisam bio siguran da ću znati da se vratim kući. Brzo sam se preselio na Crveni krst. Tu sam iznajmio sobicu, kod jedne gospođe i njene ćerke, koje su bile jako fine prema mene, pa sam brzo prilagođavao na život u velikom gradu. Ipak, najveći deo vremena sam provodio sa svojim kolegama na fakultetu. Bila je to zaista jaka klasa: Ivan Jevtović, Nikola Đuričko, Boris Milivojević, Anastasija Marković, Bojan Dimitrijević, Đorđe Kukljica koji sada živi u Zagrebu i već je jedan od ozbiljnijih hrvatskih glumaca.
Holivud kao (ne)moguća misija
- Nikada nisam razmišljao da sreću potražim u Holivudu. Kad bi mi se pružila prilika, svakako da bih pokušao da je iskoristim, ali smatram da je to za glumce sa ovih prostora to skoro neizvodljivo. Veoma su retke prilike da je neko sa ovih prostora u Holivudu nešto suštinski napravio. Evo, kolega Stefan Kapičić je tamo i nadam se da će napraviti pristojnu karijeru što mu od srca želim.
Svemoćne molitve
- Za vreme studija radio sam kao konobar, u video klubu, tako sam vaspitavan da treba da radim i da od posla ne bežim. Svoju suprugu Ljubinku upoznao sam davno, a u braku smo od 2001. godine. Zapravo trebalo je da se venčamo 1999. godine, ali tada je počelo bombardovanje Srbije, pa smo odustali od svadbe. Velim, nećemo se venčavati pod bombama. Moja supruga iz sasvim druge branše. Ona je diplomirani inženjer elektrotehnike i imamo dve kćerke Anastaziju, koja će u oktobru napuniti 16 godina i dve godine mlađu Nađu.
- Sećam se kada se supruga porađala sa starijom kćerkom, koja je poranila mesec i po dana. Pupčana vrpca se vezala u čvor, pa se stvorio tromb, ali na kraju je hvala Gospodu sve ispalo kako treba. Sveštenik Branko, koji nas je i venčao i koji je krstio našu decu, služio je molitvu u crkvi Svete Petke, pomenuo je naše dete u molitvi i rekao mi "nemoj da brineš". Sve se na kraju okončalo u najboljem redu, vernik sam i smatram da Gospod uredi sve kako treba. I sam sam rođen jako teško, i majka i ja smo dobili sepsu, jedva smo ostali živi, ali sve je na kraju bilo dobro.
- Prvu ulogu dobio sam u filmu "Nebeska udica" Ljubiše Samardžića, osećao sam se odlično što me je odabrao i to odmah po diplomiranju. Potom su sledile serije "Ringerinraja", "Porodično blago", "Bela lađa", "Mansarda", "Mješoviti brak". Moj prvi producentski poduhvat bio je u seriji "Sva ta ravnica". Naše tržište nije veliko, ali, srećom, mi smo televizijska nacija. Ljudi vole serije, samo treba da se radi. Lenjost je nešto što zaista prezirem iz dna duše.
- Svaki čovek za sebe može da uradi neku minimalnu stvar i ništa što pošteno radimo ne bi smelo da nam bude ispod časti. Nemam potrebu da me konstantno tapšu po ramenu, niti da o sebi govorim u superlativu, to me ne ispunjava. Moja najveća mana mogla bi da bude tvrdoglavost. To me je koštalo u životu, ali radim na sebi jer tvrdoglavost skrene s puta, odvede čoveka, vuče na neke negativne stvari koje čoveka mogu da odvedu do ponora.
Taksista "spasao" Gagu
- Smeta mi poplava rijalitija i to pre svega kao čoveku. Ti programi su rezultat poremećenih vrednosti u svetu i vremenu u kome živimo. To se ne tiče samo naše države, nego celog sveta, smeta mi što se te stvari dešavaju na način na koji se dešavaju i što to počinje da biva mera vrednosti.
Danas svako može da postane popularan uz pomoć društevih mreža i kojima se ljudi intenzivno bave tuđim životima, a nisu ni pogledali da li imaju nešto da počiste ispod svog praga. Nemam ništa afirmativno da kažem i ne znam čemu ti rijalitiji služe.
To da su uvezeni sa Zapada nije sporno, to su formati koji se ovde uvoze počev od "Velikog brata". Ali na Zapadu ti formati imaju svoje mesto i ako imaš potrebu, volju i želju da to gledaš, plati pa gledaj. Ovde se dižu rejtinzi gledanosti na tome i to je ta razlika između nas i Zapada.
- Član sam Pozorišta "Boško Buha" i čekamo da se rekonstruiše pozorište da se vratimo u svoju zgradu i na svoju scenu. Ovako igraš kao čergar i nižeš uspehe, ali valjda će se završiti radovi, ja sam po prirodi optimista. Uopšte gledano, optimista sam, pa šta bi bilo da nisam, pa da se zaključam u kuću i nigde ne izlazim. Rad na seriji "Jagodići" bio je divno iskustvo, radila je sjajna ekipa. Anegdote su sastavni deo snimanja. Sećam se, jednom nakon snimanja odlučili smo da odemo na večeru u Novi Sad jer tu smo i snimali. Gaga Nikolić je kazao: "Idite vi, ja ću doći kasnije, da se malo sredim, istuširam, pa ću doći taksijem."
Kad je došao, priča nam kako mu je taksista kazao da mu je jednom prilikom "spasao život". Gaga nam je ispričao: "Čudim se ja jer se ne sećam ničega, kakvu sam glupost napravio pa mi je ovaj čovek spasao život. Pitam ga kada se to dogodilo, a on mi kaže da se to dogodilo dok su on i njegova žena gledali 'Otpisane":
- Jedan je hteo da vas ubije, a ja skočim i izgasim televizor.
Pouke s malog ekrana
- Nisam igrao u TV novelama, ali nemam zadršku kad je profesija u pitanju. Jedina zadrška mi je kakva je uloga i kakav je scenario. Ako je u pitanju nešto banalno, naravno da ću odbiti. Smatram da imam dovoljno godina i iskustva da ne moram da radim bilo šta, po bilo koju cenu. Nemam odnos prema tome da li me prepoznaju na ulici, to je propratna stvar u ovom poslu. Ljudi vas vole ili vas ne vole. Nije dobro da vas svi vole, kao što nije dobro da vas niko ne voli.
- Mi smo televizijska nacija, ljudi vole serije, pogotovo ako se bave aktuelnim temama, odnosno istorijskim nasleđem. Putem filma i televizije nacionalna svest može da se podigne na viši nivo. Evo, sada treba da počne snimanje serije "Grupa" o maloletničkoj delinkvenciji, prodaji droge, uplitanju dece u kriminal. Ovaj projekat se dugo sprema, želimo da doprinesemo jer živimo u vremenu kad je droga dostupnija i jeftinija nego ikada. Droga se sve češće koristi i deca često fatalno završavaju. U ovom projektu biću i glumac i producent.
- Svoje ćerke Anastaziju i Nađu vaspitavam tako da u svakom momentu znaju da u svetu postoje druga deca koja nemaju ni pet odsto mogućnosti za razvoj i napredovanje i da im ta činjenica uvek bude na pameti. Takođe treba da se nose sa posledicama svih svojih odluka koje će u životu donositi.
Smatram da su deca danas pametnija, ali nažalost nisu mudrija. Dostupne su im sve informacije na internetu, a ja lično smatram da to nije dobro.
Danas se deca uče na nekim lošim primerima baš s interneta da primenjuju vršnjačko nasilje u odnosu na svoje drugare. Deca najveći deo vremena provode na mobilnim telefonima, kompjuterima i zaboravljaju da komuniciraju na drugi način.
Jedino sigurno je vera u Boga
- Moji roditelji su pre svega zadovoljni kad vide da sam ispunjen čovek i to nema veze s profesijom. Negde na početku možda su imali zadršku jer je ovo nesigurna profesija. S druge strane, pitam se ja, šta to donosi sigurnost? Jedino što je sigurno jeste vera u Boga i život onako kako Bog zapoveda, a sve drugo je nesigurno. Dužni da u svakom segmentu života da pronađemo nešto lepo jer tragajući za tim lepim i dolazimo do lepih trenutaka. Nažalost, danas smo se pretvorili u ljude koji tragaju za automobilima, koji koštaju 100.000 ili 150.000 dolara, evra, čega god. Tragaju za nekakvim gliserima, obućom, postaju ljudi forme, a ne suštine.
Sjajna publika u dijaspori
- Predstavu "Noć bogova", hrvatskog pisca Mire Gavrana u kojoj igram sa Vojinom Ćetkovićem i Nebojšom Ilićem. Tu predstavu smo igrali i za dijasporu, koja je divna publika. Posebno samo srećan jer su u gledalištu ljudi iz svih zemalja bivše Jugoslavije. Već pet godina traje ta predstava, 21. oktobra smo u Minhenu, u novembru smo u Berlinu. Igrali smo u Norveškoj, Frankfurtu, Beču.
Svaki put je trnovit
- Moja mlađa ćerka je jednom rekla da će biti glumica. Na to sam joj odgovorio da ću uraditi sve da ona ne bude glumica, ali joj to nikad neću zabraniti. Nemam pravo da joj to zabranim. Njih dve će izabrati profesije, a najvažnije je da one budu zadovoljne i ispunjene. Uvek im kažem da sve što izaberu će biti teško. Svaka profesija je trnovita, i put lekara, inženjera, rudara, pekara, vozača kamiona. Ništa u životu ne ide glatko i bez problema.
