Nema života bez istina i laži

Od kada zna za sebe, Feđa Stojanović je u svetu glume. Još kao sedmogodišnjak obreo se u grupi čuvenog Bate Miladinovića i od tada je deo filmske i pozorišne priče.

Oprobao se i kao profesor: Feđa Stojanović (Foto: V. Sekulić)

Inače, ceo radni vek je proveo u beogradskom Ateljeu 212, gde je došao na nagovor Mire Trailović, legendarne upravnice tog pozorišta. Publika ga je zavolela u megapopularnim serijama kao što su "Bolji život", "Srećni ljudi", "Porodično blago", a danas ga gledamo u sjajnoj sagi "Istine i laži", gde maestralno igra simpatičnog Iliju Isidorovića.

Ovaj vrsni glumac diplomirao je glumu u klasi Milenka Maričića 1973. godine, a oprobao se i kao profesor na BK univerzitetu. "Tamo i ovde", "Ljubav i drugi zločini", "Lepa sela, lepo gore", samo su neki od filmova u kojima je Feđa ostvario sjajne role. Teško je pobrojati predstave u kojima je slavni glumac igrao, a neke od njih su "Ranjeni orao", "Molijer", "Čudo u Šarganu". Dobitnik je nagrade "Strahinja Petrović" FDU Beograd, priznanja Tanhofer FDU Beograd, Povelja za izuzetnu ulogu na Filmskim susretima u Nišu 2002. godine.

Varljiva godina 1948.

- Rođen sam 31. januara istorijske 1948. godine u Aleksincu, ali sam već sa pet-šest meseci prešao u Beograd. Naime, moja majka je bila učiteljica, a otac radio u takozvanoj Ozni, pa su tamo u trenutku mog rođenja službovali. Najmlađe sam od troje dece, najstarija sestra poznata modna kreatorka Mirjana Marić je deset godina starija od mene, srednji brat je inženjer i ja koji sam, eto glumac.

- Moj otac je bio komunista, rusofil i dao mi je ime Feđa. Zbog Rezolucije Inforbiroa, prijatelji su ga terali da mi promeni ime. On je celu noć nervozno hodao po kući, jer nije želeo da to učini. Rano u zoru samo je izustio: "Detetu nećemo menjati ime." Srećom, nije završio na Golom otoku, a ja sam ostao Feđa. Igrom slučaja, kasnije kad sam gostovao u Rusiji, rekli su mi da moje ime zapravo i nije rusko ime.

- Moja majka je volela umetnost i uvek naginjala ka umetnosti, pa je volela da kaže: "Imam troje dece, najstarija ćerka mi je modna kreatorka, najmlađi sin glumac, a ovaj srednji 'samo' inženjer." Kao dete nisam voleo da jedem, još i danas sećam se očevih batina koji je pokušao da me privoli da nešto pojedem.

Bio sam dečak kada sam se upisao u grupu Bate Miladinovića. Tada se formirala televizija, igrao sam u nekim emisijama, snimio filmove od kojih je svakako najpoznatiji "Nikoletina Bursać" čuvenog reditelja Branka Bauera.

Još u osnovnoj školi počeo sam da se interesujem za glumu. Tada se formirala televizija, igrao sam u nekim emisijama, snimio filmove.

Moj sin, nadareni osobenjak

- Već kao dečak počeo sam da zarađujem od filmova, a mnogo sam želeo da imam bicikl. Kažem ja ocu: "Ajde da kupim bicikl od tih para što sam zaradio", a on meni uzvrati: "Šta će ti bicikl, sačekaj još malo pa kupi motor." Čim sam zaradio sledeće pare, kažem: "Ajde da kupimo motor", a on meni "Ma šta će ti, opasno je." Onda sam dobio enorman honorar od filma "Nikoletina Bursać". Sećam se, kupili smo škodu 1000 MB. Budući da nisam bio punoletan nisam je ni vozio. Kad sam konačno napunio 18 godina, počeo sam da je vozim, ali vrlo kratko. Već je bila izašla iz mode.

- Prvo sam pokušao da upišem filmsku režiju, pa kako nisam uspeo, upisao sam prava i za inat stigao do četvrte godine. Onda je opet nešto proradilo u meni, đavo mi nije dao mira, pa sam ipak okušao sreću i primljen sam na glumu. Mira Trailović me je primetila na trećoj godini glume i zvala u Atelje 212, pozorište o kome sam sanjao. Pre toga sam bio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, koje mi nije baš leglo, čak sam razmišljao da odustanem od ovog posla.

- Oženio sam se sa 25 godina. Mislim da mi je to bila greška, da sam bio mlad i nezreo. Svim mladim ljudima bih savetovao da se ne žene pre 35. godine. Mada ko zna, u svakom slučaju, ja nisam bio spreman, mada sam se oženio svojom velikom ljubavlju iz gimnazije. Ubrzo smo dobili sina Uroša, koji je kasnije postao poznati reditelj.

Kad mu je bilo devet godina, njegova majka i ja smo se razveli. Moj sin Uroš je bio neobično talentovano i pametno dete, pravi vunderkind. Fantastično je crtao, znao muziku, bio je vukovac, mada ga nikad nisam video da uči. Sve mu je išlo od ruke. Bio je osobenjak, čudno se oblačio, nosio je šešire specijalno za njega rađene. Moj sin se čudan i rodio. Ali vremenom sam se navikao na njegovu posebnost. Sada kada mi neko kaže da ima super pametno dete, malo ustuknem, bolje je da je u svemu, kako da kažem, uobičajeno.

Bolne rane

- Njegov film "Vešala za dvoje", vrlo čudnovata vestern verzija "Banović Strahinje" je proglašen za najbolji kratki film svih vremena. U filmu sam igrao sa Elizabetom Đorevskom.

Film smo snimali u kamenolomu u Rakovici na 30 stepeni nekih osam do devet dana. Bukvalno smo visili obešeni.

Potom Urošev film "Čarlston za Ognjenku", sjajan film. Kažu da je taj film svojevrsna prekretnica u srpskoj kinematografiji, dosta su ga kasnije kopirali, u spotovima, ma svuda. Mnogo nagrada je Uroš dobio, a onda je otišao u Ameriku da tamo gradi svoju karijeru.

- Mene je samo zanimalo ono egzistencijalno, da li ima gde da spava, da li ima šta da jede. Nije me zanimalo šta će se desiti sa karijerom, to mi je bilo u pozadini. Njega je sve to smaralo, ta moja pitanja, pa mi je zabranio da se čujemo telefonom ili preko Skajpa, nego samo mejlom.

Onda se desilo to što se desilo, u septembru prošle godine Uroš je umro u Americi u 44. godini.

Osećam ličnu krivicu zbog razvoda i njegovog odrastanja. Uroš je imao samo devet godina kad sam se razveo, a tada sam mu bio najpotrebniji.

Koliko god sam se trudio da se svakodnevno viđam s njim, svestan sam da to nije to. Sigurno je to i na njemu ostavilo rane i posledice.

Širenje optimizma

- Moja karijera je nekako išla lagano, nisam bio nešto poznat ljudi me nisu prepoznavali na ulici što mi je kao mladom glumcu možda bilo i malčice krivo. Gledajući iz današnje perspektive, vidim da je to bilo dobro, kako da kažem sam dar od Boga. Evo, sada igram u veoma popularnoj seriji "Istine i laži", ljudi me prepoznaju na ulici, prilaze.

Deca, odrasli, čistači cipela... Uloga Ilije Isidorovića mi je baš legla. Ilija, čovek starog kova, i ja smo se srodili. U njemu prepoznajem neke osobine svog oca, ali i sebe. Mladi glumci koji igraju u ovoj seriji su ne samo sjajni glumci, nego i dobri ljudi. Nikoga od tih mladih izuzev Jane Ilić i Jelene Gavrilović nisam poznavao.

- Zanimljivo je da je gledaju sve generacije i ljudi svih profesija i obrazovanja. Neki prijatelji su mi rekli da svoje obaveze usklađuju sa terminom emitovanja. Kažem, sreća je da je ekipa serije izuzetna, jer su snimanja naporna, traju i po 12, 13 sati. Onda dođete kući umorni, ali morate da učite tekst, ali sve je lakše uz sjajne ljude.

Te mlade glumce savetujem da se ne zanose, da ostanu čvrsto na zemlji, jer je televizija otrovna stvar. Mlad glumac iznenada postane popularan, a onda sve to nestane, zato kažem treba raditi na sebi i ostati svoj. Mislim da je serija dobro primljena i zbog toga što je na male ekrane stigla nakon svih mrakova, prikazivanja raznih ubistava i rijalitija koji su stalno na ekranima. Jednostavno serija širi optimizam.

Majstor za riblju čorbu

- Živim u blizini bioskopa Takvud i kada vidim šta se sve servira publici, kakvi američki filmovi prepuni nasilja. Cela američka kinematografija, čast izuzecima, je mašinerija koja pravi filmove za debile. To jednostavno nije za gledanje. Mnogo je kvalitetnija evropska i azijska kinematografija.

Tokom duge karijere igrao sam u brojnim predstavama, filmovima i serijama, a danas sam u takvoj situaciji da ne moram praviti kompromise. Zadovoljan sam, imam kućicu pored Dunava i čamac, ne treba mi jahta. Kad sam snimao u Tivtu, osvrnem se i gledam u skupe jahte. Vlasnik takvog luksuza stoji na drugom spratu tog luksuza, pa se pitam kakvo je to zadovoljstvo, pa on nema kontakt sa vodom, gde je tu uživanje? Mislim da ti ljudi zapravo leče svoj ego.

- Danas se u našoj zemlji minimalno izdvaja za kulturu, nego oko 0,6 odsto budžeta. To sve govori, i još minus 0,6 procenata na domaće vaspitanje. Stoga ne čudi kad se vraćam odnekud i uđem u našu zemlju da ono sve plastične flaše i đubre na svakom koraku. To je tužno. Dobar sam kuvar, korisno me je imati u kuhinji. Pravim odličnu riblju čorbu i specijalitete od ribe. Generalno smatram da naša kuhinja ima previše luka, da se mnogo prži i pohuje. To sam u svom kuvanju sveo na najmanju moguću meru.

- U srećnom sam drugom braku sa suprugom Olimpijadom Kozlov. Moja žena je rođena Beograđanka, ali otac joj je Rus, a majka Srpkinja. Moj tast Aleksej bio je advokat i jedan sjajan čovek. Zbog njega moj čamac nosi ime Odesa. Mnogo smo se družili, i zaista sam bio nesrećan kad nas je napustio.

Sa Olimpijadom imam kćerku Zoju, koja je ekonomista i živi i radi u Luksemburgu. Upravo treba da stigne u Beograd sa našim zetom Italijanom. On sjajno kuva i zaista se radujem druženju sa njima.