Goran Sultanović: Fejsbuk nikad neće zameniti kafanu

Još kao dečak bio je deo čuvene radio grupi Bate Miladinovića, u kojoj su stasali velikani srpskog glumišta, a najšira publika ga pamti kao Urketovog ortaka Peđu u filmu "Poslednji krug u Monci", urbanoj priči o momcima sa beogradskog asfalta po scenariju Dušana Prelevića. U tom filmu je glumio sa Draganom Nikolićem, sa kojim je bio prijatelj čitavog života.

V. Sekulić

Oprobao se i kao upravnik: Goran Sultanović

Početkom devedesetih igrao je u seriji "Policajac sa Petlovog brda". U "Volim i ja nerandže... no trpim" Zdravka Šotre sjajno je odigrao lik autentičnog brđanina iz šavničkog kraja. Igrao je i u TV filmu "Šešir profesora Vujića", melodrami "Ima ljubavi, nema ljubavi", serijama "Povratak otpisanih" i filmu "Već viđeno". Publika voli njegov moćan glas, idealan za recitovanje poezije. On je glumac čiji glas u reklamama čujete svakodnevno.

- Pušite četiri pakle dnevno, i to loših cigareta, 40 godina i imaćete glas kao ja - voli da kaže Goran.

Čuvena je i predstava "Zvezdarske zvezdice" o Beogradu iz tridesetih godina gde zajedno sa Tanjom Bošković i Goricom Popović uspeva da zasmeje publiku. Retko daje intervjue jer ne želi da bude u društvu sa starletama i starletanima, dok o onima koji uzimaju zlatne medalje u fizici i matematici nema ni reda. Postali smo društvo koje, kako ističe, juri skandale. Važi za jednog od poslednjih boema Beograda.

"Poslednji krug u Monci" (Foto: Lična arhiva)

Šamar za pamćenje

- Rođen sam 23. avgusta 1947. u Zemunu jer se u to vreme krečila Železnička bolnica, jedino porodilište u Beogradu. Majka Milanka i otac Ragib rano su se razveli, on je otišao u Crnu Goru, a majka je radila u ansamblu Kolo i putovala na sve četiri strane sveta. Detinjstvo sam proveo uglavnom kod babe i dede. Najviše vremena sam provodio sa društvom na Vračaru. Bilo je to vreme kad materijalno nije bilo presudno, kad ima jedan, tada imaju svi.

Upisao sam Četrnaestu beogradsku gimnaziju, ali nisam bio neki đak. Umesto četiri, u klupama sam proveo šest godina. To nije nešto čime se ponosim, ali tako je bilo. Sećam se da kad sam kao klinac zapalio prvu cigaretu. Komšinica me je tužila babi, a ona mi je bez provere da li sam stvarno pušio ili nisam zalepila šamarčinu za pamćenje.

To su bila takva vremena, moral je bio na prvom mestu. Novca mi nije nedostajalo, roditelji su mi davali i više nego što je potrebno jer sam bio uskraćen za nešto što se zove porodica.

- Hteo sam svašta da postanem u detinjstvu, i bokser, i fudbaler, i milicioner, ali ipak sam upisao glumu. Još kao dečak bio sam u grupi kod Bate Miladinovića, kasnije sam učestvovao u priredbama u školi, a najbolje rok grupe nastupale su u Dadovu. Da biste obezbedili slobodan ulaz, morali ste da budete član pozorišta.

Dakle, čisto praktičan razlog. Gluma je došla kao logičan sled. Prvo sam bio u klasi Ognjenke Milićević, pa profesora Predraga Bajčetića i na kraju Milenka Maričića. Tako je nekad bilo, kroz studiranje smo menjali i profesore, a ja sam imao sreću jer su sva tri bila izuzetni pedagozi.

Upravnik pod bombama

- Bila je to sjajna klasa: Predrag Ejdus, Miki Manojlović, Marko Nikolić, Aljoša Vučković, Goran Pleša, koji nažalost nije više među nama. Moja drugarica iz gimnazije Ceca Bojković već je bila na Akademiji jer, kako rekoh, ja sam u gimnaziju išao šest godina. Za razliku od gimnazije, na fakultetu sam bio odličan student.

Rano sam počeo da radim, na drugoj godini. Prvo sam bio u Narodnom pozorištu, ali zbog nekih gluposti ubrzo odlazim u Beogradsko dramsko pozorište. U vreme bombardovanja bio sam i upravnik tog pozorišta. Dakle, bio sam tada kad niko drugi nije hteo. Bilo je to teško vreme, a čim nema šta da se krade, niko neće da upravlja. Ipak, svi su nekako počeli da se guraju u moj posao,, pa sam nakon dve godine dao ostavku.

- Sećam se da me Gorica Mojević, tadašnja gradska sekretarka za kulturu, optužila da sam vodeći kadar JUL-a. Nikad, ama baš nikad, osim godinu do godinu i po u vreme bivše SFRJ, kad sam bio član komunista, nisam bio ni u jednoj partiji. Pa ja sam se čak i iz Društva ribolovaca isključio. Kad bolje razmislim, mene nikad niko nije ni zvao da budem član neke partije.

Znam ljude koji promene po pet partija, a mene niko ne traži. Onda mi jedan prijatelj objasni: Oni zovu ljude koji su poslušni, šta ćeš ti njima kad bi ubrzo počeo da laješ?! Takvi nisu potrebni partiji. Ima jedna pesma slavnog Izeta Sarajlića u kojoj se kaže: "Postoji nekoliko verzija priče o mom putu u Istanbul. Jedni su pominjali ljubav, po drugima razlozi su bili političke prirode, neki su pominjali drogu, a to što ja nikad nisam bio u Istanbulu - to nikoga ne interesuje."
To je priča o mom članstvu u strankama.

Rame uz rame sa Bartonom

- Glumac sam ceo život, a za sebe mogu reći da sam odigrao samo jedan film i to "Poslednji krug u Monci" pored mog velikog prijatelja Dragana Nikolića. Protrčao jesam kroz jedno 30-40 filmova. Mene su uzeli da igram u "Sutjesci" pored slavnog Ričarda Bartona jer sam zahvaljujući Džoniju Kešu znao 200 do 300 engleskih reči. I to je vrhunac moje filmske karijere, kad smo nas dvojica u kadru, on u krupnom planu, krupno ja, a iza nas pet miliona vojnika i aviona.

- Divim se svim mladim glumcima i njihovoj hrabrosti da uđu u ovu profesiju. U vreme kad sam diplomirao na Pozorišnoj akademiji u zemlji od 22 miliona stanovnika izlazilo je dvadesetak glumaca za celo srpsko-hrvatsko područje. Danas samo u Srbiji sa raznih glumačkih škola izađe više od 100 glumaca, a gde su reditelji, gde su pisci...

Da sam ponovo mlad, ne bih se bavio glumom, premazao bih se i bio političar. To je najlakše.

- Uvek su klanovi vodili glavnu reč, kada je reč o filmovima, a ja nisam imao nikog u tim krugovima. I nije mi žao, uvek je bilo nekog posla i za mene.

Radio sam i kao voditelj, lako je postati popularan, ali stvar je u trajanju. Gaga Nikolić je otišao u vojsku, pa sam ja vodio emisiju "Maksimetar". Vodio sam svega tri-četiri emisije, ali to je bilo dovoljno, kasnije sam radio i na beogradskoj "202", a oprobao sam se i u ulozi voditelja "Vino i pijanino" u jednoj privatnoj produkciji. Uradio sam jedno sto emisija. U goste su dolazili fini ljudi, a ja sam uspeo da pravim zanimljive emisije, bez iznošenja prljavog veša.

Danas je sve suprotno - u emisiju pozovu ljude koji olajavaju druge. Bez skandala, tračeva nema emisije, to je poražavajuće. Pogledajte današnje novine, većina su tabloidi, čak 98 odsto sadržaja je posvećeno junacima rijaliti programa, raspravlja se čije je dete, koja starleta je gde bila i tako unedogled.

Lepe uspomene iz Beča

- Sve smo to uvezli sa Zapada i to je veoma loše. Danas su glavni Fejsbuk, Instagram i svi drugi profili. Kažem vam da Fejsbuk ne može biti zamena za pravo druženje, za pravu kafanu. Srećan sam što sam baš u kafani upoznao Branu Crnčevića, Duška Trifunovića, Momu Kapora i sve ljude koji vrede u ovom društvu.

Ja sam antiglobalista, a sve ovo što se dešava, i starlete i rijalitiji, ništa to nije slučajno, političarima treba glupo biračko telo. Ja sam čovek koji voli da recituje stihove Disa, Rakića, Crnčevića. Mnogo sam očekivao od promena posle 5. oktobra 2000, nažalost, ništa se nije značajnije dogodilo, osim što su oni koji su imali samo jaknu postali milioneri. Neki će reči komunizam je bio jednoumlje, a sad je evo mnogoumlje. E, neće biti da je tako.

- Već 19 godina igram u kabareu "Ja pevam svoj bluz", u kome se pričaju delovi poezije i drama izašlih iz pera srpskih klasika i savremenih pesnika

U zavisnosti od priča, tematike i aktuelnih događaja kojima se bavi kabare je menjao nekoliko puta ime od 1999, a suština je ostala ista - da se svi koji gledaju naš kabare odu kući raspoloženi. Nastupao sam širom Srbije, u Torontu, Otavi, Madridu, Cirihu, Australiji. Bio sam oduševljen publikom u Beču, bilo je mnogo mladog sveta sa ovih naših prostora.

- Oženjen sam Ivankom Živković sada Sultanović. Bila je balerina, a sada je domaćica, u srećnom smo braku već 40 godina. Imamo dve ćerke, Jovanu i Jelenu. Na sreću, nijedna nije pošla mojim stopama. Imam i jednog unuka. Zdravlje me dobro služi, ali sam krajem prošle godine doktorima bukvalno pobegao s lopate. Bilo je svašta i upala slepog creva i problemi sa tankim i debelim crevom.

Dobro je prošlo, a dotad sam se sa doktorima družio samo u kafani. Imam i nacionalnu penziju. Da pravo kažem, prilikom dodele te penzije nije se vodilo mnogo računa, ima tu svih, i bibliotekara i umetnika i onih koji baš i nisu umetnici. Nemam ništa protiv bibliotekara, ali mora se znati ko zaslužuje ovu penziju. Neke moje kolege žive od penzije od 25.000 do 30.000 dinara i to je ono što me stvarno pogađa.