Dr Slobodan Ristanović za "Vesti": Akcijaši bi spasli Jugoslaviju
Ovogodišnju dodelu Sretenjskih - najviših državnih priznanja najzaslužnijim pojedincima, udruženjima i organizacijama, obeležio je i nesvakidašnji gest dr Slobodana Ristanovića, predsednika Udruženja veterana graditelja Novog Beograda i Saveza udruženja učesnika ORA Srbije.
On je primajući Zlatnu medalju za izuzetne zasluge u javnim delatnostima, predsednika Srbije pozdravio tradicionalnim akcijaškim pozdravom - stisnutom pesnicom. Predsednik - priteran u ćoše - nije imao druge nego da mu tako i odgovori!
U razgovoru za "Vesti", dr Slobodan Ristanović (88), autor više od 30 stručnih knjiga, ali i kapitalne monografije o izgradnji Novog Beograda, objašnjava zbog čega je "prekršio protokol", ali i šta je na toj proslavi planirao da kaže predsedniku države, a šta ministarki građevine.
- Mogao sam da ga pozdravim uzdignutom stisnutom pesnicom koja za nas, više od dva miliona učesnika ORA, znači mnogo više od običnog rukovanja.
Čini se da ste tada hteli nešto i da kažete predsedniku, ali Vas je prekinuo aplauz?
- Hteo sam da kažem i njemu, ali i svima prisutnima da smo u tom pedesetogodišnjem periodu tadašnjoj Jugoslaviji dali više od 135 miliona dobrovoljnih radnih dana. Ej bre, 135 miliona. To je ogroman doprinos privrednom i ukupnom razvoju zemlje, zbog čega akcijaši zaslužuju da dobiju svoj spomenik.
Da li ste posle dobili priliku da mu se obratite?
- Jesam. Prišao sam mu i rekao: "Predsedniče, ja bih ovo priznanje koje sam danas dobio i moj Orden rada i Vukovu nagradu i druga priznanja, sve bih dao za spomenik graditeljima Novog Beograda kao spomenik svim učesnicima svih omladinskih radnih akcija. Dve godine se obraćamo svima i ništa". Odgovorio mi je da će to biti završeno.
Je li mu verujete?
- Verujem.
Šta ste nameravali da kažete ministarki Zorani Mihajlović?
- Prvo bih i nju i njenog prethodnika Milutina Mrkonjića upitao kako je moguće da deset godina grade 130 kilometara Koridora, a mi smo toliki deo auto-puta napravili za pet meseci, od maja do novembra. E posle toga bih od nje tražio neki posao za nove akcijaške akcije koje planiramo.
Ne bi se naljutila?
- Na mene sigurno ne bi zato što sam momkovao sa njenim ocem, obojica smo rodom iz Loznice.
Može li se uopšte oživeti taj duh radnih akcija?
- Taj elan s kojim smo mi radili je neponovljiv i on ne može da se vrati. Ali, poplave iz 2014. godine su pokazale da mladi u Srbiji imaju i volje i želje da pomognu svojoj zemlji. Svi ih kritikuju da su razmaženi, ali setite se kako su se spontano okupljali i odlazili i u Krupanj i u Šabac. Naravno, da bi se organizovale radne akcije primerene 21. veku potrebno je ipak da se sve detaljno isplanira, jer niko i ne očekuje da se mladi danas žrtvuju kao što smo mi tada. Mi smo radili bez mehanizacije, noću, po cenu sopstvenog zdravlja. Da bi se digao drugi ili treći sprat cement i cigle smo prenosili kolicima - tragačama. Ako onaj ispred posustane, nastrada onaj iza... Kada smo gradili Palatu Srbija postavljen je kran koji je bio jedan od svega tri u celoj tadašnjoj Jugoslaviji.
Šta ste sve izgradili?
- Poduži je to spisak. Od Palate Srbija, Paviljona, Studentskog grada, današnje KBC Bežanijska kosa koja je prvobitno trebalo da bude Šumarski fakultet, zatim hotele Jugoslavija i Metropol, Dom sindikata... Sumnjam da imate prostora da sve nabrojim.
Je li danas obilazite te građevine?
- Kako da ne. Često se prošetam Kalemegdanom, pa pogledam u reku i setim se s koliko teškoća smo gradili petnaest kilometara utvrda na Savi.
Da li vam je žao što su mnoge od tih zgrada danas privatizovane?
- Na sreću, najveći deo nije. Ali, ideja je da svaka ta zgrada dobije tablu na kojoj će pisati da je to ruku delu učesnika ORA. Potrebno je da neke buduće generacije znaju taj podatak.
Čujete li se sa bivšim kolegama akcijašima?
- Kako da ne, i čujemo se i posećujemo, ali i dalje obeležavamo svaki značajniji graditeljski poduhvat. To smo učinili i na godišnjicu izgradnje pruge Brčko-Banovići, Šamac-Sarajevo, ali i Novog Beograda. Mlađe generacije moraju znati da su sve velike radne akcije u ondašnjoj Jugoslaviji gotovo u svemu podsećale na ondašnju vojsku - brigade su činili narodi i narodnosti iz svih republika i pokrajina i tamo smo uspotavljali doživotna drugarstva, to je bilo bratstvo i jedinstvo na delu.
U međuvremenu se desio krvavi rat. Da li se nešto promenilo u odnosima?
- Često razmišljam da smo mi, nas dva miliona učesnika radnih akcija, u tim godinama koje su prethodile raspadu SFJR, imali mogućnost da se za nešto pitamo, da je bilo nekoga da nas organizuje, verujte da bismo bili ta snaga koja bi sačuvala Jugoslaviju i sprečila svu onu nesreću koja nas je zadesila.
Od šesnaeste uzeo lopatu u ruke
Kada ste postali akcijaš?
- Sa šabačkom brigadom sam otišao 1948. sa nepunih 16 godina i jedva su me primili. Te prve godine sam postao udarnik. Već sledeće godine ja sam bio taj koji je doveo srednjoškosku brigadu iz Šapca, a treće godine sam bio član Glavnog štaba za izgradnju Novog Beograda. Posle te tri godine sam se zaposlio i upisao Filološki fakultet, i u roku ga završio. Ako za nečim žalim, to je što zbog tih obaveza nisam mogao da učestvujem na još nekoj radnoj akciji.
Unuci ponosni na dedu
Kada pričate unucima šta ste sve izgradili po Beogradu, je l' vas gledaju ispod oka?
- Više ne, ali ranije je bilo i toga. Ali, onda deda izvadi knjigu od 800 stranica o izgradnji Novog Beograda i počne da im pokazuje fotografije kada je bio mlad akcijaš i šta je sve gradio. Po očima im vidim da im je veoma drago što imaju tako poznatog deku.
