Poljak sa dušom Srbina
Slikar, pisac i izdavač Vilijam Vilek Markijevič (William Wilek Markiewicz) bio je dobro poznat u slikarskim krugovima u Torontu, pa tako i među srpskim likovnim i vizuelnim umetnicima. Sa srpskom zajednicom bio je povezan na više načina, a najvažniji je bio da je supruga Nikolet, rođena u Sent Luisu u SAD, srpskog porekla.
U Torontu je pet godina posle njegove smrti održana retrospektivna izložba ovog umetnika pod nazivom "Prateći svetlo" i promocija istoimene knjige o njegovoj umetnosti i stvaranju. Događaj je izazvao veliku pažnju.
Mnogi iz srpske zajednice, ne samo u najvećem kanadskom gradu, sećanja na ovog svestranog umetnika, slikara, pisca, posmatrača sveta i života oko sebe (bio je i kolumnista kanadskih novina "The Toronto Sun", te izdavač poljskih novina u Kanadi), podelili su sa njegovom suprugom Nikolet Jakovac, koja je i organizovala izložbu i pripremila knjigu za štampanje uz pomoć prijatelja.
Pored umetničke i povezanosti preko supruge, Srbi su ga posebno cenili i poštovali zbog njegove hrabrosti i poštenja koje je ispoljio za vreme ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Kao čovek otvorenog srca i britke pameti, shvatio je da se samo Srbi okrivljuju za sva zla koja su se dešavala, bez mere, istinskog razloga i pravog razumevanja stvari.
U opštoj tadašnjoj medijskoj hajci protiv Srba, Vilek i njegova supruga Nikolet na samom početku su bili potpali pod uticaj medija koji su u Kanadi i Americi uveliko objavljivali napise i naslove o užasnim srpskim zločinima. Ipak, nije im dugo trebalo da shvate da sa takvim izveštavanjem i prikazivanjem situacije nešto nije bilo u redu.
- Nikakav uticaj ja, kao Srpkinja, druga generacija rođena u Americi, nisam imala na Vileka da formira svoje mišljenje i stav, nezavisno od horskog ponavljanja i ubeđivanja u srpsku krivicu. Jednostavno, desilo se jedan dan da je on, čitajući tekstove o ratu, samo rekao: "Ovde nešto nije u redu" - objasnila je Nikolet.
Od tada se Vilek Markijevič aktivirao i svojim pisanjem i delovanjem borio protiv laži o Srbima. Njegova želja da pokaže da još ima ljudi koji razumeju pravo stanje stvari i koji osećaju ljudski poriv da se istina iskaže po bilo koju cenu, vodila ga je da piše i javno objavljuje svoje stavove o Srbima i situaciji u bivšoj Jugoslaviji. O Srbima , u ratovima devedesetih je pisao:
"Nisam pristrasan kad su Srbi u pitanju, ali sam protiv kompletno glupe i nepravedne invazije male i ni po čemu značajne Srbije od strane Amerike i njenih vazala. Srbija uz Grčku u Drugom svetskom ratu na tom području bila jedina aktivna protiv nacista. Sada su se uloge promenile. Neprijatelji iz prošlosti sada su saveznici, a Srbija je isključena i nazvana zlom... Srbi su sada u goroj situaciji nego, na primer Jevreji, Romi, crnci. Sa Srbima, možda po prvi put u modernoj istoriji, čitav svet ima dozvolu i ohrabrenje da mrzi i da zanosno prigrabi priliku za to. Sada svako može da mrzi i da za to bude pohvaljen. Istina je da izvori srpskog jada i bede ne leže samo u đavolskoj pameti Ruder&Finn-a i lošoj proceni jevrejskog establišmenta. Iz istorijskih razloga Srbi nemaju tradiciju razvijanja odnosa s javnošću", pisao je svojevremeno Vilek Markijevič.
Rođen u Krakovu
Markijevič je rođen u poljskom Karakovu, a diplomirao je biološke nauke u Ženevi. Ranoa je počeo da piše, a da slika od kasnih pedesetih i ranih šezdesetih godina prošlog veka. O životu je razmišljao kao o trci između ruke koja diže čašu sa šampanjcem do usana, i okeanske struje koja diže talase da te progutaju.
Erudita i uzor
Inženjer Mirjana Popović, koja živi u Kaliforniji, s velikim poštovanjem se seća Vileka Markijeviča.
- Mislim da je bila 1995. kada je "Njujork tajms" organizovao forum o Bosni i Hercegovini na svom sajtu. Forum je bio organizovan u nekoliko tema i za svaku temu je moderator bio neko od poznatih Srbomrzaca, pored ostalih i Madlen Olbrajt i Kristijana Amanpur. U diskusiju su mogli da se uključe svi koji su želeli. Mi, Srbi, dosta smo neorganizovani, ali smo se bili žestoko uključili u diskusije. Brzo sam primetila da se Vilek Markijevič žestoko bori za istinu i pravdu. Po imenu mi je bilo jasno da je Poljak, ali me je čudilo koliko mnogo zna o srpskoj istoriji i kulturi. Ne samo što je često i svim srcem diskutovao, nego je njegov stil odavao vrlo elokvetnog eruditu. Svi smo mu bili neizmerno zahvalni za njegovo pisanje, pa smo to prenosili i ostalim Srbima. U situaciji kad su se zapadni glavni mediji i političari utrkivali ko će nas više ocrniti, časno, pošteno i znalačko pisanje čoveka koji nije Srbin nam je bila velika radost i podrška. Posle sam, tragajući na internetu, našla i njegov blog gde je on dosta pisao o Poljskoj, stanju kulture i duha u Evropi i Kanadi, a i o nesrećnom ratu na Balkanu. I u tim prilozima o ratu se trudio da širi istinu i istakne pristrasnost zapadnih medija i politike. Uspostavila sam kontakt i sa njegovom suprugom čija mi je porodična priča bila velika inspiracija i dala mi je nadu da ćemo se mi Srbi, održati kao etnička grupa na ovom kontinentu kroz još mnogo generacija - napisala nam je Mirjana Petrović u mejlu iz Kalifornije.
