Cigla koja seća na dom
U kanadskom centru za skulpturu u Torontu otvorena je izložba skulptura-instalacija Lili Otašević. Sećanja na prošli život i potreba svih onih koji su napustili svoje domove da rekonstruišu osećaj pripadnosti određenom prostoru utkane su u nove radove od cigle koje je Lili Otašević prikazala torontskom umetničkom miljeu. Svaka prikazana skulptura svojim imenom - "Bunar želja", "Gde ja počinjem", "Barikade" - ali i kratkim objašnjenjem simbolike koju nosi, kao i izloženim predmetima iz detinjstva umetnice, podseća posetioce na stalni ciklus promena.
Cigle iz starih kuća u Torontu korišćene su u izgradnji skulputra-instalacija koje bude emocije. Sa umetnicom smo razgovarali o novim radovima, emigrantskoj borbi da se ostvari novi život na novim prostorima i potrebi da se uspešno ispolji stvaralačka vizija.
- Moji utisci su izvanredni, zadovoljna sam kako postavka izgleda. Mislim da sam uspela da ostvarim vrlo ličan kontakt sa publikom, bilo da su u pitanju ljudi sa naših prostora, emigranti iz drugih zemalja ili ljudi rođeni u Kanadi. Bez obzira na to što
moje nove skulpture u sebi sadrže motive vezane za balkanske prostore, takođe sam koristila i univerzalnu simboliku sa kojom mogu da se identifikuju i ljudi koji nikad nisu bili emigranti. Ključni element u mojim skulpturama - cigla - univerzalan je simbol blizak većini ljudi i odgovara arhetipu kuće, doma i gradnje. Za sada imam pozitivne komentare kolega i galerista sa kojima sam radila, a postoji interesovanje da intervju sa mnom bude deo knjige kanadskog autora, koja je u pripremi - kaže Lili Otašević.
Imajući u vidu da umetničko viđenje života, stvarnosti i snova navodi umetnika na stalno kretanje, kako je došlo do kreiranja ovih skulptura-instalacija?
- U svom radu se povremeno bavim i dizajnom enterijera i kroz te projekte imam priliku da uđem u kuće u Torontu koje su u planu za rušenje. Kako su u pitanju stare kuće tako one odišu nekim davno prošlim vremenima. U njima sam nailazila na lične predmete, koje su ostavili ili zaboravili oni koji su tu živeli, pokoja stara igračka, zapisi na dovratcima o imenima i visini dece u određenim uzrastima. Jednostavno, sretala sam se sa ostacima napuštenih domova i to me je podsetilo na sopstveni odlazak od kuće i put u neizvesnost. Tako da su me, neočekivano, kanadske kuće posle 19 godina boravka ovde, podsetile na sopstveni dom. Cigla tih porušenih kuća postala je osnovni gradivni i simbolički element mojih skulptura.
Mislite li da imigracija otvara nove mogućnosti i da li u ostvarivanju tih ciljeva mora doći i do žrtvovanja nečeg što vam je posebno drago?
- Imigracija jeste pružila neslućene mogućnosti i suprugu i meni i posle 19 godina u Torontu mogu da kažem da su se ostvarile neke stvari o kojima nisam ni sanjala. Imala sam priliku da uradim i instaliram skulpturu velikog formata u javnom prostoru što je nešto što omogućava trajnu i svakodnevnu izloženost mog rada velikom broju
Mamina slika- Na fotografiji lepa ženska osoba u uniformi ratne mornarice je moja majka, koja je uniformu uzela od prijateljice da bi se slikala jer joj se, onako tipično ženski, sviđalo kako izgleda u njoj. To je najlepša fotografija moje majke koju imam i kao i vi i mnogi Kanađani su pomislili da sam ja na fotografiji, što shvatam kao kompliment - kaže umetnica.
|
ljudi. To je, sigurna sam, san svakog umetnika. Praktično smo ostvarili sve što smo želeli, verovatno delimično zahvaljujući i srećnim okolnostima, ali i ogromnom uloženom trudu. Sad smo uglavnom slobodni da se posvetimo našoj dvogodišnjoj ćerkici i nekim budućim zamislima i projektima. Naše ostvarene želje su svakako imale i cenu, a to je dugogodišnji boravak daleko od ljudi koji su nam najbliskiji. Kada je u pitanju emigracija, to je verovatno najveća žrtva svih nas.
Odakle potiču predmeti izloženi uz skulpture?
- Gotovo svi predmeti izloženi u okviru skulptura su moji, osim staklene ribe. Nju sam pronašla u Torontu na nedeljnoj buvljoj pijaci i potpuno je ista kao figura koju ima moja majka u Srbiji. Bila je vrlo popularna na jugoslovenskim prostorima 70-ih godina, kad se mogla videti u gotovo svakoj kući. Neke od predmeta sam ja čuvala ovde u Torontu, kao što je recimo šah mog pokojnog oca i njegov Darvil sat, a ostale su donosile iz Srbije osobe iz mog okruženja prilikom putovanja tamo. Haljinicu je meni isplela moja majka, sačuvala je i donela je kad je moja ćerkica Filipa napunila pet meseci. Tada smo joj obukla tu haljinicu i napravile smo nekoliko fotografija.
Fotografisali ste sve instalacije na otvorenom. Ima li za vas razlike kada se instalacije postave u izložbeni, zatvoreni prostor, ili kad su napolju?
- Fotografije na otvorenom sam radila sa skulpturama koje sam instalisala na privatnom imanju gospodina Koče Radojkovića u Muskoki, u mestašcu Brejsbri. Skulpture u prirodi imaju jednu drugačiju dimenziju, odvajaju se od čisto ličnog doživljaja i približavaju se univerzalnijoj simbolici. U galeriji, koja je zatvoren prostor, i skulpture više odišu subjektivnom simbolikom, postaju introvertne.
Biografija:Lili Otašević je rođena i odrasla u Obrenovcu. Diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu na slikarskom odseku u klasi profesora Zorana Pavlovića. Završila je i školu za industrijski dizajn u Beogradu. U Kanadi živi od 1994, a skulpturom se bavi od 2000. godine. Imala je sedam samostalnih izložbi i izlagala je na brojnim grupnim izložbama u Kanadi, SAD i na Bliskom istoku. Kreirala je i instalirala skulpturu velikog formata 2008. u Torontu, u parku između dva stambena tornja na Jang / Eglinton lokaciji, kao i urbani nameštaj od nerđajućeg čelika za taj park. |
